Merso, stranac među strancima

 

Šta je ono što čoveka čini čovekom i odvaja ga od bezosećajnog, hladnog čudovišta? Jesu li to njegova osećanja i razmišljanja ili samo način na koji ga društvo vidi?
Roman „Stranac“ Albera Kamija slika portret čoveka koji je stranac ne samo društvu već i samom sebi. Merso ne razume svoja osećanja i u strahu od nepoznatog ih potpuno odbacuje ostajući hladno, racionalno biće koje se u očima drugih umnogome ne razlikuje od monstruma. Delo počinje Mesoovim nezainteresovanim monologom o smrti njegove majke, kojim želi da pokaže da mu gubitak voljene osobe ne znači ništa. Osećanja smatra za slabost i znajući da će se slomiti onog trenutka kada prihvati da njeove majke više nema, radi sve što je u njegovoj moći da svoje misli skrene sa svega što mu se dešava. Odbija da vidi telo svoje pokojne majke, odlazi na plažu dan nakon njene sahrane i isto veče izvodi devojku u bioskop. Ljudi iz okoline, kao i mnogi čitaoci osuđuju njegove postupke i želju da ne pada u očaj potpuno uništen zbog smrti osobe koja mu je bila veoma draga. Trudeći se da ne obraća pažnju na osećanja koja se sve više i više gomilaju u njemu, Merso kroz ceo roman razmišlja o toploti. Na putu do mesta gde će biti sahrana njegove majke analizira ljude oko sebe i razmišlja o vrelini sunca. U njegovim očima bolje je da prizna osećaj nelagodnosti nego bol, tugu ili bes. Zrake sunca koji se odbijaju o nož Arapina koji ga je napao koristi kao izgovor da tu osobu ubije, ne ispaljivanjem jednog već pet hitaca iz pištolja. Iako je prvi metak ubio napadača i Mersou dao priliku da pobegne, on u nepomično telo puca još četiri puta. Dešava se ono čega se najviše plašio, stigla su ga nagomilana osećanja od kojih beži od početka romana. Frustriran podjednako zbog gubitka majke i toga što ne može više da se krije od svega što mu se dogodilo, svoj bes istresa pucanjem u osobu koja je već mrtva, smatrajući tada da je to bolje nego da ubije još nekog nedužnog ili sebe. Nedugo posle ubistva Merso biva uhapšen. U zatvoru provodi vreme razmišljajući o svemu lepom što mu se u životu dešavalo, a najviše o Mariji, devojci koju je nakon smrti majke sreo na plaži izveo u bioskop. Kami kaže da onaj ko je proveo jedan lep dan na slobodi može bez problema da provede i deset godina u ropstvu, živeći samo od sećanja na taj dan. Merso pokazuje da mu je stalo do Marije i da nije bio sa njom samo iz požude kako je to ranije u romanu rekao. Na suđenju Merso ne razmišlja mnogo o zločinu koji je počinio. Razgleda sve oko sebe i razmišlja o ljudima koji su došli da vide suđenje. Kada su došli i novinari, Merso je bio srećan što će njegova propast biti zabeležena. Zbog njegove nezainteresovanosti i ravnodušnosti, advokat nije mogao da mu pomogne i spasi ga smrtne kazne. Videvši kakav je Merso, sudija prestaje da ga napada zbog samog zločina i okreće se ka tome da je on obično čudovište koje zaslužuje smrt jer ne oseća kajanje. Bez obzira na očajničke pokušaje Mersoovih prijatelja da ga odbrane, sudija i svi ljudi koji su došli da gledaju suđenje koncentrišu se samo na njegovu ravnodušnost na sahrani majke. Merso je viđen kao odvratno, hladnokrvno biće koje ne zalužuje da uopšte bude nazvano čovekom. Suočen sa smrću, Merso spušta svoje ledene zidove i dozvoljava osećanjima da ga potpuno obuzmu. Viče sve što mu je na duši i ljude oko sebe naziva povlaščenim. Svi na svetu imaju neka prava sem jadnog, napaćenog Mersoa. Na izvršenju smrtne kazne, Merso je ponovo onaj isti, hladan i bezosećajan monstrum koji je bio u toku celog romana. Stavlja svoja osećanja u drugi plan i ponovo razmišlja samo o suncu i toploti.
Svaki čovek ima tri lica, ono koje pokazuje svetu, ono koje pokazuje onima koji su mu bliski i ono koje čuva samo za sebe. Ljude nije briga kakav je neko zaista, važno im je samo kako se prema njima ophodite. Merso nije bio osuđen samo zbog ubistva već i zbog toga što ga društvo nije razumelo. Ljudi su okrutni prema onima koje ne razumeju jer se plaše nepoznatog i ne prihvataju različitosti. Za Mersoa, stranca u svetu svetu stranaca sve bi bilo drugačije da se nije distancirao od svojih osećanja u želji da se odrekne svega ljudskog i uzdigne kao hladno, racionalno biće.

Advertisements

Homer, Ilijada


Uzrok rata

Direktan uzrok rata je lepota Helene, ćerka boga Zevsa i Lede, Kraljice Sparte. Zbog njene lepote, Kralj Sparte je naterao sve moćnike da se zakunu da će prihvatiti Helenin izbor i da će je braniti ako bilo ko pokuša da je otme. Desetogodisnji konflikt, zauvek ovekovečen kao Trojanski rat, počinje sa tri boginje  -Herom, Atinom i Afroditom koje pitaju Parisa, princa trojanskog, da izabere najlepšu medju njih tri. Svaka od tri boginje pokušava uticati na princa, i, na kraju, on bira Afroditu, jer mu ona obećava koju god ženu poželi. Paris onda putuje za Spartu, gde odseda sa Helenom I njenim mužem, kraljem Menelajem od Sparte. Helena, najlepša žena na svetu, postaje Parisov objekat požude, i on je traži od Afrodite. Helena uskoro pada pod Afroditin uticaj i pristaje pobeći sa Parisom u Troju. Menelaj, razjaren ovakvim delanjem, poziva Grke da mu pomognu povratiti ženu u Spartu, pošto Trojanci odbijaju da predaju Helenu. Grčki ratnici okupljau 1000 brodova i otplovljavaju za Troju.

Ilijada

U devetoj godini Trojanskog rata, Grci su razorili grad Kriseu, saveznika Trojanaca. Tokom bitke, oni su zarobili dve prelepe devojke, Krisejidu i Brisejidu. Agamemnon, vođa Grka, uzima Kriseju, dok Ahil, najveći Grčki ratnik, Brisejidu. Krisejin otac, Krisej, sveštenik boga Apolona, nudi ogromnu otkupnina da mu se vrati ćerka, ali Agamemnom odbija. Krisej se onda moli Apolonu, koji šalje kugu da zahvati Akejanski kamp.

Kada veliki broj Grka umre od kuge, Agamemnom odlučuje da se konsultuje sa prorokom Kalkasom, da bi otkrio uzrok kuge. Kada sazna da je uzrok Krisejida, primoran je da je vrati ali onda zahteva Briseju od Ahila, kao kompenzaciju. Teško uvređen, Ahil se vratio u svoj šator i odbio je da se dalje bori. Osvetoljubivo traži od svoje majke, morske nimfe Tetis, da zamoli Zevsa, kralja bogova, da mu pomogne. Trojanci i Akejanci su napravili cease fire, ali Trojanci to krše jer je Zevs došao da im pomogne.

Zbog Zevsove pomoći, i durenju Ahila, Akejanci trpe teške gubitke. Usledilo je nekoliko dana teške borbe, uključujući i borbe izmedju Parisa i Menelaja i između Hektora i Ajaksa. Trojanci su pritisli Grke nazad, u povlačenje. Uz pomoć Diomedovog i Odisejevog izviđanja Grci saznaju planove Trojanaca i vraća im se nada. Ipak, sledeći dan trojanci su razbili Grci zidine i ranili nekoliko njihovih komandanata, i čak su stigli do obale i zapalili jednog od Grčkih brodova.

Iako mu ponos ne dozvoljava da se vrati u borbu, Ahil, zabrinut za svoje saborce, pristaje na plan koji je predložio Nestor- da Ahilov voljeni prijatelj Patroklo ide da se bori noseći Ahilov oklop. Grci, okuraženi mišljenjem da im se Ahil pridružio, uspevaju da odbiju Trojance, i da ponovo pokrenu napad na njihove zidine. Ali uskoro taj kontranapad propadne. Trojanski heroj Hektor je, uz Apolonovu pomoć, ubio Patrokla i uzeo njegov oklop, dok su Grci uspeli da odnesu patroklovo telo do kampa. Vest o smrti njegovog saputnika je toliko rastužilia i razgnevila Ahila da je odlučio da se opet bori. Tetis onda ide na Olimp i nabavlja od boga Hefesta da napravi Ahilu novi oklop. Ahil spreman, u oklopu koji mu je iskovao bog kovača, ide sledeći dan u rat, na čelu Grčke vojske.

U međuvremenu Hektor, koji nije očekivao da će se Ahil vratiti, je naredio vojnicima da naprave kamp van zidina Troje. Ali kada su Trojanci videli Ahila, užasnuto su se povukli iza zidina. Ahil je, obuzet besom, saseko svakog Trojanca kojega je video i čak se borio sa Zantusom, bogom reka, koji ga je napao jer su grci zatrpali reku Trojanskim leševima. Konačno, Ahil i Hektor se bore ispred zidina Troje. Osramoćen zbog naređenja koje je dovele do toliko Trojanskih gubitaka, Hektor odbija da se sakrije iza Trojanskih zidina. Ahil je jurio za Hektorom, koji je otrčao tri kruga oko Troje, sve dok ga boginja Atina nije naterala da se okrene i bori sa Ahilom. U dramatičnoj borbi, Ahil ubija Hektora. Onda on vezuje leš za zadnji deo kočija i vuče leš po bojnom polju sve do Grčkog tabora. Narednih devet dana Ahil je svaki dan vukao Hektorov leš oko Patroklovog biera.

Konačno bogovi su se međusobno složil da treba propisno sahrnatii Hekotra. Zevs je poslao Hermesa da isprati Kralja Prijama, Hektorovog oca i vladara Troje, do Akejanskog kampa. Prijam plačući moli Ahila da se sažali na njega i da vrati Hektorovo telo. Podseća Ahila na svoga oca, Peleja. Ahil konačno popušta i vraća Hetorov leš Trojancima. Nakon toga nastaje kratko primirje i Hektora sahranjuju kako dolikuje jednom heroju.

Uništenje Troje

Da bi se konačno prekinuo krvavi rat, Odisej je smislio jedan lukavi plan. Većina Grka se pravi da su odplovili, dok se neki kriju u ogromnom drvenom konju. Uprkos protivljenju proročice Kasandre, Trojanci dovlače konja u grad. Te noći Odisej i ratnici izlaze iz konja i otvaraju kapije Troje. Grci uleće u, i konačno, uništavaju Troju.

Likovi iz dela Ilijada


Ahil

Sin ratnika Peleusa i nimfe Tetis. Najmoćniji ratnik Ilijade. Ahil zapoveda Mirmidonima, vojnicima iz njevoge rodne Pitije. Gord i trvrdoglav, stavlja svoj ponos ispred dobrobiti rata i njegovih saputnika.

Agamemnon

Kralj Micenije i vođa Akejanske vojske. Brat Kralja Menelaja. Arogantan i sebičan, ali vrstan zapovednik.

Patroklo

Ahilejov prijatelj, saputnik i savetnik od malena.

Odisej

Najmudriji Grk, i, pored Nestora, najbolji govornik.

Diomed

Najmlađi Akejanski zapovednik, Diomed je, u trenutku kada se Ahil povukao, toliko bio inspirisan od Strane Atine, da je ranio dva boga, Afroditu i Areja.

Veliki Ajaks

Samo je Ahil moćniji od njega. Poseduje ogroman stas i snagu. Često se bori uz malog Ajaksa

Mali Ajaks

Izuzetno brz i okretan borac, na strani Grka.

Nestor

Kralj Pilosa i najstariji Akejanski komandant. Star i mudar, nije moćan ratnik koliko je pre bio, ali je zato izvsrtan savetnik.

Menelaj

Kralj spartanaca. Otmica njegove žene, Helene, je započela Trojanski rat.

Kalkas

Vidovnjak.

Hektor

Sin prijama i kraljice Hekube, Hektor je najmoćniji od svih Trojanskih ratnika. Moćan skoro koliko i Ahil, ali ni približno arogantan.

Prijam

Kralj Troje i muž Hekube, Prijam je otac od pedeset Trojanskih ratnika. Iako je suviše star da se bori, ima poštovanje i Trojanaca i Grka zbog svoje mudre i poštene vladavine. Poštuje Helenu, iako tuguje zbog užasa koje je njena lepota započela.

Hekuba

Kraljica Trojanaca.

Paris

Sin prijama i Hekube i brat Hekotra. Parejova otmica Helene, zene Menelaja, je započela Trojanski rat. Prikazan je kao nemuževan i sebičan. Bori se samo sa lukom i strelom, nikada mačem ili kopljem i preferira da beži od borbe.

Helena

Najlepša žena antike. Prezire Parisa i sebe zbog svega što se dešava.

Aenas

Trojanski plemić, sin afrodite i moćam ratnik. Rimljani veruju da je on osnovao njihov grad. Opevan u Virgilivoj Aenidi.

Andromaha

Hektorova žena.

Polidomas

Trojanski zapovednik. Iako svi saveti koje daje su mudri, retko ga slušaju.

Zevs

Kralj bogova i muž Here. Iako govori da je neutralan, zapravo je na strani Trojanaca.

Hera

Kraljica bogova. Trdoglava, na strani Grka.

Atina

Boginja mudrosti, ćerka Zevsa. Prezire trojance i savetuje i pomaže grke.

Tetida

Morska nimfa, i majka Ahila.

Apolon

Sin zevsa, brat blizanac Artemida. Bog sunca i umetnosti. Na strani Trojanaca.

Afrodita

Boginja ljubavi, udata za Hefesta, ali ima aferu sa Arejom. Podržava Parisa i Trojance.

Posejdon

Bog mora, i brat Zevsa. Podržava Grke.

Hefest

Poznat kao obogaljeni ili ćopavi bog. Bog metalsmitha.

Artemida

Boginja lova, podržava Trojance.

Hermes

Bog glasnik.

 

 

više: http://srednjeskole.edukacija.rs/lektira/ilijada-homer

АНАЛИЗА КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКОГ ТЕКСТА

Књижевноуметничко дело представља сложену структуру чији је смисао могуће потпуно сазнати тек откривањем и анализом свих његових структурних елемената. Анализа књижевноуметничког дела подразумева:–
– посматрање књижевног дела у контексту књижевног правца у коме је настало и стваралачког опуса аутора,
– одређивање књижевног рода и врсте,
– проучавање грађе и њених извора,
– анализу теме и тематике,
– анализу мотива и мотивације,
– анализу садржине и композиције дела,
– анализу ликова,
– однос приповедача према описаним збивањима,
– уочавање различитих облика казивања и њихове улоге,
– тумачење времена и простора у уметничком делу у вези са карактером ликова,
– анализу језика књижевноуметничког дела и пишчевог стила,
– анализу свеукупног смисла књижевноуметничког текста, његове идеје(поруке).
________________________________________

КЊИЖЕВНИ ПРАВАЦ – одређено раздобље у историји књижевности, које карактерише тематско, идејно и стилско јединство већине писаца (већина писаца показује слична тематска опредељења, користи сличне стилско-изражајне поступке и изражава слична схватања о друштвеним и уметничким питањима.

ЖИВОТ И РАД ПИСЦА
Поетика – скуп књижевних схватања изражених у стварању једног писца, правца или епохе, али и скуп књижевноуметничких карактеристика једног књижевноуметничког дела; може бити: експлицитна (спољашња) поетика и имплицитна (унутрашња) поетика.
БИБЛИОГРАФИЈА – попис свих књига и свих издања једног писца, попис свега онога што је написано о књижевнотеоријском или књижевноисторијском проблему.

КЊИЖЕВНИ РОД – најшира скупина књижевних дела са заједничким суштинским обележјима: лирика, епика и драма (прва теоријска разматрања о трочланој подели књижевности на родове дао је Платон, а затим Аристотел).
КЊИЖЕВНА ВРСТА – скупине књижевних дела са неким заједничким особинама које се код других књижевних дела не јављају.

ГРАЂА И ЊЕНИ ИЗВОРИ
Грађа може бити искуствена (оно што је писац лично доживео), имагинарна (измишљање у равни стварног и имагинарног) и документарна ( документи, писма, новински чланци, архивска истраживања). У књижевноуметничком тексту важан је однос историјског и фиктивног, као и присуство фантастике.

ТЕМА – предмет уметничке обраде у књижевном делу. Тема може бити главна и споредна, стварна ипривидна.
ТЕМАТИКА – 1) низ појединачних тема у ширим приповедним или драмским делима; 2) специфичне теме које се јављају у стварању једног писца; 3) област из које је узета грађа за уметничко обликовање.

МОТИВИ – најужа тематска јединица која се даље не може рашчлањивати. Мотиви могу бити:
– динамични (покрећу збивање и успостављају континуитет у развоју радње) и статични (успоравају или заустављају ток радње; то су описи ситуација, стања, расположења, осећања, атмосфере, амбијента, предмета);
– главни (везани су за главну радњу) и споредни (везани су за споредну радњу);
-општи или вечити мотиви – јављају се у књижевностима разних народа од античких времена до данас: љубав, смрт, слобода, сукоб генерација, мотив мртве драге;
– лајтмотив – мотив који се понавља у једном делу или у више дела једног писца (мост у делу Иве Андрића);
– лутајући мотив – сродан или исти мотив који се јавља у више дела (м. зле маћехе, муж на свадби своје жене).
МОТИВАЦИЈА – оправданост увођења новог мотива у књижевно дело или поређење поступка неког лика.

САДРЖИНА ДЕЛА
– фабула – узрочно-последични след догађаја (1, 2, 3, 4, 5);
– сиже – уметничка организација фабула (3, 2, 1, 5, 4).

КОМПОЗИЦИЈА – начин на који је дело сложено, склопљено, организовано. Може бити:
– спољашња (организовање књижевног дела на делове и поглавља, чинове и сцене, књиге и певања, строфе и стихове);
– унутрашња (подразумева развој радње кроз више фаза; учесталост и преплитање описних, наративних, дијалошких и монолошких сегмената; распоред и развијање мотива у лирској песми; густина статичних и динамичних мотива у приповедном делу; хронолошки и ретроспективни след догађаја; распоред и међусобни однос ликова; ток свести).

ЛИК – носилац радње, за њега је везан смисао и порука дела, расположења и осећања у приказаном свету. Може бити:
– јунак – лик који носи најјачу, најизразитију емоционалну боју; епски јунак – легендарни национални херој; драмски јунак – носилац радње, протагонист;
– карактер – лик продубљен психолошком анализом са посебним и наглашеним карактерним особинама;
– тип – има особине које су карактеристичне за групу људи, друштвену средину или време;
Према улози коју имају ликови могу бити главни и споредни.
Прототип (личност према којој је створен књижевни лик).
Анализа ликова обухвата портрет (физички изглед, карактерне особине приказане у различитим ситуацијама) и психологију ликова.
Карактеризација (поступак уметничког обликовања лика у књижевном делу) може бити: директна – писац износи судове о јунацима, о њиховим поступцима и карактеру; индиректна – остварује се кроз монолог, дијалог, опис психолошког стања, поступак јунака, језик, опис ентеријера и екстеријера; симболичка – поступак откривања карактерних особина или навика именима у чијем лексичком значењу је садржан симболичан смисао; метафоричка – простор у којем јунак живи или се креће, амбијент око њега, предмети који га окружују, збивања у природи – говоре о јунаку, његовом карактеру, навикама, расположењу, култури; вербална карактеризација – језик јунака и начин изражавања откривају друштвено порекло, занимање, образовање, темперамент и карактер.

ПРИПОВЕДАЧ – онај ко излаже радњу књижевноуметничког дела. Може бити:
– ауторс ки (објективни, свезнајући) – изван света књижевног дела, у 3. лицу, објективно приповедање;
– фиктивни (субјективни) – саставни део света у књижевном делу.

ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА (ФОРМЕ ПРИПОВЕДАЊА)
ПРИПОВЕДАЊЕ
– у 1. лицу (ЈА-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): ауторско ја – приповедач је изван света књижевног дела или саставни део света књижевног дела, фиктивно ја – приповедач је саставни део књижевног света, носилац радње, јунак књижевног дела;
– у 3. лицу (ОН-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): свезнајући приповедач и доживљени говор.

Приказивање догађаја може бити хронолошко и ретроспективно.

МОНОЛОГ – говор једног лица (своје речи упућује фиктивном слушаоцу или саговорнику, јунаку који је изван говорне ситуације, другом ја).
– УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – нечујан је, неизговорен, налази се у сфери јунакове свести или подсвести и садржи његове мисаоне, моралне и емоционалне преокупације. За разлику од доживљеног говора, унутрашњи монолог тече у првом лицу, из перспективе лика.
– ДОЖИВЉЕНИ ГОВОР – прелаз на изношење мисли и осећања књижевног јунака (унутрашњи монолог у 3. лицу); ово приповедање тече као причање у 3. лицу прошлог времена или у трећем лицу садашњег времена (Нечиста крв, Мрачајски прото).

ДИЈАЛОГ – разговор између два или више лица; у структури дијалога разликују се три елемента:дијалошки низ (заокружена дијалошка целина која се остварује у временском периоду ограниченом неким композиционим елементом – сцена, ситуација, епизодна јединица, епизода), дијалалошка секвенца (чине је две реплике које се налазе у односу садржајно-смисаоне узајамности на релацији пошиљалац – прималац – пошиљалац) и реплика (основна јединица дијалога, један члан дијалошке секвенце).

ПОЛИЛОГ – разговор масе, веће или мање групе људи; полилошке реплике нису усмерене према одређеном саговорнику, јер он обично није уочљив као појединац, већ су подједнако упућене сваком члану групе.

ОПИСИ
– дескрипција (пејзаж, ентеријер, екстеријер);
– наративни (опис збивања, амбијента, ликова и атмосфере);
– психолошки (опис психолошких стања).

ВРЕМЕ И ПРОСТОР
Време може бити приповедно ( време при иповедања) и приповедано (време описаних збивања), а симболика простора и просторних односа значајна је за разумевање ликова и суштине дела.

ЈЕЗИК
У књижевноуметничком тексту треба разликовати језик приповедача и језик ликова. За језик ликова карактеристична је употреба дијалектизама, жаргонизама и архаизама.
Песнички језик одликује конкретност (сликовитост), емоционалност, ритмичност, хармоничност, експресивност, преображавање значења: језгровитост, симболичност, фигуративност, многозначност, изражајност.

ИДЕЈА – основни став или замисао, смисаона суштина.

http://filolog.weebly.com/

Стилске фигуре

То су посебни облици изражајних средстава језика, нарочито карактеристични за песнички језик. Оне су, различита одступања од уобичајене употребе језика, у којима се уобичајено значење речи мења, наглашава или шири.
Фигуре дикције
Асонанца представља понављање истог вокала унутар реда, чиме се појачава звучна компонента, а тиме и експресивност језика.
Пример: пучина плава спава– вокал а
Алитерација – У стиху представља један од фактора ритмичке организације стихова у виду понављања истих сугласника и сугласничких група у низу речи. Више се користи у пословицама и поезији него у прози. Пример:
Ој дјевојко, драга душо моја – сугл. Д.
Ономатопеја – подражавање гласова из природе.
Пример: И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче – цврч.
Анафора – је понављање исте речи или групе речи на почетку више стихова или строфа у поезији, одн. више речи или реченичних делова у прози. Пример:
Гробље је земља којом се ходи,
Гробље је вода којом се броди
Гробље – врти и градине
Гробље – брда и долине.
Епифора – је понављање речи на крају стиха или реченице, супротно анафори. Пример:
Ђади ваши родише се тудијер,
Оци ваши родише се тудијер,
И ви исти родисте се тудијер.
Симплоха – ова фигура дикције представља спој анафоре и епифоре, подразумева понављање исте речи и на почетку и на крају стиха.
Пример:
Донећу ти цвеће наше крви,
Донећу ти небо наше крви.
Палилогија и анадиплоза. Ова два појма терминолошки нису одвојена, то је фигура дикције у којој се речи понављају с краја на почетак идућег стиха. Пример:Врати мо моје крпице,
Моје крпице од чистог сна.
Фигуре конструкције
Инверзија-представља обртање устаљеног, очекиваног реда речи или реченица да би се посебно истакла нека реч или реченица.
На пример: на Дрини ћуприја.
Реторско питање – то је фигура која се добија кад се једна мисао каже у облику питања на које није потребно дати одговор јер се он подразумева, већ служи да истакне пишчево узбуђење. А такође подстиче узбуђење и код читаоца као што га тера и на размишљање.
Пример:
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?
Елипса – од грчке речи у значењу изоствљање. Подразумева изостављање делова реченице који су према синтаксичким правилима нужни, али је и без њих реченица разумљива. Пример:
Власи одасвуд, пушке, ножи!
Коња, коња, Хасо, коња!
Асиндет – од грчке речи у значењу неповезано. Настаје низањем израза при чему су везници изостављени. Пример:
Гвожђе, оков, коноп, ноже,
Палу, колац, огањ грозни,
Угље врело и сто мука.
Полисиндет – састоји се у понављању истих или различитих везника између неколико речи у реченици или стиху. Пример:
Продиру кроз камен, земљу, тмину рјечну
Плијене И носе И ниште И бију.
Фигуре мисли
Поређење и антитеза
Поређење или компарација је фигура мисли којом се неко својство, стање или деловање доводи у везу, објашњава или чини ближим неком познатом својству. То је повезивање два појма на основу сличности. У
Пример:
И тај поглед к’о кам да је неки
Падао је на мене и снове.
Антитеза – посебна врста поређења које се заснива на супротности. То је супротстављање два или више појмова упадљиво супротних особина, пример:
Сит гладном не верује.
Словенска антитеза – трочлани састав:
У првом члану се у виду питања или констатације набрајају предмети или појаве од којих сваки има нечто слично са предметом који се пореди. Затим се исти ти предмети или појаве набрајају у виду негативних одговора да би се на крају изричито указало на појаву која се пореди.
Шта се бјели у гори зеленој,
Да л’ је снијег, да л’ су лабудови?
Нит је снијег нит су лабудови,
То је шатор аге Хасан – аге.
Иронија – То је фигура која речима даје супротно значење од оног које оне имају, а то супротно значење извире из контрастне ситуације у којој се дата реч или појам намерно доводи у несклад с контекстом. Пример:
Да, да, ти си најпаметнији!
Парадокс – Данас је то термин који означава на први поглед противречност али у суштини носи дубоку тачност и тако упозорава на свој скривени смисао. Нпр. Сократова чувена реченица: „Ја знам да ништа не знам”.
Оксиморон – термин античке реторике којим се означава повезивање два појма упадљиво супротних значења.
Пример: Живи леш.
Јавна тајна.
Хипербола – преувеличавање особина предмета или интензитета радње, једна врста поређења. Честа у свакодневном говору, јер се њом изражава неки емоционални став: Рекла сам ти то сто пута.
Градација – фигура која означава песничко средство за појачавање снаге исказа. То је фигура понављања која је сачињена од низа реченица или исказа, где следећа реченица понавља делове претходне, по правилу њене последње речи. Пример из Сида: Иди, трчи, лети, освети нас!
Освети!
Фигуре речи
Метафора
Она настаје у процесу упоређивања два појма по сродности, а заснива се на пренесеном значењу речи.Често се објашњава као скраћено поређење, на основу сличности: змијо једна („ти си као змија”).
Метоноимија – фигура у којој се веза између два појма не остварује на основу њихове супротности или сличности, већ на основу њихове логичке зависности:
Кад устане кука и мотика.
Живи од својих 10 прстију.
Ври лонче.
Синегдоха – подврста метонимије, а заснива се на замењивању два појма по количини, део се узима место целине, нпр. коњске ноге пољем одмакоше; једнина уместо множине или одређени број уместо неодређене количине:
Вук длаку мења, али ћуд никако.
Симбол – ознака апстрактних појмова помоћу конкретних предмета. Симбол има конкретну, материјалну ознаку реч којом упућује на савим одређен, апстрактан појам, нпр. лисица – лукавство, голуб – мир.
Алегорија – говор у завијеној форми.
Пример:
Вила гнијездо тица ластавица,
Вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија.
Еуфемизам – врста метонимије. Јавља се кад се место правог израза за нешто ружно употреби блажи израз: лишити слободе – ухапсити, заспао-умро.
Заобилазити истину – лагати.
Персонификација – фигура у којој се природним појавама, неживим стварима, апстрактним појмовима, животињама, биљкама и сл. придају људске особине, вештине, знања. Пример: пучина плава спава.
Парабола – слична је алегорији, али се од ње разликује по томе што је у њој приказано људско делање као илустрација неке више истине, док су у алегорији јунаци носиоци апстрактних идеја.

Еп о Гилгамешу

Прва плочa
На почетку плоче описан је утврђени град Урук и његов краљ Гилгамеш. Он влада као силник, и народ тражи од богова да створе јунака који ће га савладати. По заповеди Ануа, бога неба, богиња Аруру га начини од блата овлаживши га пљувачком. То је нови јунак Енкиду. Јео је траву и пио воду заједно са пољским животињама. Неком је ловцу засипао јаме и уништавао постаављене замке. Овај се притужи Гилгамешу, који му даде мл;аду жену да ссвојим чарима заведе Енкидуа и тако га одвоји од стоке. Тако се и догоди. Жена описује Енкидуу Гилгамеша и његову снагу, а Енкиду одлучи да се с њим бори. Заједно са женом сстиже у град Урук, где их народ свечано дочека. Међутим, Гилгамеш је сањао чудан сан. По мајчином тумачењу сна, он ће победити једног јунака који ће му после те борбе постаати пријатељ и брат.

Друга плоча
У првом делу описује састанак Енкидуа с Гилгамешом и њихова борба у којо побеђује Гилгамеш. Посредством његове мајке, они постаају пријатељи и браћа.
У другом делу Гилгамеш позива да заједно пођу у Кедрову шуму и убију њеног чувара, страшног Хумбабу, којиј је увредио Шамаша, бога Сунца, а непрестано узнемирава становнике брегова.

Трећа плоча
Енкиду чезне за степом, напушта Гилгамешову палату и враћа се пољским животињама. Гилгамеш је због тога у жалости и одлучи да га потражи.
Енкиду проклиње ловца и жену што су га одвојили од стоке. Шамаш, бог сунца, укори га због тога, јер га је жена упознала са радостима живоота. Уто долази Гилгамеш и обојица се враћају у Урук.
Енкиду описује пријатељу свој сан у коме је био бачен у Подземље, где станују мртви. Кад га је угледала Ерешкигал, краљица подземног светаа, наредила је писарици да у глину упише његово име. Слутећи несрећу, Гилгамеш саветује Енкидуу да принесе жртву злослутном ссудији Утукиу, а сам принесе маслац и мед као жртву богу Шамашу.

Четврта плоча
Шамаш, бог Сунца, шаље Гилгаемша и Енкидуа да убију страшног Хумбабу јер га је увредио. Гилгамеш то објављује кнезовима у граду. Његова мајка моли Шамаша да у борби помогне сину. и Енкидуа моли да га заштити.
Гилгамеш и Енкиду дођу до Кедрове шуме иза које се диже Брег богова. Уз помоћ Шамаша и ратног бога Ниниба, они убију Хумбабиног чувара шуме. Енкиду клоне, а Гилгамеш га охрабри и наговара да пођу даље. Тако стигоше у шуму.

Пета плоча
Дуго су путовали кроз Кедрову шуму, али Хумбабу нису срели. Увече заспаше. Енкиду је сањао сан који Гилгамеш протумачи као повољан: савладаће и убиће Хумбабу. Опет су дуго путовали. Гилгамеш се помоли Шамашу и обојица легоше. У ноћи их стиже страшан вихор. Енкиду је поново сањао сан, који Гилгамеш протумачи као радосно значење. Затим се пењу на Брег богова и убијају Хумбабу. Пред самим врхом, где станују богови, глас богиње Ирнини опомиње их да се врате у Урук, јер “онај који погледа у лице боговима мора умрети”. Гилгамеши Енкиду одлазе у Урук носећи на копљу Хумбабину главу.

Шеста плоча
По повратку Гилгамеш опра своје оружје и обуче нову одећу. Био је леп, па и сама богиња иштар баци око на њ. Зове га да јој буде љубавник, али он одбија и набраја јој сва њена рђава дела. иштар се потужи оцу Ануу и тражи од њега да пошаље чаробног бика, који би убио Гилгамеша. Ану јој испуни жељу, али Гилгамеш и Енкиду савладају и убију бика. иштар се попе на зид Урука и прокле Гилгамеша. Гилгамеш и Енкиду славе с народом своју победу над небеским биком.

Седма плоча
Енкиду прича Гилгамешу свој последњи сан: зграабио га орао и однео високо, а затим га испусстио те се на тлу размрскао. Он предосећа да тај сан значи нсрећу. и Гилгамеш увиђа да му богови више нису наклоњени.
Енкиду се разболи и лежи дванаест дана у грозници. На крају прориче своју смрт.

Осма плоча
Енкиду умире, а Гилгамеш се, жалостан, сећа претходних дана које је провео с пријатељем. Шест дана га је и шест ноћи оплакивао, а седмог дана сахранио. Пун боли лута степом и сусреће ловца. Јада му се како је изгубио пријатеља и како се сада боји смрти.

Девета плоча
Гилгамеш је узнемирен, боји се смрти. Хоће да оде до Утнапиштима, свога праоца, од кога жели да сазна како би могао постићи вечни живот. Јурио је преко степе и стигаао до брега Машу, на коме је капија кроз коју пролази Сунце. Њу чувају људи шкорпиони. На његову молбу они га пусте у мрачни кланац. Дуго јепутовао кроз таму, а када је изашао на светло, поклони се Шамашу, богу Сунца. Овај га упути до врта богова, иза кога се налазе Светско море и Воде смрти, где на једном острву живи Утнапиштим. Гилгамеш стигне до врта богова, чији кедрови носе разне драгуље као плодове.

Десета плоча
Улаз у Врт богова чува богиња Сидури Сабиту. Њој Гилгамеш описује свој бол за пријатељем Енкидуом и моли је да га пусти у Врт да потражи свога праоца Утнапиштима. Она га одвраћа, јер “кад су богови створили људе, за њих су одредили смрт, а живот задржали за себе”. Саветује му да се врати у Урук и да ужива у радостима живота. Али он је упоран, и Сидури Саиту попушта. Отвара му врата и упућује га Ут-Шанабију, Утнапиштимо-вом лађару.
Гилгамеш дуго тражи лађара, и не нашавши га, разбија сандуке са камењем, који су служили за превоз преко брзих вода смрти. Кад га коначно нађе, лађар пристаје да га превезе, али уместо сто двадесет разбијених сандука са камењем треба понети сто двадесет дугих и зашиљених стубова. Гилгамеш их насече, донесе их на лађу и, забијајући у плићак брзих Вода смрти, доведе лађу срећно до Острва живота. Ту га дочека Утнапиштим и Гилгамеш му описује свој дуг и мрачан пут после смрти пријатеља Енкидуа. Дошао је да од њега сазна како ће постићи бесмртност. Утнапиштим му говори о пролазности живота и понавља да човеку није досуђен вечни живот.

Једанаеста плоча
Утнапиштим описује Гилгамешу потоп, који је на Иштарин савет послао бог Бел. Бог Еа је о томе обавестио њега, Утнапиштима, у сну и наредио му да сагради лађу и у њу сакупи сву родбину и семе свега живог. Затим Утнапиштим сликовито описује Гилгамешу сам потоп, који је трајао. Пошто су изашли из лађе, Утнапиштиму и његовој жени бог Еа је доделио вечни живот с тим да живе далеко на ушћу река.
Утнапиштим саветује Гилгамешу да се врати кући. При поласку, на наговор жене, Утнапиштим му одаје тајну о трави која расте на дну слатководног мора, а човеку даје бесмртност ако окуси од ње. Гилгамеш проналази траву и одлучи да не једе од ње само он него да јје да и другима. Али док се купао у језеру, дошуља се змија и украде му је. Гилгамеш је очајан и са лађаром Ур-Шанабијем враћа се у Урук. Показује му град и предлаже да се настани у њему.

Дванаеста плоча
Гилгамеш нема мира. Позива чаробњаке и сазива свештенике и тражи од њих да му дозову Енкидуов дух. Они га шаљу у подземни ссвет, али он не успева да види енкидуов дух и да с њим говори.
По повратку из подземља, на Гилгамешову молбу бог Еа му омогућује да види Енкидуову сену и да сс њом разговара. Енкиду му не открива тајну живота и смрти јер “ако бих ти открио закон земље коју сам видео ти би сео и заплакао”. На поновну Гилгамешову молбу, Енкиду описује своје патње и нестаје пре него што је Гилгамеш могао још нешто да га пита.
Гилгамеш се враћа у Урук и умире у својој палати.Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.

Izvor:http://www.tvorac-grada.com

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa (eng. Waiting for Godot ) je drama koju je napisao Samjuel Beket (eng.Samuel Beckett) u kojoj glavni junaci čekaju Godoa – osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom (fra. En attendant Godot) ). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952., tada je pridodao podnaslov – Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dva su najverojatnije skitnice koji su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Lakiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Laki je ugrizao i ozledio Estragona. Pre njihovog dolaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time završava prvi čin drame.

Laki Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Laki i Pozo, no obojca se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Laki i Pozo bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pozou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Pozo još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likijaa, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ova put donijeti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:

VLADIMIR: Onda, idemo ?
ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu)

Likovi

* VLADIMIR je jedan od dvojce glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj i druže se celi život, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona tokom njihovog drugarstva ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.
* ESTRAGON je drugi od dvojce glavnih likova. Vladimirov najbolji prijatelj i uvek su zajedno, uprkos tome što je Estragon mongo puta predložio da se rastanu. Estragon je manji i slabiji, i puno gluplji od Vladimira te je zato uvek pod njegovom protekcijom.
* POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je pametan putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Lakijem. Glavne likove naučio je dosta stvari, ali u drugom činu je oslepeo i jedini oslonac mu je bio Laki.
* Liki je Pocov verni sluga. On je već star i nije sposoban za ništa zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može u nadi da će ga Pozo zadržati. Pre je znao mnogo stvari kao ples, čitanje i mišljenje. Na Pocovu naredbu jednom je igrao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Laki gluvonem.
* DEČAK radi za Godoa. Svaki dan je obaveštavao Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo nije došao. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo tuče njegovog brata povremeno.
Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog života vrijeme sporo protiče i pada na njihova pleća kao teško breme.To je još teže kada se ništa ne dešava ( a u drami se malo šta događa osim razgovora I kretnji) I kada se ne razgovara-ima mnogo pauza I ćutanja:naznake “Ćutanje”se javljaju oko 140 puta.I kada se vrijeme (spoljašnje) I ćutanje (unutrašnje) udruže,onda dolazi do napona emocija,strepnje I straha:to je strah od praznog I sporog vremena.Zato se junaci dovijaju kako da ispune vrijeme,kako da ga utucaju,što reče Estragon,a potom ponovi I Vladimir.Vladimir će započeti kazivanje priče o dva zločinca I Spasitelju jer “brže će nam proći vrijeme”:pritom nije bitno da li sagovornik prati priču (Estragon:”Ja I ne slušam”)On će nekoliko puta ponoviti neki detalj ne bi li Estragonu razjasnio glavno mjesto u priči,a to opet rasteže ovaj dijalog bez rezultata-priča nije ni primljene ni shvaćena.Vladimiru se učini da se vrijeme zaustavilo,on razgovor ili malu promjenu smatra dobrodošlom.Glad za društvom I razgovorom se osjeća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo rijrči ponovljenih nekoliko puta.Ovo je težnja da se ispuni vrijeme I da se sagovornik zadrži koji je svojom pojavom,govorom I činjenjem unio malo svježine u ubitačnu monotoniju čekanja,ćutanja povremenih kratkih dijaloga dvojivca skitnica.To je izraz straha od usamljenosti koji pada teško iz dva razloga:-“skraćuje” se vrijema čekanja nečega što je neizvjesno;-ispunjava se vrijema bilo čim samo da se u samoći ne preda mislima iz koijh stalno proizilazi strah;otuda I strah od ćutanja(“Reci nešto!Reci,makar šta!”)A kada se jedan segment vremena pobijedi (ispuni razgovorom)opet nastaje ćutanje I opet potreba za razgovorom.Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava riječ I pravi predmet razgovora (“Teško je početi” kaže Vladimir);I dok se naprežu da pronađu novi predmet razgovora,čuju se iste riječi u ustima dva lika-ovakvih primjera ima na desetine u ovoj drami.Vrhunac besmisla I praznine sadržan je u Estragonovim rječima:”Uvijek mi pronađemo nešto,zar ne Didi,što namstvori utisak da smo živi?”.Činiti bilo šta,makar govoriti bilo šta,znači biti,postojati,živjeti.Ćutanje je zamiranje,potom I umiranje.Muka se vremenom preovladava igrama tipa:”Hajde da se prepiremo”,”Hajde da se zapitkujemo”,”Hajde da se grdimo!”,”A hajde sad da se pomirimo”- to je zabava(“Kako vrijeme brzo prolazi kad se zabavljamo”,kaže Vladimir).Oni će se igrati Pocoa I Likija,ali će Estragonu pasti na um čudna igra.Praznina I monotonija života nameće groteskna razmišljanjab I ponašanja,koji ukazuju na iščašenost čovjeka iz stvarnosti,na haos u duši I razumu.`Poco će bijesno reagovati na Vladimirovo pitanje otkad je Liki nijem.Ova apokaliptična slika sveopšteg nestajanja proistekla je iz negativnog životnog iskustva:sve je bilo iso,ništa se nije mjenjalo osim čovjekovog laganog topljenja I nestajanja životnih funkcija.A tu čovjek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena.(pješčani sat ili obični,možda ubaciti muziku)
Drama apsurda-u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma.Naziv je i proistekao iz njene sadržine:apsurdni su joj likovi,apsurdne su situacije,iskazi su apsurdni.Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao,odnosno nameće se besmisao-ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica,odnosno ruganje smislu.iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao.Apsurdno kazivanje,slike i likovi predočavaju nelogičnost,nerazboritost,nerazumnost i ludilo svijeta i života.

Anti-drama-ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jerr redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu.Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj djeluju;nema radnje,te osnovne supstance drame-ni početka,ni trajanja ni razrješenja;nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka;nema jasnog vremena,onog društvenog;nema karaktera-likovi nisu individualizovani ni tipizirani;oni su antiheroji-ne zna se ko su,ni odakle su,ni šta žele.

Nejasnost je bitna osobenost ove Beketove drame.Iako se obično kaže da značenje ove drame treba tražiti ne u površinskom i čitljivom sloju (denotativnom),nego u dubinskom,konotativnom,ne može se denotativni sloj proglasiti besmislenim:ima verbalnih besmislica i besmislenih postupaka aktera drame,ali to ne može da se apsolutizuje i potpuno ukine denotativni sloj kao besmislen.Ima u njemu besmislenih iskaza i nejasnih mjesta,ali baš ta besmislenost je sredstvo saopštavanja čiji se govor može dešifrovati sa manje ili više uspjeha.Nejasnoće su,sasvim razumljivo za ovakve tekstove,prisutne ali se razrješavaju kada se to mjesto ili situacija sagleda u kontekstu cjeline djela.Šta je sve nejasno u ovoj drami?Njegovi akteri,predočeni kao dva para likova,i dječak,koji se pojavljuje u jednoj situaciji svakog čina,ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri:ko su oni kakvo je njihovo mjesto u društvu,imaju li porodicu,šta su po zanimanju,kuda idu (Poco i Liki,koga čekaju i zašto (Vladimir i Estragon)?Nejasni su kao ljudska bića,jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona),karakter ne može da se otkruje iz onoga šti govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje na pozornici i na pantomimu).Vladimir kaže:”I nastavljo sam borbu”,to kaže prvom replikom u drami,ali do kraja nije jasno kakva je to borba ,s kim,zbog čega?Njihovo čekanje je nejasno:koga čekaju,zašto.Radnja drame se svodi na čekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima posceni,pantomimom.Ništa se ne događa,ni u odnosu među likvima,ni u njima samima.Ne samo nejasnost,neodređenost,praznina,nedešavanje,,nedjelovanje,nemjenjanje-samo pantomima,klovnovske kretnje po sceni,razgovor radi razgovora sa samo nekom iskricom logike,iskustva i smisla.

Ovo je gotovo realistična priča o dvije propalice,skitnice,koje se odavno poznaju,od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji,superiorniji (Vladimir),dok je drugi spontaniji,letargičniji i dobrovoljno podređen.Oni se nalaze na mjestu na kojem su zato što čekaju izvjesnog Godoa.U toku tog praznog dana,koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umiju,nailazi Poco,gospodar,sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima.Ubrzo pošto Poco i Liki odu,pojaviće se jedan Dječaki javiti da Godo tog dana ne može da dođe,tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem,opet bez uspjeha,jer će se ponovo pojaviti Dječak sa istom,nezadovoljavajućom vješću

Očigledno je:Beketova drama je očigledno metafora.U otkrivanju ove metafore počećemo od centralnog simbola.To je Godo.Neki poznavaoci ovog djela smatraju da je Godo Bog (eng,god-bog).Ima razloga da se ličnost koju Vladimir i Estragon čekaju nazove Bogom.Zar većina napaćenih i prognanih ne čekaju božiju pomoć?Ako je Godo Bog,onda četiri ličnosti ove drame predstavljaju čovječanstvo.I Beket to sugeriše.Jer,Vladimir je rekao:”Ali sad,na ovom mjestu,mi predstavljamo čovječanstvo,pa bilo nam to po volji ili ne…”.Beket je sa mnogo promišljenosti sačinio ovaj metafizički uzorak čovječanstva.Njega čine:jedan moćnik sa konopcem u rukama (Poco),jedan svezani nesrećnik sa konopcem oko vrata (Liki-Srećko) i dva siromaha na izmakuživota.Liki je i mislilac,a Estragon pjesnik.

Sad se već otvara Beketova metafora,sa vrlo sumornim značenjem:”Čekajući Godoa” je farsa priče o čovjekovoj nadi u spasenje.Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu.Čovjek je sam u vasioni prikovan za zemlju,a odozgo mu nema spasenjaSem toga,najveća rana u ljudskom životu je vrijeme,a najveći grijeh-pođenje..A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci.Čekaoci su Vladimir i Estragon,a tragaoci Poco i Liki.Svjest o nadi postoji samo kod čekalaca,svejedno što je ta nada mistična.Akcija Pocoa i Likija je pragmatička i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge.Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli,ljudski:odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima.
Ruganje

Kritika je ovu dramu okarakterisala kao tragikomediju.Ovdje ćemo se zadžati na komičnim elementima drame.Ima u ovoj drame gegova,igra riječi,verbalnih igrarija,paradoksa i apsurdaSve to,naravno,niti je puka zabava,niti je nrka filozofska metafizičnost ili simboličnost.Može se iza fenomena koji izazivaju smijeh kriti neko metafizičko značenje,ali su oni prije svega to što jesu-smiješni

Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge:ono se ruga prvo sebi,pa svojim piscima,pa gledaocima,a onda svijetu,životu i čovjeku.priroda je potreba ovoga pozorišta za ruganjem i smijehom.prikazuje destrukciju,haos,prazninu,beznadežnost,besmislenost i time predočava potpunu pesimističku sliku svijeta,života i ljudske sudbine.Ako je sve tako sumorno,onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smijehom ili nekom satirično-ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svijetu markira groteskno i apsurdno,ono što je nehumano i netolerantno.

Tragikomične su opaske koje imaju socijalnu notu a odnose se na učesnike ove dramske igre.»Trebalo je da budeš pjesnik»,rećiće Vladimir Estragonu.Ovaj spremno odgovara «I bio sam.(Pokazuje na ssvoje dronjavo odijelo)Zar se ne vidi?Ova opaska djeluje kao digresija od predmeta razgovora,odmah se nastavlja osnovna dijaloška potka,ali ovaj umetak o pjesniku djeluje upečatljivi i ne zaboravlja se.Kretnje po pozornici Estragona i Vladimira,njihova pantomima-sve ima klovnovski karakter pa tako i djeluje.nijhov napor da ispune vrijeme i savladaju dosadu i stijepnju od rezultata čekanja,nagoni ih na postupke koji mogu izazvati smijeh u publici.Mučna je slika para Poco-Liki;gospodar sluga.Ima tu neljudskog,naturalističkog i morbidnog.Prva pojava izaziva mučan efekat,ali ubryo gledalac osjeti mučninu.Relacija gospodar-sluga ne stavlja ni jednog ni drugog u bezbjedan položaj:oni su konopcem vezani jedan za drugog,sudbina ih je sastavila u vječnoj zavisnosti.Jedan je vođen na konopcu,drugi mora da drži konopac-ni on nije slobodan.Gospodar ne može da zadovolji osnovne potrebe bez pomoći sluge.Situacije u kojima se pojavljuju Liki i Poco na momente izazivaju smijeh,ali je njihovo prisustvo u drami unošenje oporog osjećanj nelagodnosti i zgražavanja.

Svojevrsno ruganje ljudskoj nestalnosti i ljuskim vrijednostima ostvareno je u sceni sa Pocom i Likijem:Vladimir i Estragon grde Pocoa što je iskoristio Likija a onda ga odbacuje «kao koru od banane»,da bi koji trenutak kasnije kritikovaliLikija pošto je Poco počeo da ječi:»Kako se usuđujete?To je sramno.Tako dobar gospodar!Da ga tako mučite!poslije toliko godina!Zbilja!»Ljudska nestalnost,izgubljeni kriterijumi,neozbiljnost u ozbiljnim stvarima-tio je poruka ove scene.

izvor:http://www.samo-opusteno.info/forum/lektire-knjige/268ekaju263i-godoa-beket/

Mit o Edipu

Edip je heroj iz grčke mitologije, sin Laja, kralja Tebe i Jokaste. Prorokovano je da će ubiti svog oca i oženiti se sa majkom.

Pošto je njegovom ocu Laju prorečeno da će biti ubijen od svoga rođenoga sina i da će kraljicu uzeti za ženu, tri dana nakon rođenja sina, Laj je uzeo novorođenče i probušio mu i zavezao noge. Tako zavezanog, odneo ga je na jednu divlju planinu (Kitara) i tamo ga ostavio kod jednog pastira. Iz sažaljenja prema tom novorođenčetu, pastir ga daje svom prijatelju, koji je takođe bio pastir i čuvao stado kralja Poliba iz Korinta. Taj pastir ga donosi na dvor kralja Poliba i njegove žene Merope koji su ga kasnije  po njegovim oteklim nogama nazvali «Oidipus». U Korintu je rastao bez ikakvog saznanja o njegovom poreklu.

Jednog dana uputio se ka Delfskom proročistu ne bi li saznao istinu o sebi. Tamo mu je bilo prorečeno da će ubiti svoga oca i da će oženiti svoju majku. Neznajući da mu to nisu pravi roditelji i zbog straha da ne učini neko zlo svojoj porodici, Edip napušta Korint i odlazi za Tebu. Na putu ka Tebi, na jednoj raskrsnici, susreće se sa Lajom koji je bio u pratnji svojih čuvara. Laj misleći da je Edip neki razbojnik, zabranjuje Edipu da prođe. Edip besan, u ljutini ubija Laja i sve osim jednog od Lajevih pratioca. Sa time se ostvaruje jedno od dva proročanstva. Na presto Tebe dolazi Kreont.

Pred ulazak u Tebu, Edip nailazi na Sfingu koja je terorisala stanovništvo Tebe i proždirala prolaznike koji nisu znali da reše njene zagonetke. Ona je bila krilato čudovište sa ženskom glavom, a telom lava. Kada je Edip rešio njenu zagonetku, Sfinga se bacila u more i tako je Teba bila oslobođena od Sfinge.

Za nagradu Edip je proglašen za naslednika kralja Laja. Tako Edip postaje kralj Tebe i dobija kraljicu Jokastu, svoju majku, za ženu. Sa time se ispunjava i drugo proročanstvo.

Jokasta mu je rodila četvoro dece, prvo dva sina blizanca Eteokla i Polinika, a zatim dve kćerke, stariju Antigonu i mlađu Ismenu. Dugo godina su živeli srećno i pravedno vladali Tebom, dok se jednog dana nije pojavila zaraza koju su bogovi poslali, a od koje nije bilo leka. Tebanci nezadovoljni obratili su se kralju za pomoć. Edip šalje brata Jokastinog, svog ujaka Kreonta u Delfe, da sazna istinu o zarazi koja je harala Tebom. Proročanstvo iz Delfa objavljuje da treba da se pronađe ubica kralja Laja, i da se obelodani taj zločin, kako bi se Teba oslobodila te zaraze koju su bogovi nametnuli.

Edip preuzima na sebe da otkrije taj zločin, i tako dolazi do saznanja da je on taj koji je ubio svoga oca kralja Laja i oženio svoju majku Jokastu. Kada je Jokasta to doznala odmah se obesila, a Edip je sam sebi iskopao oči. Kreont, brat Jokastin, postaje kralj Tebe, a Edip odlazi iz Tebe. Tako oslepljen, Edip u pratnji svoje starije kćerke Antigone, luta nekoliko godina po svetu. Umire u Kolonu, svetoj šumi pored Atine.

Sofokle, Antigona

Mit koji je Sofokle dramatizovao u „Antigoni“ pripada krugu tebanskih legendi i ne može se naći u Homerovim epovima; možda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo. Posle Edipovog odlaska iz Tebe, njegovi sinovi, blizanci Polinik i Eteokle, izabrani su za tebanske vladare. Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji će se svake godine smenjivati. Međutim, Eteokle, koji je prvi stupio na vlast, odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla. Uz pomoć svog tasta Adrasta, Polinik je sakupio vojsku i krenuo na Tebu…

Opsednuli su grad, ali ih sreća nije poslužila.Videvši da je njegova vojska na gubitku, a da bi spriečio dalje krvoproliće, Polinik je predložio da pitanje vlasti u Tebi odluči dvoboj izmedju njega i Eteokla. U tom dvoboju su, međutim, obojica poginuli. Njihov ujak Kreont je preuzeo komandu nad vojskom i uspeo da odbije napadače. Teba je odbranjena, Kreont je postao novi vladar. On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadaci-dakle, ni Polinik, Antigonin brat.

Izdavanjem zapovesti da Polinik ostane nesahranjen, Kreont sledi atinski zakon koji ne dozvoljavo pokop neprijatelja države, zatim onih koji skrnave hramove ili kradu žrtvene darove iz njih. Porodica preminulog ima obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar i simbolično, kako to i Antigona čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Mrtvi pripadaju podzemnom svetu i bogovima koji tamo vladaju ,a da bi se duša umrlog smirila u svetu mrtvih, sahrana je neophodna. Duša nasahranjenog ne može da dođe do Hada, carstva mrtvih, nego luta unaokolo kao avet. Otuda je moguće da se gnev takve duše usmeri prema onima koji nisu izvršili svoju obavezu, pa zabrana sahranjivanja ima gore posledice za onoga ko sahranu sprečava nego za onoga kome je uskraćena. Tu obavezu mora da izvrši porodica preminulog.

Tu počinje „Antigona“.
Antigona je, sahranivši mrtvog brata, izvršila svoju dužnost, ali je istovremeno prekršila Kreontovu zapovest i zato biva kažnjena. Kreont je, štiteći interese države, povredio interese porodice. Na kraju drame vidimo kako njegova porodica propada: Hemon i Euridika se ubijaju, a Kreontu ostaje jos samo da priželjkuje sopstvenu smrt.
Pre nego što se razmotre moguća tumačenja Sofoklove tragedije, mora se kao pogrešno odbaciti mišljenje da je Kreont surovi tiranin i potpuno u zabludi, a Antigona hrabra junakinja i apsolutno u pravu. Oboje opravdavaju svoje ponašanje: Kreont pozivajući se na zakon, a Antigona na religiozni običaj, na običajno pravo. Pošto je pravo u sukobu sa samim sobom, to je već dovoljna osnova za gradnju dramskog sukoba; ovaj se, međutim, zaoštrava do tragičkog ličnim motivacijama strana koje su se u njemu našle.
Svoju zagonetnost i privlačnost, kao i nemogućnost da se jasno odgovori na pitanje koje je postavila, „Antigona“ duguje receptu između mita i njegove dvosmislenosti, u kojoj je moguće da i Kreont i Antigona budu ili ne budu u pravu.
Kratko prepričavanje drame „Antigona“
PROLOG- uvodni govor, na sceni su Antigina i Ismena, njena sestra, koje razgovaraju o naredbi kralja Kreonta, koji je zabranio da sahrane brata Polinika;
PRVA EPISODIJA- Kreont govori o svojoj odluci, dolazi stražar i donosi vest o pepelu posutom po Polinikovom telu; hor peva o čoveku i njegovim moćima, te snazi da opstane u prirodi;
DRUGA EPISODIJA- stražar dovodi Antigonu, pa ona sa Kreontom vodi dijalog, dovode i Ismenu, koja želi da podeli krivicu sa sestrom, ali to Antigona odbija;
TREĆA EPISODIJA- nastupa hor, Kreont razgovara sa sinom Hemonom, koji ga odvraća od kazne;
ČETVRTA EPISODIJA- Antigona se oprašta od života, svetlosti, odlazi u večni mrak i žali što ni žena ni majka nije bila;
PETA EPISODIJA- dijalog Kreonta i Tiresija, proroka koji mu savetuje da odustane od kazne; Kreont oseća savest, te narađuje da se Antigona oslobodi, ali odlučio je kasno;
EKSODA- glasnik javlja da se Antigona obesila, a i da se Hemon našavši je probada mačem, a onda se i njegova majka, Kreontova žena, kraljica, srušena tugom, ubija.
HOR peva ‘ulaznu pesmu’ koja se deli na strofe i antistrofe (okret na drugu stranu). Episodije su današnji činovi. Pesme hora kroz dramu su ‘stajaće pesme’. Eksoda je na kraju, a zatim ide ‘izlazna pesma’.
KROZ LEGENDU
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna ličnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju će ispaštati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.

Izvor:  Znanje.org

Lik Hamleta

Kraljević Hamlet ima trideset godina, i u tih trideset godina postoje dva razdoblja: prvo obuhvata godine njegovog života do definitivnog povratka iz Vitemberga, gdje je studirao (ovo razdoblje nije poetizovano u djelu, ali se da naslutiti na osnovu iskaza drugih o njemu); drugo razdoblje počinje od smrti oca pod dosta nejasnim okolnostima. Prema tome očeva smrt je prelomna tačka od dvostukog značaja: ona dijeli Hamletov život na onaj prije i onaj poslije i ona je žižno mjesto na kome se gradi cijeli konflikt u biću, povod za unutrašnju dilemu, za promjenu mišljenja o svijetu i čovjeku i osnovni razlog za tragičen ishod drame.

Hamlet je, nasuprot varvarskoj prirodi kralja Klaudija i dvorana, bio otmjenog duha. Znanje je sticao u Vitenbergu, na Luterovom univerzitetu. Ovaj duh je bogatio pozorišnim predstavama, čitanjem poezije, izučavanjem filozofije; bio je dobar mačevalac, odjevao se po modi , a odlikovali su ga i trezvenost, čistota, mladost i ljepota. Živeći na dvoru, okružen pažnjom i sjajem, o svijetu je nosio idealnu sliku. Bio je uvjeren da svijet počiva na besprijekornoj ravnoteži dobra i zla i da njegovom ustrojstvu nema šta da se doda niti oduzme. Vjerujući u harmoniju spoljašnjeg svijeta, i sam je osjećao zadovoljstvo, bezbrižnost , polet, neki unutrašnji sklad. U takvim okolnostima življenja, on nije znao za napor ovladavanja problemaima i nevoljama što ih običan život nudi, pa zato nije vježbao volju da se istrajava, brzo odlučuje i stupa u akciju. Njegova moć zapažanja i kritičkog promišljanja pojava, stvari i odnosa u društvu zaista su impresivni, ali je lišen nečeg drugog – praktičnih koraka i vještine snalaženja u okruženju koje nastanjuje licimjerje, brutalnost, zločini, nemoral, podaništvo i laž.

Prve Hamletove sumnje u istinu i ispravnost svijeta dolaze sa smrti njegovog oca pod još nerazjašnjenim okolnostima. Svijet i ljudi odjednom su mu se ukazali u svoj svojoj složenosti i nepredvidivosti: ljudi nisu ino za šta se izdaju, a svijet nije ono što mi mislimo da jeste. Počeo je da otkriva oko sebe egoizam, gramzivost, dvoličnost i nemoral. Hamletovo biće biva istraumatizovano u svojoj moralnoj čistoći, zatečenosti i nemoći da bilo šta učini. Dolazi do potpunog zaokreta u njemu: počinje povlačenje u sebe, promišljanje i sebe i ljudi oko sebe. Postaje introvertna ličnost: tajanstvena, nepristupačna i nepovjerljiva. On je sada onaj koji svijet posmatra iz prikrajka, sa nespokojstvom i velikim razočaranjem. I ukoliko više raste sumnja u istinitost očeve smrti, utoliko više jača predstava o vlastitoj suvišnosti u tom svijetu, utoliko je veći intenzitet drame u njegovoj duši.

Kad duh zatraži osvetu, Hamlet, pun mržnje prema kralju i kraljici izriče zakletvu da će osvetiti svog oca. Njegove predstave o svijetu, saznanjem da je “vrijeme izašlo iz zgloba“, biva sasvim srušeno jer uviđa da je taj isti svijet pun laži, prevara i nedjela i da je – u odnosu na sve to – nemoćan da bilo šta preduzme i vrati ga u pređašnju sliku. Već je ovdje počelo njegovo oklijevanje, sumnja u smisao osvete i odlaganje same osvete, pod izgovorom da su potrebni novi dokazi.

Da bi došao do novih dokaza o ubistvu oca, Hamlet, vrlo uman i dobar poznavalac glume i njenog funkcionisanja, uzima ludilo za masku. Uživljen u ulogu ludaka, on iz korijena mijenja izgled, pokret, izraz lica, odjevanje i jezik. Riječ i jezik nisu više izraz mudrosti i znanja, već sredstvo osmišljenog ludila. Sa “ludilom“ Hamlet može slobodno da se kreće, da sluša, da stupa u dijaloge, da provocira. Tu uspješnu promjenu na Hamletu najbolje opisuju riječi kralja Klaudija: “…Ni unutrašnji čovijek, niti spoljni, ne liči više na ono što beše“.

Razočaran u ljude oko sebe i ustrojstvo društva o kojem traje, Hamlet će u susretu sa “prijateljima“ svijet nazvati tamnicom, jer je zemlja nastanjena zločincima, prevarama i svakojakim podlostima. Iskustvo mu je donijelo razočaranje ne samo u egzistenciju već i u čovjeka, zbog ljudi kao što su Klaudije, Polonije, Rozenkranc… Svi oni su ništitelji ljudske čistote, istine i plemenitosti i, kao takvi, korov ovog svijeta. U monologu koji potpunije oslikava Hamletovu dilemu i unutrašnji rascijep ličnosti, on izgovara svoje poznato: “Biti ili ne biti, pitanje je sad?“. Biti treba da znači: postojati pa makar i trpjeti, samo da se bude ili, pak, – druga je mogućnost – pobuniti se protiv ponižavajućeg statusa i svih bijeda. U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li je i postojanje po svako cijenu ono pravo biti u vrijednosnom smislu (biti čovjek, svoj) ili je, pak, to odricanje od sebe. Nemoćan za akciju da mijenja svijet i da nađe rješenje za svoje psihološke tjeskobe i nesanice, Hamlet bi da potone u san, dubok i trajan, što i nije ništa drugo do bjekstvo od surove stvarnosti, od problema i vlastitog mučenja.

Hamletovo razočaranje se sve više širi. Prvo razočaranje u majku, strica i Polonija, a zatim i u Ofeliju što je pristala da bude predmet manipulacije oca i kralja, pa onda razočaranje i dotad vjerne i tobož iskrane prijatelje. Na kraju, došlo je razočaranje u sve ljude koji su, po njemu, potencijalni grešnici. Iskren i okrenut istini, Hamlet nije poštedeo ni sebe. I u sebi je otkrio poroke, iako ih čitalac mnogo i ne zapaže. Oholost je crta njegovog bića: ismijava Polonija, grobara naziva lupežom i sebe gospodaem Danske. Njegova osvetoljubivost, takođe, nalazi mjesta u gestovima i postupcima koje čini u odnosu na Ofeliju koju voli, u odnosu na njenog oca i prema svojo majci. U smrt šalje “prijatelje“ jer mrzi u njima poslušnost i podaništvo. U početku ga muči i častoljublje, prosto pati što mora jesti “vazduh kljukan obećanjima“; žali se Horaciju na Klaudija što mu je uništio nadu da će doći na preszo. Međutim, do kraja drame, sve će to nestati i on će biti čovjek vrlina.

Hamletova upustva glumcima izraz su njegove široke renesansne kulture, visokog obrazovanja i izvrsnog poznavanja prirode pozorišta. Počev od saznanja da mu je namjenjena smrt, Hamlet počinje da se mijenja – oslobađa se poznatih kolebanja: da li da ubije kralja ili ne. Postaje odlučniji, dostojanstveniji, hladniji i misaoniji. Hamlet je sada spreman da postupa “savršeno po savijesti“. Uništavati korov (Polonije, Klaudije) postaje zadatak njegove savijesti, ali bez novih dilema i lomova u njemu. Njegova borba više nije samo izraz ličnih obračuna, ono više nije pitanje sujete i časti, nego postaje čin etičkog djelanja i akcije koja poprima humanistički smisao. To više nije borba protiv kralja već borba protiv svih sličnih njemu, tj. Protiv zla koje ruži lice na tijelu društva, cijele ljudske zajednice. Da bi akcija dobila univerzalni smisao, Hamlet je morao u sebi da pobijedi poroke, o kojima je sam govorio: osvetoljubivost (sebičnu i ličnu), oholost, slavoljublje.

(znanje.org)

Чехов, Ујка Вања

 

Први чин

Радња почиње пред кућом, за столом у летњиковцу. Време дешавања радње је око три сата по подне. Упознајемо се са породичном атмосфером у кући ујка Вање као и са ликовима. О Астрову сазнајемо: у тај крај је дошао као лекар пре десет година. Незадовољан је животом, живот га је поразио:ништа не жели, ништа му не треба и никога не воли. Једино воли природу, шуме, и критички гледа на руског човека и његову заосталост. Ујка Вања је некада учио и радио, сада само спава и једе, сав је потонуо у нерад и чамотињу, иако има само 47 година.

О Серебрјакову сазнајемо да је био професор уметности, иако је не познаје најбоље. Сада је пензионер, тврдица и пун неке зависти. Оженио се младом и лепом Јеленом која чами поред њега, утрнулих чула и успаваних жеља. Свима њима живот се показује као „досадан, глуп и прљав“. Односе у кући карактеришу: мржња, љубомора, завист и међусобна нетрпељивост која стално варира — јавља се слабијим и јачим интензитетом. Суштину тих односа најбоље ће изразити Јелена у једној реченици, обраћајући се ујка Вањи: „Несрећа је у овој кући. Ваша мати не воли никога осим својих брошура и професора; професор је нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се срди на оца, срди се на мене и не говори са мном, ево, већ две недеље; ви не трпите мога мужа и отворено презирете своју мајку; ја нервозна, и данас сам двадесет пута заплакала… Несрећа је у овој кући“.

Други чин

Радња се сада везује за унутрашњи простор куће Серебрјакова, а време дешавања је пола један после поноћи. Разговарају Јелена и Серебрјаков, а он се открива као сујетан човек који воли успех и славу: „Целога живота радити за науку, навикнути се на свој кабинет, на слушаоницу, на уважене другове – и одједном, неочекивано, обрести се у овој костурници, виђати сваки дан глупе људе, слушати безначајне разговоре… Ја хоћу да живим, ја волим успех, волим славу, хук, а овде – као на робији“. Он је обузет само својом личношћу, па је свуда истиче и тражи од других да га дворе и у свему се саживљавају са њим. Јелена му угађа и саучествује у његовим старачким патњама и боловима. Соња не воли оца, Серебрјакова, и то постаје очигледно. Ујка Вања незадовољан је собом и својим животом, исповеда и себе и свој однос према Серебрјакову, али и своју заљубљеност у Јелену. Астров постаје доминантан лик у драми. Овде се упознајемо са његовим погледом на живот, на сељаке, на интелигенцију, на властити живот и лепоту као најдоминантнији смисао сваког трајања: „Остарео сам, нарадио се, искварио, осећања ми отупела, и чини ми се да се више не бих могао приљубити уз човека. Ја никога не волим и… нећу волети. Оно што ме још загрева, је лепота. Према лепоти нисам равнодушан“. Разговор између Соње и Јелене о Астрову наговештава да је Соња заљубљена у њега, али да тај исти Астров њу не примећује. Његова пажња се устремљује према Јелени, као што је и ујка Вања окренут њеној лепоти. Међутим ни једног тренутка не развија се заплет наговештене љубави Вања — Јелена или Соња — Астров, нити пак долази до дубље везе између Астрова и Јелене, иако се она интересује за њега и у њему види ретког човека, достојног љубави.

Трећи чин

Соба и кућна атмосфера. Време дешавања радње је један сат после подне, али је доста времена прошло, јер Јелена Андрејевна, у уводном разговору са Соњом каже: „Већ је септембар…“. У том истом разговору са Јеленом нескривено исказује љубав према Астрову. Астров и Јелена разговарају о сељацима, о уништавању природе и перспективи трајања, али и о љубави Соње према Астрову. Не кријући, Астров говори о својој равнодушности према Соњи, уз напомену „да ја је поштујем“. Наравно, он је заинтересован за Јеленину лепоту, али не са неким посебним поштовањем, јер та лепота није комплексна, нема ону унутрашњу пуноћу, него је у извесном смислу и банализована. Јер, како другачије схватити ове речи: „Лепа, маљава кунице… Вама су потребне жртве! Ево, ја већ месец дана ништа не радим, напустио сам све, жудно тражим вас — и вама се то страшно допада, страшно“… У завршном делу долази до дијалога и сукоба између Серебрјакова и ујка Вање. Серебрјаков, егоистичан и грамзив, хтео би да прода и разгради посед ујка Вање, на шта ујка Вања реагује нервозно, бучно и агресивно: пуца из пиштоља на њега, али се све добро завршава. Трећи чин делује као општи бродолом: Серебрјаков није успео да прода имање и да се домогне новца; ујка Вања пуца у њега, али га не убија; Соња губи наду да ће се удати за Астрова, а зближење између Астрова и Јелене престаје оног тренутка када је и започело.

Четврти чин

Радња овог чина догађа се увече, у исти дан кад и радња претходног чина. Соба ујка Вање. Ујка Вања се исповеда: „Срамота ме… Како да проживим те године? Шта да радим, чиме да их испуним?.. Реци ми како да почнем, од чега да почнем?“… Астров износи своје мишљење: „Тај живот је својим трулим испарењем отровао нашу крв и ми смо постали онако гадни као и сви“. Опраштајући се од Јелене, каже јој: „Заразили сте нас својим беспосличењем… Кад бисте остали, згариште би било огромно“. Јелена и Серебрјаков одлазе. Одлази и Астров, а ујка Вања и Соња остају сами, са закључком самих актера да ће се вратити првобитном животу и одморити од свега.

Последња сцена заправо приказује стање у кући пре доласка Серебрјакова и Јелене Андрејевне: укућани раде, свако свој посао. Ипак, долазак и одлазак гостију пореметили су њихову мотивацију: драма се завршава увођењем хришћанског мотива трпљења, зарад радости у вечном животу. Пре спуштања завесе, Соња (између осталог) каже Војницком: „Јадни, јадни ујка Вања, ти плачеш (Кроз сузе). Ти у свом животу ниси знао за радости, али стрпи се, ујка Вања, стрпи се… Одморићемо се…“