АНАЛИЗА КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКОГ ТЕКСТА

Књижевноуметничко дело представља сложену структуру чији је смисао могуће потпуно сазнати тек откривањем и анализом свих његових структурних елемената. Анализа књижевноуметничког дела подразумева:–
– посматрање књижевног дела у контексту књижевног правца у коме је настало и стваралачког опуса аутора,
– одређивање књижевног рода и врсте,
– проучавање грађе и њених извора,
– анализу теме и тематике,
– анализу мотива и мотивације,
– анализу садржине и композиције дела,
– анализу ликова,
– однос приповедача према описаним збивањима,
– уочавање различитих облика казивања и њихове улоге,
– тумачење времена и простора у уметничком делу у вези са карактером ликова,
– анализу језика књижевноуметничког дела и пишчевог стила,
– анализу свеукупног смисла књижевноуметничког текста, његове идеје(поруке).
________________________________________

КЊИЖЕВНИ ПРАВАЦ – одређено раздобље у историји књижевности, које карактерише тематско, идејно и стилско јединство већине писаца (већина писаца показује слична тематска опредељења, користи сличне стилско-изражајне поступке и изражава слична схватања о друштвеним и уметничким питањима.

ЖИВОТ И РАД ПИСЦА
Поетика – скуп књижевних схватања изражених у стварању једног писца, правца или епохе, али и скуп књижевноуметничких карактеристика једног књижевноуметничког дела; може бити: експлицитна (спољашња) поетика и имплицитна (унутрашња) поетика.
БИБЛИОГРАФИЈА – попис свих књига и свих издања једног писца, попис свега онога што је написано о књижевнотеоријском или књижевноисторијском проблему.

КЊИЖЕВНИ РОД – најшира скупина књижевних дела са заједничким суштинским обележјима: лирика, епика и драма (прва теоријска разматрања о трочланој подели књижевности на родове дао је Платон, а затим Аристотел).
КЊИЖЕВНА ВРСТА – скупине књижевних дела са неким заједничким особинама које се код других књижевних дела не јављају.

ГРАЂА И ЊЕНИ ИЗВОРИ
Грађа може бити искуствена (оно што је писац лично доживео), имагинарна (измишљање у равни стварног и имагинарног) и документарна ( документи, писма, новински чланци, архивска истраживања). У књижевноуметничком тексту важан је однос историјског и фиктивног, као и присуство фантастике.

ТЕМА – предмет уметничке обраде у књижевном делу. Тема може бити главна и споредна, стварна ипривидна.
ТЕМАТИКА – 1) низ појединачних тема у ширим приповедним или драмским делима; 2) специфичне теме које се јављају у стварању једног писца; 3) област из које је узета грађа за уметничко обликовање.

МОТИВИ – најужа тематска јединица која се даље не може рашчлањивати. Мотиви могу бити:
– динамични (покрећу збивање и успостављају континуитет у развоју радње) и статични (успоравају или заустављају ток радње; то су описи ситуација, стања, расположења, осећања, атмосфере, амбијента, предмета);
– главни (везани су за главну радњу) и споредни (везани су за споредну радњу);
-општи или вечити мотиви – јављају се у књижевностима разних народа од античких времена до данас: љубав, смрт, слобода, сукоб генерација, мотив мртве драге;
– лајтмотив – мотив који се понавља у једном делу или у више дела једног писца (мост у делу Иве Андрића);
– лутајући мотив – сродан или исти мотив који се јавља у више дела (м. зле маћехе, муж на свадби своје жене).
МОТИВАЦИЈА – оправданост увођења новог мотива у књижевно дело или поређење поступка неког лика.

САДРЖИНА ДЕЛА
– фабула – узрочно-последични след догађаја (1, 2, 3, 4, 5);
– сиже – уметничка организација фабула (3, 2, 1, 5, 4).

КОМПОЗИЦИЈА – начин на који је дело сложено, склопљено, организовано. Може бити:
– спољашња (организовање књижевног дела на делове и поглавља, чинове и сцене, књиге и певања, строфе и стихове);
– унутрашња (подразумева развој радње кроз више фаза; учесталост и преплитање описних, наративних, дијалошких и монолошких сегмената; распоред и развијање мотива у лирској песми; густина статичних и динамичних мотива у приповедном делу; хронолошки и ретроспективни след догађаја; распоред и међусобни однос ликова; ток свести).

ЛИК – носилац радње, за њега је везан смисао и порука дела, расположења и осећања у приказаном свету. Може бити:
– јунак – лик који носи најјачу, најизразитију емоционалну боју; епски јунак – легендарни национални херој; драмски јунак – носилац радње, протагонист;
– карактер – лик продубљен психолошком анализом са посебним и наглашеним карактерним особинама;
– тип – има особине које су карактеристичне за групу људи, друштвену средину или време;
Према улози коју имају ликови могу бити главни и споредни.
Прототип (личност према којој је створен књижевни лик).
Анализа ликова обухвата портрет (физички изглед, карактерне особине приказане у различитим ситуацијама) и психологију ликова.
Карактеризација (поступак уметничког обликовања лика у књижевном делу) може бити: директна – писац износи судове о јунацима, о њиховим поступцима и карактеру; индиректна – остварује се кроз монолог, дијалог, опис психолошког стања, поступак јунака, језик, опис ентеријера и екстеријера; симболичка – поступак откривања карактерних особина или навика именима у чијем лексичком значењу је садржан симболичан смисао; метафоричка – простор у којем јунак живи или се креће, амбијент око њега, предмети који га окружују, збивања у природи – говоре о јунаку, његовом карактеру, навикама, расположењу, култури; вербална карактеризација – језик јунака и начин изражавања откривају друштвено порекло, занимање, образовање, темперамент и карактер.

ПРИПОВЕДАЧ – онај ко излаже радњу књижевноуметничког дела. Може бити:
– ауторс ки (објективни, свезнајући) – изван света књижевног дела, у 3. лицу, објективно приповедање;
– фиктивни (субјективни) – саставни део света у књижевном делу.

ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА (ФОРМЕ ПРИПОВЕДАЊА)
ПРИПОВЕДАЊЕ
– у 1. лицу (ЈА-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): ауторско ја – приповедач је изван света књижевног дела или саставни део света књижевног дела, фиктивно ја – приповедач је саставни део књижевног света, носилац радње, јунак књижевног дела;
– у 3. лицу (ОН-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): свезнајући приповедач и доживљени говор.

Приказивање догађаја може бити хронолошко и ретроспективно.

МОНОЛОГ – говор једног лица (своје речи упућује фиктивном слушаоцу или саговорнику, јунаку који је изван говорне ситуације, другом ја).
– УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – нечујан је, неизговорен, налази се у сфери јунакове свести или подсвести и садржи његове мисаоне, моралне и емоционалне преокупације. За разлику од доживљеног говора, унутрашњи монолог тече у првом лицу, из перспективе лика.
– ДОЖИВЉЕНИ ГОВОР – прелаз на изношење мисли и осећања књижевног јунака (унутрашњи монолог у 3. лицу); ово приповедање тече као причање у 3. лицу прошлог времена или у трећем лицу садашњег времена (Нечиста крв, Мрачајски прото).

ДИЈАЛОГ – разговор између два или више лица; у структури дијалога разликују се три елемента:дијалошки низ (заокружена дијалошка целина која се остварује у временском периоду ограниченом неким композиционим елементом – сцена, ситуација, епизодна јединица, епизода), дијалалошка секвенца (чине је две реплике које се налазе у односу садржајно-смисаоне узајамности на релацији пошиљалац – прималац – пошиљалац) и реплика (основна јединица дијалога, један члан дијалошке секвенце).

ПОЛИЛОГ – разговор масе, веће или мање групе људи; полилошке реплике нису усмерене према одређеном саговорнику, јер он обично није уочљив као појединац, већ су подједнако упућене сваком члану групе.

ОПИСИ
– дескрипција (пејзаж, ентеријер, екстеријер);
– наративни (опис збивања, амбијента, ликова и атмосфере);
– психолошки (опис психолошких стања).

ВРЕМЕ И ПРОСТОР
Време може бити приповедно ( време при иповедања) и приповедано (време описаних збивања), а симболика простора и просторних односа значајна је за разумевање ликова и суштине дела.

ЈЕЗИК
У књижевноуметничком тексту треба разликовати језик приповедача и језик ликова. За језик ликова карактеристична је употреба дијалектизама, жаргонизама и архаизама.
Песнички језик одликује конкретност (сликовитост), емоционалност, ритмичност, хармоничност, експресивност, преображавање значења: језгровитост, симболичност, фигуративност, многозначност, изражајност.

ИДЕЈА – основни став или замисао, смисаона суштина.

http://filolog.weebly.com/

Advertisements

Стилске фигуре

То су посебни облици изражајних средстава језика, нарочито карактеристични за песнички језик. Оне су, различита одступања од уобичајене употребе језика, у којима се уобичајено значење речи мења, наглашава или шири.
Фигуре дикције
Асонанца представља понављање истог вокала унутар реда, чиме се појачава звучна компонента, а тиме и експресивност језика.
Пример: пучина плава спава– вокал а
Алитерација – У стиху представља један од фактора ритмичке организације стихова у виду понављања истих сугласника и сугласничких група у низу речи. Више се користи у пословицама и поезији него у прози. Пример:
Ој дјевојко, драга душо моја – сугл. Д.
Ономатопеја – подражавање гласова из природе.
Пример: И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче – цврч.
Анафора – је понављање исте речи или групе речи на почетку више стихова или строфа у поезији, одн. више речи или реченичних делова у прози. Пример:
Гробље је земља којом се ходи,
Гробље је вода којом се броди
Гробље – врти и градине
Гробље – брда и долине.
Епифора – је понављање речи на крају стиха или реченице, супротно анафори. Пример:
Ђади ваши родише се тудијер,
Оци ваши родише се тудијер,
И ви исти родисте се тудијер.
Симплоха – ова фигура дикције представља спој анафоре и епифоре, подразумева понављање исте речи и на почетку и на крају стиха.
Пример:
Донећу ти цвеће наше крви,
Донећу ти небо наше крви.
Палилогија и анадиплоза. Ова два појма терминолошки нису одвојена, то је фигура дикције у којој се речи понављају с краја на почетак идућег стиха. Пример:Врати мо моје крпице,
Моје крпице од чистог сна.
Фигуре конструкције
Инверзија-представља обртање устаљеног, очекиваног реда речи или реченица да би се посебно истакла нека реч или реченица.
На пример: на Дрини ћуприја.
Реторско питање – то је фигура која се добија кад се једна мисао каже у облику питања на које није потребно дати одговор јер се он подразумева, већ служи да истакне пишчево узбуђење. А такође подстиче узбуђење и код читаоца као што га тера и на размишљање.
Пример:
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?
Елипса – од грчке речи у значењу изоствљање. Подразумева изостављање делова реченице који су према синтаксичким правилима нужни, али је и без њих реченица разумљива. Пример:
Власи одасвуд, пушке, ножи!
Коња, коња, Хасо, коња!
Асиндет – од грчке речи у значењу неповезано. Настаје низањем израза при чему су везници изостављени. Пример:
Гвожђе, оков, коноп, ноже,
Палу, колац, огањ грозни,
Угље врело и сто мука.
Полисиндет – састоји се у понављању истих или различитих везника између неколико речи у реченици или стиху. Пример:
Продиру кроз камен, земљу, тмину рјечну
Плијене И носе И ниште И бију.
Фигуре мисли
Поређење и антитеза
Поређење или компарација је фигура мисли којом се неко својство, стање или деловање доводи у везу, објашњава или чини ближим неком познатом својству. То је повезивање два појма на основу сличности. У
Пример:
И тај поглед к’о кам да је неки
Падао је на мене и снове.
Антитеза – посебна врста поређења које се заснива на супротности. То је супротстављање два или више појмова упадљиво супротних особина, пример:
Сит гладном не верује.
Словенска антитеза – трочлани састав:
У првом члану се у виду питања или констатације набрајају предмети или појаве од којих сваки има нечто слично са предметом који се пореди. Затим се исти ти предмети или појаве набрајају у виду негативних одговора да би се на крају изричито указало на појаву која се пореди.
Шта се бјели у гори зеленој,
Да л’ је снијег, да л’ су лабудови?
Нит је снијег нит су лабудови,
То је шатор аге Хасан – аге.
Иронија – То је фигура која речима даје супротно значење од оног које оне имају, а то супротно значење извире из контрастне ситуације у којој се дата реч или појам намерно доводи у несклад с контекстом. Пример:
Да, да, ти си најпаметнији!
Парадокс – Данас је то термин који означава на први поглед противречност али у суштини носи дубоку тачност и тако упозорава на свој скривени смисао. Нпр. Сократова чувена реченица: „Ја знам да ништа не знам”.
Оксиморон – термин античке реторике којим се означава повезивање два појма упадљиво супротних значења.
Пример: Живи леш.
Јавна тајна.
Хипербола – преувеличавање особина предмета или интензитета радње, једна врста поређења. Честа у свакодневном говору, јер се њом изражава неки емоционални став: Рекла сам ти то сто пута.
Градација – фигура која означава песничко средство за појачавање снаге исказа. То је фигура понављања која је сачињена од низа реченица или исказа, где следећа реченица понавља делове претходне, по правилу њене последње речи. Пример из Сида: Иди, трчи, лети, освети нас!
Освети!
Фигуре речи
Метафора
Она настаје у процесу упоређивања два појма по сродности, а заснива се на пренесеном значењу речи.Често се објашњава као скраћено поређење, на основу сличности: змијо једна („ти си као змија”).
Метоноимија – фигура у којој се веза између два појма не остварује на основу њихове супротности или сличности, већ на основу њихове логичке зависности:
Кад устане кука и мотика.
Живи од својих 10 прстију.
Ври лонче.
Синегдоха – подврста метонимије, а заснива се на замењивању два појма по количини, део се узима место целине, нпр. коњске ноге пољем одмакоше; једнина уместо множине или одређени број уместо неодређене количине:
Вук длаку мења, али ћуд никако.
Симбол – ознака апстрактних појмова помоћу конкретних предмета. Симбол има конкретну, материјалну ознаку реч којом упућује на савим одређен, апстрактан појам, нпр. лисица – лукавство, голуб – мир.
Алегорија – говор у завијеној форми.
Пример:
Вила гнијездо тица ластавица,
Вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија.
Еуфемизам – врста метонимије. Јавља се кад се место правог израза за нешто ружно употреби блажи израз: лишити слободе – ухапсити, заспао-умро.
Заобилазити истину – лагати.
Персонификација – фигура у којој се природним појавама, неживим стварима, апстрактним појмовима, животињама, биљкама и сл. придају људске особине, вештине, знања. Пример: пучина плава спава.
Парабола – слична је алегорији, али се од ње разликује по томе што је у њој приказано људско делање као илустрација неке више истине, док су у алегорији јунаци носиоци апстрактних идеја.

Еп о Гилгамешу

Прва плочa
На почетку плоче описан је утврђени град Урук и његов краљ Гилгамеш. Он влада као силник, и народ тражи од богова да створе јунака који ће га савладати. По заповеди Ануа, бога неба, богиња Аруру га начини од блата овлаживши га пљувачком. То је нови јунак Енкиду. Јео је траву и пио воду заједно са пољским животињама. Неком је ловцу засипао јаме и уништавао постаављене замке. Овај се притужи Гилгамешу, који му даде мл;аду жену да ссвојим чарима заведе Енкидуа и тако га одвоји од стоке. Тако се и догоди. Жена описује Енкидуу Гилгамеша и његову снагу, а Енкиду одлучи да се с њим бори. Заједно са женом сстиже у град Урук, где их народ свечано дочека. Међутим, Гилгамеш је сањао чудан сан. По мајчином тумачењу сна, он ће победити једног јунака који ће му после те борбе постаати пријатељ и брат.

Друга плоча
У првом делу описује састанак Енкидуа с Гилгамешом и њихова борба у којо побеђује Гилгамеш. Посредством његове мајке, они постаају пријатељи и браћа.
У другом делу Гилгамеш позива да заједно пођу у Кедрову шуму и убију њеног чувара, страшног Хумбабу, којиј је увредио Шамаша, бога Сунца, а непрестано узнемирава становнике брегова.

Трећа плоча
Енкиду чезне за степом, напушта Гилгамешову палату и враћа се пољским животињама. Гилгамеш је због тога у жалости и одлучи да га потражи.
Енкиду проклиње ловца и жену што су га одвојили од стоке. Шамаш, бог сунца, укори га због тога, јер га је жена упознала са радостима живоота. Уто долази Гилгамеш и обојица се враћају у Урук.
Енкиду описује пријатељу свој сан у коме је био бачен у Подземље, где станују мртви. Кад га је угледала Ерешкигал, краљица подземног светаа, наредила је писарици да у глину упише његово име. Слутећи несрећу, Гилгамеш саветује Енкидуу да принесе жртву злослутном ссудији Утукиу, а сам принесе маслац и мед као жртву богу Шамашу.

Четврта плоча
Шамаш, бог Сунца, шаље Гилгаемша и Енкидуа да убију страшног Хумбабу јер га је увредио. Гилгамеш то објављује кнезовима у граду. Његова мајка моли Шамаша да у борби помогне сину. и Енкидуа моли да га заштити.
Гилгамеш и Енкиду дођу до Кедрове шуме иза које се диже Брег богова. Уз помоћ Шамаша и ратног бога Ниниба, они убију Хумбабиног чувара шуме. Енкиду клоне, а Гилгамеш га охрабри и наговара да пођу даље. Тако стигоше у шуму.

Пета плоча
Дуго су путовали кроз Кедрову шуму, али Хумбабу нису срели. Увече заспаше. Енкиду је сањао сан који Гилгамеш протумачи као повољан: савладаће и убиће Хумбабу. Опет су дуго путовали. Гилгамеш се помоли Шамашу и обојица легоше. У ноћи их стиже страшан вихор. Енкиду је поново сањао сан, који Гилгамеш протумачи као радосно значење. Затим се пењу на Брег богова и убијају Хумбабу. Пред самим врхом, где станују богови, глас богиње Ирнини опомиње их да се врате у Урук, јер “онај који погледа у лице боговима мора умрети”. Гилгамеши Енкиду одлазе у Урук носећи на копљу Хумбабину главу.

Шеста плоча
По повратку Гилгамеш опра своје оружје и обуче нову одећу. Био је леп, па и сама богиња иштар баци око на њ. Зове га да јој буде љубавник, али он одбија и набраја јој сва њена рђава дела. иштар се потужи оцу Ануу и тражи од њега да пошаље чаробног бика, који би убио Гилгамеша. Ану јој испуни жељу, али Гилгамеш и Енкиду савладају и убију бика. иштар се попе на зид Урука и прокле Гилгамеша. Гилгамеш и Енкиду славе с народом своју победу над небеским биком.

Седма плоча
Енкиду прича Гилгамешу свој последњи сан: зграабио га орао и однео високо, а затим га испусстио те се на тлу размрскао. Он предосећа да тај сан значи нсрећу. и Гилгамеш увиђа да му богови више нису наклоњени.
Енкиду се разболи и лежи дванаест дана у грозници. На крају прориче своју смрт.

Осма плоча
Енкиду умире, а Гилгамеш се, жалостан, сећа претходних дана које је провео с пријатељем. Шест дана га је и шест ноћи оплакивао, а седмог дана сахранио. Пун боли лута степом и сусреће ловца. Јада му се како је изгубио пријатеља и како се сада боји смрти.

Девета плоча
Гилгамеш је узнемирен, боји се смрти. Хоће да оде до Утнапиштима, свога праоца, од кога жели да сазна како би могао постићи вечни живот. Јурио је преко степе и стигаао до брега Машу, на коме је капија кроз коју пролази Сунце. Њу чувају људи шкорпиони. На његову молбу они га пусте у мрачни кланац. Дуго јепутовао кроз таму, а када је изашао на светло, поклони се Шамашу, богу Сунца. Овај га упути до врта богова, иза кога се налазе Светско море и Воде смрти, где на једном острву живи Утнапиштим. Гилгамеш стигне до врта богова, чији кедрови носе разне драгуље као плодове.

Десета плоча
Улаз у Врт богова чува богиња Сидури Сабиту. Њој Гилгамеш описује свој бол за пријатељем Енкидуом и моли је да га пусти у Врт да потражи свога праоца Утнапиштима. Она га одвраћа, јер “кад су богови створили људе, за њих су одредили смрт, а живот задржали за себе”. Саветује му да се врати у Урук и да ужива у радостима живота. Али он је упоран, и Сидури Саиту попушта. Отвара му врата и упућује га Ут-Шанабију, Утнапиштимо-вом лађару.
Гилгамеш дуго тражи лађара, и не нашавши га, разбија сандуке са камењем, који су служили за превоз преко брзих вода смрти. Кад га коначно нађе, лађар пристаје да га превезе, али уместо сто двадесет разбијених сандука са камењем треба понети сто двадесет дугих и зашиљених стубова. Гилгамеш их насече, донесе их на лађу и, забијајући у плићак брзих Вода смрти, доведе лађу срећно до Острва живота. Ту га дочека Утнапиштим и Гилгамеш му описује свој дуг и мрачан пут после смрти пријатеља Енкидуа. Дошао је да од њега сазна како ће постићи бесмртност. Утнапиштим му говори о пролазности живота и понавља да човеку није досуђен вечни живот.

Једанаеста плоча
Утнапиштим описује Гилгамешу потоп, који је на Иштарин савет послао бог Бел. Бог Еа је о томе обавестио њега, Утнапиштима, у сну и наредио му да сагради лађу и у њу сакупи сву родбину и семе свега живог. Затим Утнапиштим сликовито описује Гилгамешу сам потоп, који је трајао. Пошто су изашли из лађе, Утнапиштиму и његовој жени бог Еа је доделио вечни живот с тим да живе далеко на ушћу река.
Утнапиштим саветује Гилгамешу да се врати кући. При поласку, на наговор жене, Утнапиштим му одаје тајну о трави која расте на дну слатководног мора, а човеку даје бесмртност ако окуси од ње. Гилгамеш проналази траву и одлучи да не једе од ње само он него да јје да и другима. Али док се купао у језеру, дошуља се змија и украде му је. Гилгамеш је очајан и са лађаром Ур-Шанабијем враћа се у Урук. Показује му град и предлаже да се настани у њему.

Дванаеста плоча
Гилгамеш нема мира. Позива чаробњаке и сазива свештенике и тражи од њих да му дозову Енкидуов дух. Они га шаљу у подземни ссвет, али он не успева да види енкидуов дух и да с њим говори.
По повратку из подземља, на Гилгамешову молбу бог Еа му омогућује да види Енкидуову сену и да сс њом разговара. Енкиду му не открива тајну живота и смрти јер “ако бих ти открио закон земље коју сам видео ти би сео и заплакао”. На поновну Гилгамешову молбу, Енкиду описује своје патње и нестаје пре него што је Гилгамеш могао још нешто да га пита.
Гилгамеш се враћа у Урук и умире у својој палати.Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.

Izvor:http://www.tvorac-grada.com

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa (eng. Waiting for Godot ) je drama koju je napisao Samjuel Beket (eng.Samuel Beckett) u kojoj glavni junaci čekaju Godoa – osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom (fra. En attendant Godot) ). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952., tada je pridodao podnaslov – Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dva su najverojatnije skitnice koji su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Lakiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Laki je ugrizao i ozledio Estragona. Pre njihovog dolaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time završava prvi čin drame.

Laki Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Laki i Pozo, no obojca se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Laki i Pozo bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pozou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Pozo još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likijaa, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ova put donijeti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:

VLADIMIR: Onda, idemo ?
ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu)

Likovi

* VLADIMIR je jedan od dvojce glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj i druže se celi život, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona tokom njihovog drugarstva ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.
* ESTRAGON je drugi od dvojce glavnih likova. Vladimirov najbolji prijatelj i uvek su zajedno, uprkos tome što je Estragon mongo puta predložio da se rastanu. Estragon je manji i slabiji, i puno gluplji od Vladimira te je zato uvek pod njegovom protekcijom.
* POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je pametan putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Lakijem. Glavne likove naučio je dosta stvari, ali u drugom činu je oslepeo i jedini oslonac mu je bio Laki.
* Liki je Pocov verni sluga. On je već star i nije sposoban za ništa zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može u nadi da će ga Pozo zadržati. Pre je znao mnogo stvari kao ples, čitanje i mišljenje. Na Pocovu naredbu jednom je igrao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Laki gluvonem.
* DEČAK radi za Godoa. Svaki dan je obaveštavao Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo nije došao. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo tuče njegovog brata povremeno.
Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog života vrijeme sporo protiče i pada na njihova pleća kao teško breme.To je još teže kada se ništa ne dešava ( a u drami se malo šta događa osim razgovora I kretnji) I kada se ne razgovara-ima mnogo pauza I ćutanja:naznake “Ćutanje”se javljaju oko 140 puta.I kada se vrijeme (spoljašnje) I ćutanje (unutrašnje) udruže,onda dolazi do napona emocija,strepnje I straha:to je strah od praznog I sporog vremena.Zato se junaci dovijaju kako da ispune vrijeme,kako da ga utucaju,što reče Estragon,a potom ponovi I Vladimir.Vladimir će započeti kazivanje priče o dva zločinca I Spasitelju jer “brže će nam proći vrijeme”:pritom nije bitno da li sagovornik prati priču (Estragon:”Ja I ne slušam”)On će nekoliko puta ponoviti neki detalj ne bi li Estragonu razjasnio glavno mjesto u priči,a to opet rasteže ovaj dijalog bez rezultata-priča nije ni primljene ni shvaćena.Vladimiru se učini da se vrijeme zaustavilo,on razgovor ili malu promjenu smatra dobrodošlom.Glad za društvom I razgovorom se osjeća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo rijrči ponovljenih nekoliko puta.Ovo je težnja da se ispuni vrijeme I da se sagovornik zadrži koji je svojom pojavom,govorom I činjenjem unio malo svježine u ubitačnu monotoniju čekanja,ćutanja povremenih kratkih dijaloga dvojivca skitnica.To je izraz straha od usamljenosti koji pada teško iz dva razloga:-“skraćuje” se vrijema čekanja nečega što je neizvjesno;-ispunjava se vrijema bilo čim samo da se u samoći ne preda mislima iz koijh stalno proizilazi strah;otuda I strah od ćutanja(“Reci nešto!Reci,makar šta!”)A kada se jedan segment vremena pobijedi (ispuni razgovorom)opet nastaje ćutanje I opet potreba za razgovorom.Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava riječ I pravi predmet razgovora (“Teško je početi” kaže Vladimir);I dok se naprežu da pronađu novi predmet razgovora,čuju se iste riječi u ustima dva lika-ovakvih primjera ima na desetine u ovoj drami.Vrhunac besmisla I praznine sadržan je u Estragonovim rječima:”Uvijek mi pronađemo nešto,zar ne Didi,što namstvori utisak da smo živi?”.Činiti bilo šta,makar govoriti bilo šta,znači biti,postojati,živjeti.Ćutanje je zamiranje,potom I umiranje.Muka se vremenom preovladava igrama tipa:”Hajde da se prepiremo”,”Hajde da se zapitkujemo”,”Hajde da se grdimo!”,”A hajde sad da se pomirimo”- to je zabava(“Kako vrijeme brzo prolazi kad se zabavljamo”,kaže Vladimir).Oni će se igrati Pocoa I Likija,ali će Estragonu pasti na um čudna igra.Praznina I monotonija života nameće groteskna razmišljanjab I ponašanja,koji ukazuju na iščašenost čovjeka iz stvarnosti,na haos u duši I razumu.`Poco će bijesno reagovati na Vladimirovo pitanje otkad je Liki nijem.Ova apokaliptična slika sveopšteg nestajanja proistekla je iz negativnog životnog iskustva:sve je bilo iso,ništa se nije mjenjalo osim čovjekovog laganog topljenja I nestajanja životnih funkcija.A tu čovjek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena.(pješčani sat ili obični,možda ubaciti muziku)
Drama apsurda-u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma.Naziv je i proistekao iz njene sadržine:apsurdni su joj likovi,apsurdne su situacije,iskazi su apsurdni.Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao,odnosno nameće se besmisao-ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica,odnosno ruganje smislu.iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao.Apsurdno kazivanje,slike i likovi predočavaju nelogičnost,nerazboritost,nerazumnost i ludilo svijeta i života.

Anti-drama-ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jerr redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu.Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj djeluju;nema radnje,te osnovne supstance drame-ni početka,ni trajanja ni razrješenja;nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka;nema jasnog vremena,onog društvenog;nema karaktera-likovi nisu individualizovani ni tipizirani;oni su antiheroji-ne zna se ko su,ni odakle su,ni šta žele.

Nejasnost je bitna osobenost ove Beketove drame.Iako se obično kaže da značenje ove drame treba tražiti ne u površinskom i čitljivom sloju (denotativnom),nego u dubinskom,konotativnom,ne može se denotativni sloj proglasiti besmislenim:ima verbalnih besmislica i besmislenih postupaka aktera drame,ali to ne može da se apsolutizuje i potpuno ukine denotativni sloj kao besmislen.Ima u njemu besmislenih iskaza i nejasnih mjesta,ali baš ta besmislenost je sredstvo saopštavanja čiji se govor može dešifrovati sa manje ili više uspjeha.Nejasnoće su,sasvim razumljivo za ovakve tekstove,prisutne ali se razrješavaju kada se to mjesto ili situacija sagleda u kontekstu cjeline djela.Šta je sve nejasno u ovoj drami?Njegovi akteri,predočeni kao dva para likova,i dječak,koji se pojavljuje u jednoj situaciji svakog čina,ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri:ko su oni kakvo je njihovo mjesto u društvu,imaju li porodicu,šta su po zanimanju,kuda idu (Poco i Liki,koga čekaju i zašto (Vladimir i Estragon)?Nejasni su kao ljudska bića,jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona),karakter ne može da se otkruje iz onoga šti govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje na pozornici i na pantomimu).Vladimir kaže:”I nastavljo sam borbu”,to kaže prvom replikom u drami,ali do kraja nije jasno kakva je to borba ,s kim,zbog čega?Njihovo čekanje je nejasno:koga čekaju,zašto.Radnja drame se svodi na čekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima posceni,pantomimom.Ništa se ne događa,ni u odnosu među likvima,ni u njima samima.Ne samo nejasnost,neodređenost,praznina,nedešavanje,,nedjelovanje,nemjenjanje-samo pantomima,klovnovske kretnje po sceni,razgovor radi razgovora sa samo nekom iskricom logike,iskustva i smisla.

Ovo je gotovo realistična priča o dvije propalice,skitnice,koje se odavno poznaju,od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji,superiorniji (Vladimir),dok je drugi spontaniji,letargičniji i dobrovoljno podređen.Oni se nalaze na mjestu na kojem su zato što čekaju izvjesnog Godoa.U toku tog praznog dana,koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umiju,nailazi Poco,gospodar,sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima.Ubrzo pošto Poco i Liki odu,pojaviće se jedan Dječaki javiti da Godo tog dana ne može da dođe,tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem,opet bez uspjeha,jer će se ponovo pojaviti Dječak sa istom,nezadovoljavajućom vješću

Očigledno je:Beketova drama je očigledno metafora.U otkrivanju ove metafore počećemo od centralnog simbola.To je Godo.Neki poznavaoci ovog djela smatraju da je Godo Bog (eng,god-bog).Ima razloga da se ličnost koju Vladimir i Estragon čekaju nazove Bogom.Zar većina napaćenih i prognanih ne čekaju božiju pomoć?Ako je Godo Bog,onda četiri ličnosti ove drame predstavljaju čovječanstvo.I Beket to sugeriše.Jer,Vladimir je rekao:”Ali sad,na ovom mjestu,mi predstavljamo čovječanstvo,pa bilo nam to po volji ili ne…”.Beket je sa mnogo promišljenosti sačinio ovaj metafizički uzorak čovječanstva.Njega čine:jedan moćnik sa konopcem u rukama (Poco),jedan svezani nesrećnik sa konopcem oko vrata (Liki-Srećko) i dva siromaha na izmakuživota.Liki je i mislilac,a Estragon pjesnik.

Sad se već otvara Beketova metafora,sa vrlo sumornim značenjem:”Čekajući Godoa” je farsa priče o čovjekovoj nadi u spasenje.Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu.Čovjek je sam u vasioni prikovan za zemlju,a odozgo mu nema spasenjaSem toga,najveća rana u ljudskom životu je vrijeme,a najveći grijeh-pođenje..A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci.Čekaoci su Vladimir i Estragon,a tragaoci Poco i Liki.Svjest o nadi postoji samo kod čekalaca,svejedno što je ta nada mistična.Akcija Pocoa i Likija je pragmatička i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge.Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli,ljudski:odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima.
Ruganje

Kritika je ovu dramu okarakterisala kao tragikomediju.Ovdje ćemo se zadžati na komičnim elementima drame.Ima u ovoj drame gegova,igra riječi,verbalnih igrarija,paradoksa i apsurdaSve to,naravno,niti je puka zabava,niti je nrka filozofska metafizičnost ili simboličnost.Može se iza fenomena koji izazivaju smijeh kriti neko metafizičko značenje,ali su oni prije svega to što jesu-smiješni

Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge:ono se ruga prvo sebi,pa svojim piscima,pa gledaocima,a onda svijetu,životu i čovjeku.priroda je potreba ovoga pozorišta za ruganjem i smijehom.prikazuje destrukciju,haos,prazninu,beznadežnost,besmislenost i time predočava potpunu pesimističku sliku svijeta,života i ljudske sudbine.Ako je sve tako sumorno,onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smijehom ili nekom satirično-ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svijetu markira groteskno i apsurdno,ono što je nehumano i netolerantno.

Tragikomične su opaske koje imaju socijalnu notu a odnose se na učesnike ove dramske igre.»Trebalo je da budeš pjesnik»,rećiće Vladimir Estragonu.Ovaj spremno odgovara «I bio sam.(Pokazuje na ssvoje dronjavo odijelo)Zar se ne vidi?Ova opaska djeluje kao digresija od predmeta razgovora,odmah se nastavlja osnovna dijaloška potka,ali ovaj umetak o pjesniku djeluje upečatljivi i ne zaboravlja se.Kretnje po pozornici Estragona i Vladimira,njihova pantomima-sve ima klovnovski karakter pa tako i djeluje.nijhov napor da ispune vrijeme i savladaju dosadu i stijepnju od rezultata čekanja,nagoni ih na postupke koji mogu izazvati smijeh u publici.Mučna je slika para Poco-Liki;gospodar sluga.Ima tu neljudskog,naturalističkog i morbidnog.Prva pojava izaziva mučan efekat,ali ubryo gledalac osjeti mučninu.Relacija gospodar-sluga ne stavlja ni jednog ni drugog u bezbjedan položaj:oni su konopcem vezani jedan za drugog,sudbina ih je sastavila u vječnoj zavisnosti.Jedan je vođen na konopcu,drugi mora da drži konopac-ni on nije slobodan.Gospodar ne može da zadovolji osnovne potrebe bez pomoći sluge.Situacije u kojima se pojavljuju Liki i Poco na momente izazivaju smijeh,ali je njihovo prisustvo u drami unošenje oporog osjećanj nelagodnosti i zgražavanja.

Svojevrsno ruganje ljudskoj nestalnosti i ljuskim vrijednostima ostvareno je u sceni sa Pocom i Likijem:Vladimir i Estragon grde Pocoa što je iskoristio Likija a onda ga odbacuje «kao koru od banane»,da bi koji trenutak kasnije kritikovaliLikija pošto je Poco počeo da ječi:»Kako se usuđujete?To je sramno.Tako dobar gospodar!Da ga tako mučite!poslije toliko godina!Zbilja!»Ljudska nestalnost,izgubljeni kriterijumi,neozbiljnost u ozbiljnim stvarima-tio je poruka ove scene.

izvor:http://www.samo-opusteno.info/forum/lektire-knjige/268ekaju263i-godoa-beket/

Mit o Edipu

Edip je heroj iz grčke mitologije, sin Laja, kralja Tebe i Jokaste. Prorokovano je da će ubiti svog oca i oženiti se sa majkom.

Pošto je njegovom ocu Laju prorečeno da će biti ubijen od svoga rođenoga sina i da će kraljicu uzeti za ženu, tri dana nakon rođenja sina, Laje je uzeo novorođenče i probušio mu i zavezao noge. Tako zavezanog, odneo ga je na jednu divlju planinu (Kitara) i tamo ga ostavio kod jednog pastira. Iz sažaljenja prema tom novorođenčetu, pastir ga daje svom prijatelju, koji je takođe bio pastir i čuvao stado kralja Poliba iz Korinta. Taj pastir ga donosi na dvor kralja Poliba i njegove žene Merope koji su ga kasnije adaptirali i po njegovim oteklim nogama je dobio ime «Oidipus». U Korintu je rastao bez ikakvog saznanja o njegovom porijeklu.

Jednog dana uputio se ka Delfskom proročanstvu ne bi li saznao istinu o sebi. Tamo mu je bilo prorečeno da će ubiti svoga oca i da će oženiti svoju majku. Neznajući da mu to nisu pravi roditelji i zbog straha da ne učini neko zlo svojoj porodici, Edip napušta Korint i odlazi za Tebu. Na putu ka Tebi, na jednoj raskrsnici, susreće se sa Lajom koji je bio u pratnji svojih čuvara. Laje misleći da je Edip neki razbojnik, zabranjuje Edipu da prođe. Edip besan i u ljutini ubija Laja i sve osim jednog od Lajevih pratioca. Sa time se ostvaruje jedno od dva proročanstva. Na presto Tebe dolazi Kreont.

Pred ulazak u Tebu, Edip nailazi na Sfingu koja je terorisala stanovništvo Tebe i proždirala prolaznike koji nisu znali da reše njene zagonetke. Ona je bila krilato čudovište sa ženskom glavom a telom lava. Kada je Edip riješio njenu zagonetku, Sfinga se bacila u more i tako je Teba bila oslobođena od Sfinge.

Kao nagradu Edip je proglašen za naslednika kralja Laja. Tako Edip postaje kralj Tebe i dobiva kraljicu Jokastu, svoju majku, za ženu. Sa time se ispunjava i drugo proročanstvo.

Jokasta mu je rodila četvoro djece, prvo dva sina blizanca Etokle i Polinike, a zatim dve kćerke, stariju Antigonu i mlađu Ismenu. Dugo godina su živeli srećno i pravedno vladali Tebom, dok se jednog dana nije pojavila zaraza koju su bogovi poslali, a od koje nije bilo leka. Tebanci nezadovoljni obratili su se kralju za pomoć. Edip šalje brata od Jokaste, svog ujaka Kreonta u Delfi, da sazna istinu o zarazi koja je harala Tebom. Proročanstvo iz Delfa objavljuje da treba da se pronađe ubica kralja Laja, i da se obelodani taj zločin, kako bi se Teba oslobodila te zaraze koju su bogovi nametnuli.

Edip preuzima na sebe da otkrije taj zločin, i tako dolazi do saznanja da je on taj koji je ubio svoga oca kralja Laja i oženio svoju majku Jokastu. Kada je Jokasta to doznala odmah se obesila, a Edip je sam sebi iskopao oči. Kreont, brat Jokastin, postaje kralj Tebe i proteruje Edipa iz grada. Tako oslepljen, Edip u pratnji svoje starije kćerke Antigone, luta nekoliko godina po svijetu. Umire u Kolonu, svetoj šumi pored Atine.

Sofokle, Antigona

Mit koji je Sofokle dramatizovao u „Antigoni“ pripada krugu tebanskih legendi i ne može se naći u Homerovim epovima; možda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo. Posle Edipovog odlaska iz Tebe, njegovi sinovi, blizanci Polinik i Eteokle, izabrani su za tebanske vladare. Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji će se svake godine smenjivati. Međutim, Eteokle, koji je prvi stupio na vlast, odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla. Uz pomoć svog tasta Adrasta, Polinik je sakupio vojsku i krenuo na Tebu…

Opsednuli su grad, ali ih sreća nije poslužila.Videvši da je njegova vojska na gubitku, a da bi spriečio dalje krvoproliće, Polinik je predložio da pitanje vlasti u Tebi odluči dvoboj izmedju njega i Eteokla. U tom dvoboju su, međutim, obojica poginuli. Njihov ujak Kreont je preuzeo komandu nad vojskom i uspeo da odbije napadače. Teba je odbranjena, Kreont je postao novi vladar. On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadaci-dakle, ni Polinik, Antigonin brat.

Izdavanjem zapovesti da Polinik ostane nesahranjen, Kreont sledi atinski zakon koji ne dozvoljavo pokop neprijatelja države, zatim onih koji skrnave hramove ili kradu žrtvene darove iz njih. Porodica preminulog ima obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar i simbolično, kako to i Antigona čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Mrtvi pripadaju podzemnom svetu i bogovima koji tamo vladaju ,a da bi se duša umrlog smirila u svetu mrtvih, sahrana je neophodna. Duša nasahranjenog ne može da dođe do Hada, carstva mrtvih, nego luta unaokolo kao avet. Otuda je moguće da se gnev takve duše usmeri prema onima koji nisu izvršili svoju obavezu, pa zabrana sahranjivanja ima gore posledice za onoga ko sahranu sprečava nego za onoga kome je uskraćena. Tu obavezu mora da izvrši porodica preminulog.

Tu počinje „Antigona“.
Antigona je, sahranivši mrtvog brata, izvršila svoju dužnost, ali je istovremeno prekršila Kreontovu zapovest i zato biva kažnjena. Kreont je, štiteći interese države, povredio interese porodice. Na kraju drame vidimo kako njegova porodica propada: Hemon i Euridika se ubijaju, a Kreontu ostaje jos samo da priželjkuje sopstvenu smrt.
Pre nego što se razmotre moguća tumačenja Sofoklove tragedije, mora se kao pogrešno odbaciti mišljenje da je Kreont surovi tiranin i potpuno u zabludi, a Antigona hrabra junakinja i apsolutno u pravu. Oboje opravdavaju svoje ponašanje: Kreont pozivajući se na zakon, a Antigona na religiozni običaj, na običajno pravo. Pošto je pravo u sukobu sa samim sobom, to je već dovoljna osnova za gradnju dramskog sukoba; ovaj se, međutim, zaoštrava do tragičkog ličnim motivacijama strana koje su se u njemu našle.
Svoju zagonetnost i privlačnost, kao i nemogućnost da se jasno odgovori na pitanje koje je postavila, „Antigona“ duguje receptu između mita i njegove dvosmislenosti, u kojoj je moguće da i Kreont i Antigona budu ili ne budu u pravu.
Kratko prepričavanje drame „Antigona“
PROLOG- uvodni govor, na sceni su Antigina i Ismena, njena sestra, koje razgovaraju o naredbi kralja Kreonta, koji je zabranio da sahrane brata Polinika;
PRVA EPISODIJA- Kreont govori o svojoj odluci, dolazi stražar i donosi vest o pepelu posutom po Polinikovom telu; hor peva o čoveku i njegovim moćima, te snazi da opstane u prirodi;
DRUGA EPISODIJA- stražar dovodi Antigonu, pa ona sa Kreontom vodi dijalog, dovode i Ismenu, koja želi da podeli krivicu sa sestrom, ali to Antigona odbija;
TREĆA EPISODIJA- nastupa hor, Kreont razgovara sa sinom Hemonom, koji ga odvraća od kazne;
ČETVRTA EPISODIJA- Antigona se oprašta od života, svetlosti, odlazi u večni mrak i žali što ni žena ni majka nije bila;
PETA EPISODIJA- dijalog Kreonta i Tiresija, proroka koji mu savetuje da odustane od kazne; Kreont oseća savest, te narađuje da se Antigona oslobodi, ali odlučio je kasno;
EKSODA- glasnik javlja da se Antigona obesila, a i da se Hemon našavši je probada mačem, a onda se i njegova majka, Kreontova žena, kraljica, srušena tugom, ubija.
HOR peva ‘ulaznu pesmu’ koja se deli na strofe i antistrofe (okret na drugu stranu). Episodije su današnji činovi. Pesme hora kroz dramu su ‘stajaće pesme’. Eksoda je na kraju, a zatim ide ‘izlazna pesma’.
KROZ LEGENDU
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna ličnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju će ispaštati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.

Izvor:  Znanje.org

Lik Hamleta

Kraljević Hamlet ima trideset godina, i u tih trideset godina postoje dva razdoblja: prvo obuhvata godine njegovog života do definitivnog povratka iz Vitemberga, gdje je studirao (ovo razdoblje nije poetizovano u djelu, ali se da naslutiti na osnovu iskaza drugih o njemu); drugo razdoblje počinje od smrti oca pod dosta nejasnim okolnostima. Prema tome očeva smrt je prelomna tačka od dvostukog značaja: ona dijeli Hamletov život na onaj prije i onaj poslije i ona je žižno mjesto na kome se gradi cijeli konflikt u biću, povod za unutrašnju dilemu, za promjenu mišljenja o svijetu i čovjeku i osnovni razlog za tragičen ishod drame.

Hamlet je, nasuprot varvarskoj prirodi kralja Klaudija i dvorana, bio otmjenog duha. Znanje je sticao u Vitenbergu, na Luterovom univerzitetu. Ovaj duh je bogatio pozorišnim predstavama, čitanjem poezije, izučavanjem filozofije; bio je dobar mačevalac, odjevao se po modi , a odlikovali su ga i trezvenost, čistota, mladost i ljepota. Živeći na dvoru, okružen pažnjom i sjajem, o svijetu je nosio idealnu sliku. Bio je uvjeren da svijet počiva na besprijekornoj ravnoteži dobra i zla i da njegovom ustrojstvu nema šta da se doda niti oduzme. Vjerujući u harmoniju spoljašnjeg svijeta, i sam je osjećao zadovoljstvo, bezbrižnost , polet, neki unutrašnji sklad. U takvim okolnostima življenja, on nije znao za napor ovladavanja problemaima i nevoljama što ih običan život nudi, pa zato nije vježbao volju da se istrajava, brzo odlučuje i stupa u akciju. Njegova moć zapažanja i kritičkog promišljanja pojava, stvari i odnosa u društvu zaista su impresivni, ali je lišen nečeg drugog – praktičnih koraka i vještine snalaženja u okruženju koje nastanjuje licimjerje, brutalnost, zločini, nemoral, podaništvo i laž.

Prve Hamletove sumnje u istinu i ispravnost svijeta dolaze sa smrti njegovog oca pod još nerazjašnjenim okolnostima. Svijet i ljudi odjednom su mu se ukazali u svoj svojoj složenosti i nepredvidivosti: ljudi nisu ino za šta se izdaju, a svijet nije ono što mi mislimo da jeste. Počeo je da otkriva oko sebe egoizam, gramzivost, dvoličnost i nemoral. Hamletovo biće biva istraumatizovano u svojoj moralnoj čistoći, zatečenosti i nemoći da bilo šta učini. Dolazi do potpunog zaokreta u njemu: počinje povlačenje u sebe, promišljanje i sebe i ljudi oko sebe. Postaje introvertna ličnost: tajanstvena, nepristupačna i nepovjerljiva. On je sada onaj koji svijet posmatra iz prikrajka, sa nespokojstvom i velikim razočaranjem. I ukoliko više raste sumnja u istinitost očeve smrti, utoliko više jača predstava o vlastitoj suvišnosti u tom svijetu, utoliko je veći intenzitet drame u njegovoj duši.

Kad duh zatraži osvetu, Hamlet, pun mržnje prema kralju i kraljici izriče zakletvu da će osvetiti svog oca. Njegove predstave o svijetu, saznanjem da je “vrijeme izašlo iz zgloba“, biva sasvim srušeno jer uviđa da je taj isti svijet pun laži, prevara i nedjela i da je – u odnosu na sve to – nemoćan da bilo šta preduzme i vrati ga u pređašnju sliku. Već je ovdje počelo njegovo oklijevanje, sumnja u smisao osvete i odlaganje same osvete, pod izgovorom da su potrebni novi dokazi.

Da bi došao do novih dokaza o ubistvu oca, Hamlet, vrlo uman i dobar poznavalac glume i njenog funkcionisanja, uzima ludilo za masku. Uživljen u ulogu ludaka, on iz korijena mijenja izgled, pokret, izraz lica, odjevanje i jezik. Riječ i jezik nisu više izraz mudrosti i znanja, već sredstvo osmišljenog ludila. Sa “ludilom“ Hamlet može slobodno da se kreće, da sluša, da stupa u dijaloge, da provocira. Tu uspješnu promjenu na Hamletu najbolje opisuju riječi kralja Klaudija: “…Ni unutrašnji čovijek, niti spoljni, ne liči više na ono što beše“.

Razočaran u ljude oko sebe i ustrojstvo društva o kojem traje, Hamlet će u susretu sa “prijateljima“ svijet nazvati tamnicom, jer je zemlja nastanjena zločincima, prevarama i svakojakim podlostima. Iskustvo mu je donijelo razočaranje ne samo u egzistenciju već i u čovjeka, zbog ljudi kao što su Klaudije, Polonije, Rozenkranc… Svi oni su ništitelji ljudske čistote, istine i plemenitosti i, kao takvi, korov ovog svijeta. U monologu koji potpunije oslikava Hamletovu dilemu i unutrašnji rascijep ličnosti, on izgovara svoje poznato: “Biti ili ne biti, pitanje je sad?“. Biti treba da znači: postojati pa makar i trpjeti, samo da se bude ili, pak, – druga je mogućnost – pobuniti se protiv ponižavajućeg statusa i svih bijeda. U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li je i postojanje po svako cijenu ono pravo biti u vrijednosnom smislu (biti čovjek, svoj) ili je, pak, to odricanje od sebe. Nemoćan za akciju da mijenja svijet i da nađe rješenje za svoje psihološke tjeskobe i nesanice, Hamlet bi da potone u san, dubok i trajan, što i nije ništa drugo do bjekstvo od surove stvarnosti, od problema i vlastitog mučenja.

Hamletovo razočaranje se sve više širi. Prvo razočaranje u majku, strica i Polonija, a zatim i u Ofeliju što je pristala da bude predmet manipulacije oca i kralja, pa onda razočaranje i dotad vjerne i tobož iskrane prijatelje. Na kraju, došlo je razočaranje u sve ljude koji su, po njemu, potencijalni grešnici. Iskren i okrenut istini, Hamlet nije poštedeo ni sebe. I u sebi je otkrio poroke, iako ih čitalac mnogo i ne zapaže. Oholost je crta njegovog bića: ismijava Polonija, grobara naziva lupežom i sebe gospodaem Danske. Njegova osvetoljubivost, takođe, nalazi mjesta u gestovima i postupcima koje čini u odnosu na Ofeliju koju voli, u odnosu na njenog oca i prema svojo majci. U smrt šalje “prijatelje“ jer mrzi u njima poslušnost i podaništvo. U početku ga muči i častoljublje, prosto pati što mora jesti “vazduh kljukan obećanjima“; žali se Horaciju na Klaudija što mu je uništio nadu da će doći na preszo. Međutim, do kraja drame, sve će to nestati i on će biti čovjek vrlina.

Hamletova upustva glumcima izraz su njegove široke renesansne kulture, visokog obrazovanja i izvrsnog poznavanja prirode pozorišta. Počev od saznanja da mu je namjenjena smrt, Hamlet počinje da se mijenja – oslobađa se poznatih kolebanja: da li da ubije kralja ili ne. Postaje odlučniji, dostojanstveniji, hladniji i misaoniji. Hamlet je sada spreman da postupa “savršeno po savijesti“. Uništavati korov (Polonije, Klaudije) postaje zadatak njegove savijesti, ali bez novih dilema i lomova u njemu. Njegova borba više nije samo izraz ličnih obračuna, ono više nije pitanje sujete i časti, nego postaje čin etičkog djelanja i akcije koja poprima humanistički smisao. To više nije borba protiv kralja već borba protiv svih sličnih njemu, tj. Protiv zla koje ruži lice na tijelu društva, cijele ljudske zajednice. Da bi akcija dobila univerzalni smisao, Hamlet je morao u sebi da pobijedi poroke, o kojima je sam govorio: osvetoljubivost (sebičnu i ličnu), oholost, slavoljublje.

(znanje.org)

Чехов, Ујка Вања

 

Први чин

Радња почиње пред кућом, за столом у летњиковцу. Време дешавања радње је око три сата по подне. Упознајемо се са породичном атмосфером у кући ујка Вање као и са ликовима. О Астрову сазнајемо: у тај крај је дошао као лекар пре десет година. Незадовољан је животом, живот га је поразио:ништа не жели, ништа му не треба и никога не воли. Једино воли природу, шуме, и критички гледа на руског човека и његову заосталост. Ујка Вања је некада учио и радио, сада само спава и једе, сав је потонуо у нерад и чамотињу, иако има само 47 година.

О Серебрјакову сазнајемо да је био професор уметности, иако је не познаје најбоље. Сада је пензионер, тврдица и пун неке зависти. Оженио се младом и лепом Јеленом која чами поред њега, утрнулих чула и успаваних жеља. Свима њима живот се показује као „досадан, глуп и прљав“. Односе у кући карактеришу: мржња, љубомора, завист и међусобна нетрпељивост која стално варира — јавља се слабијим и јачим интензитетом. Суштину тих односа најбоље ће изразити Јелена у једној реченици, обраћајући се ујка Вањи: „Несрећа је у овој кући. Ваша мати не воли никога осим својих брошура и професора; професор је нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се срди на оца, срди се на мене и не говори са мном, ево, већ две недеље; ви не трпите мога мужа и отворено презирете своју мајку; ја нервозна, и данас сам двадесет пута заплакала… Несрећа је у овој кући“.

Други чин

Радња се сада везује за унутрашњи простор куће Серебрјакова, а време дешавања је пола један после поноћи. Разговарају Јелена и Серебрјаков, а он се открива као сујетан човек који воли успех и славу: „Целога живота радити за науку, навикнути се на свој кабинет, на слушаоницу, на уважене другове – и одједном, неочекивано, обрести се у овој костурници, виђати сваки дан глупе људе, слушати безначајне разговоре… Ја хоћу да живим, ја волим успех, волим славу, хук, а овде – као на робији“. Он је обузет само својом личношћу, па је свуда истиче и тражи од других да га дворе и у свему се саживљавају са њим. Јелена му угађа и саучествује у његовим старачким патњама и боловима. Соња не воли оца, Серебрјакова, и то постаје очигледно. Ујка Вања незадовољан је собом и својим животом, исповеда и себе и свој однос према Серебрјакову, али и своју заљубљеност у Јелену. Астров постаје доминантан лик у драми. Овде се упознајемо са његовим погледом на живот, на сељаке, на интелигенцију, на властити живот и лепоту као најдоминантнији смисао сваког трајања: „Остарео сам, нарадио се, искварио, осећања ми отупела, и чини ми се да се више не бих могао приљубити уз човека. Ја никога не волим и… нећу волети. Оно што ме још загрева, је лепота. Према лепоти нисам равнодушан“. Разговор између Соње и Јелене о Астрову наговештава да је Соња заљубљена у њега, али да тај исти Астров њу не примећује. Његова пажња се устремљује према Јелени, као што је и ујка Вања окренут њеној лепоти. Међутим ни једног тренутка не развија се заплет наговештене љубави Вања — Јелена или Соња — Астров, нити пак долази до дубље везе између Астрова и Јелене, иако се она интересује за њега и у њему види ретког човека, достојног љубави.

Трећи чин

Соба и кућна атмосфера. Време дешавања радње је један сат после подне, али је доста времена прошло, јер Јелена Андрејевна, у уводном разговору са Соњом каже: „Већ је септембар…“. У том истом разговору са Јеленом нескривено исказује љубав према Астрову. Астров и Јелена разговарају о сељацима, о уништавању природе и перспективи трајања, али и о љубави Соње према Астрову. Не кријући, Астров говори о својој равнодушности према Соњи, уз напомену „да ја је поштујем“. Наравно, он је заинтересован за Јеленину лепоту, али не са неким посебним поштовањем, јер та лепота није комплексна, нема ону унутрашњу пуноћу, него је у извесном смислу и банализована. Јер, како другачије схватити ове речи: „Лепа, маљава кунице… Вама су потребне жртве! Ево, ја већ месец дана ништа не радим, напустио сам све, жудно тражим вас — и вама се то страшно допада, страшно“… У завршном делу долази до дијалога и сукоба између Серебрјакова и ујка Вање. Серебрјаков, егоистичан и грамзив, хтео би да прода и разгради посед ујка Вање, на шта ујка Вања реагује нервозно, бучно и агресивно: пуца из пиштоља на њега, али се све добро завршава. Трећи чин делује као општи бродолом: Серебрјаков није успео да прода имање и да се домогне новца; ујка Вања пуца у њега, али га не убија; Соња губи наду да ће се удати за Астрова, а зближење између Астрова и Јелене престаје оног тренутка када је и започело.

Четврти чин

Радња овог чина догађа се увече, у исти дан кад и радња претходног чина. Соба ујка Вање. Ујка Вања се исповеда: „Срамота ме… Како да проживим те године? Шта да радим, чиме да их испуним?.. Реци ми како да почнем, од чега да почнем?“… Астров износи своје мишљење: „Тај живот је својим трулим испарењем отровао нашу крв и ми смо постали онако гадни као и сви“. Опраштајући се од Јелене, каже јој: „Заразили сте нас својим беспосличењем… Кад бисте остали, згариште би било огромно“. Јелена и Серебрјаков одлазе. Одлази и Астров, а ујка Вања и Соња остају сами, са закључком самих актера да ће се вратити првобитном животу и одморити од свега.

Последња сцена заправо приказује стање у кући пре доласка Серебрјакова и Јелене Андрејевне: укућани раде, свако свој посао. Ипак, долазак и одлазак гостију пореметили су њихову мотивацију: драма се завршава увођењем хришћанског мотива трпљења, зарад радости у вечном животу. Пре спуштања завесе, Соња (између осталог) каже Војницком: „Јадни, јадни ујка Вања, ти плачеш (Кроз сузе). Ти у свом животу ниси знао за радости, али стрпи се, ујка Вања, стрпи се… Одморићемо се…“

Branko Ćopić, Bašta sljezove boje

1. Bašta sljezove boje
Pisac priča o svome dedi koji nije razlikovao boje baš najbolje (jedne noći im je pored kuće rascvetao crni slez za koga je deda rekao da je modar, a nigde ni tragova modre, ali kad deda tako kaže-nema puno rasprave).
Neki dedin rodjak imao je običaj da ga zavitlava oko tih boja, svađaju se da li je lisica crvene ili žute boje.
Jednog dana u školi, pitala učiteljica koje je boje vuk, a Branko se javio i kaže – zelene, jer tako njegov deda kaže. Učiteljica ga ispravila da je vuk siv. kada je došao kući, izjadao se dedi kako ga je učiteljica nagrdila. Sutradan, došao deda u školu i pred svima se izviče na učiteljicu. Otkud ona zna koje je boje vuk, on je odrastao među vucima i rasplakao je učiteljicu. Sledećeg jutra, žandarmi su ga odveli u seoski zatvor gde je ostao nedelju dana, kad je izašao, rekao je svome unuku „A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati!“
Dede odavno više nema na svetu, a on još uvek nije siguran kakve je boje slez.

2. Ti si konj
Deda Radetu u goste je došao neki njegov rođak, Petrak samardžija. Branko prisluškuje njihov razgovor. Prijatelj se raspituje za njihovog konja, kasnije i priča sa konjem, a deda mu kaže da postupa sa njime kao da je čovek, a on mu odgovara da je konj mnogo bolji od svakog čoveka i da ga neki konji podsećaju na ljude. (Kaže da je negde video konja koji ga podseća na njega – deda se uvredio). Kaže da konj u svaki mrak ide sa tobom, kad si tužan, on tvoju tugu oseća i nikada te ne bi prevario, bio pakostan ili zajedljiv – konj je bolji od čoveka
Tek mnogo kasnije, Branko je upitao svog dedu da li je on konj, a deda mu odgovara: „Dobićeš po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori…“

3. Čudesna sprava
Deda Rade se oduvek plašio raznih sprava i mašina, jedino je prema satovima imao neko strahopoštovanje, kao da su živi.
Jedne godine Petrak samardžija ostavi dedi svoj džepni sat da mu čuva, deda ga je zaključao u neki svoj sanduk i nikome ga nije davao.
Kada se slećeg Miholjdana (slava) Petrak nije pojavio, a bio je redovni gost, deda se zabrinuo. Pošto se Branko hvalio dedi da zna na sat i da zna da ga navije, deda ga jednom pozva u sobu i da mu sat.  Kada je sat počeo da kuca, deda se obradovao kao malo dete „Živ je! Moj pobro. Da je on mrtav i njegov bi sat umro.“

4. Pohod na Mjesec
Mladi Branko je veoma radoznao, sve bi da vidi i sazna, jedino kad u kuću dođu gosti, njemu je sve dozvljeno – jer tada niko na njega ne pazi. NJjegova je najveća opsesija – mesec, želi da ga dohvati, da ga pobedi.
Jednom kad se kod njih pekla rakija, sedeli su Petrak i deda (stric Nidža negde spava, mrtav pijan) i Branko je upitao da li se grabljama može dohvatiti mesec.  Petrak mu kaže da uzme grablje i da idu njih dvojica zajedno da provere, deda Rade im govori da ne budale. Nisu uspeli da ga dohvate (taman da ga ugledaju, on se sakrio iza drveća) i Branko je tužan zbog toga, ali ga Petrak teši.
Sutra ujutro, jedino stric Nidžo koji ništa nije znao o tome, onako mamuran, nagazio je na grablje, kaže kako ni „mjesečari“ nisu nešto bolji od pijanica.
Do dana današnjeg pisac kaže da se oseća rastrzano između smirene dedine vatrice i strašnog, blještavog mesečevog požara.
– „Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjedeti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?“

5. Mlin potočar
Oduvek su se po seoskim krajevima vukle priče o tajnovitim mestima, ali u ta mesta su se ubrajali i mlinovi (šta se sve u njima dešava, oko svakog mlina je uvek neki šumarak od kog te hvata jeza).
Mlin je za deda Radeta uvek bio kao neko svetilište, tamo se sklanjao kad mu je bilo teško.
Jednom ih je unajmio jedan Veliki Jovo da kod njih melje u mlinu, međutim poče po selu šaputanje kako se cure, snaše i mlade žene sastaju sa Jovom u mlinu. U prvi mah, deda nije hteo da poveruje u to, ali kasnije otišao je po savet kod svog rođaka Vuka, koji mu je rekao:“Ta nema ti ljepše ugodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu!“ Deda nije mogao da veruje (Zar u mlinu?!), mlin je svetinja, tamo se melje brašno za česnicu….
Otišao je deda u svoju sobu i zatvorio se sa svojim mislima o mlinu, ali njegove misli je prekinuo njegov unuk ušavši u sobu i popevši se kod dede na krevet. Starac za tren zaboravi na sve brige:“Šta nas briga i za Jovom i za Gnjatijem, neka melju kako im drago. Glavno je da ti svom đedu griješ leđa.“

6. Konjska ikona
Bio neki seoski slikar (slikar bradonja), išao od sela do sela i slikao ikone po porudžbini, najteže mu je od svih svetaca bilo naslikati svetog Đorđa (jer je on bio kao pravi hajduk, ima konja, ubija aždaju, nije običan svetac).Jednom oko Miholjdana, bio im je slikar na slavi i otišao je pred štalu (ili neku livadu) i počeo da slika. Tad se deda Rade zaprepastio kako može da slika svece kod njihove štale, pa još sedeći na nekom koritu, slikar je slikao njihovu kobilu Mimu, pravio je skicu za konja na kome jaše sveti Đorđe, a deda se još više zaprepastio kako to slikar istom rukom može da slika i svece i konje, kako je to sramota (ne daj bože da čuje hodža, pa da pukne bruka). Jedino Petrak samardžija koji je bio zaljubljenik u konje, tražio je od slikara da mu da taj crtež, no deda Rade ga sa tim crtežom nije hteo pustiti u kuću jer je deda je bio zabezeknut – kako svetog Đorđa može da slika na njegovoj bangavoj kobili.
Od toga dana, deda Rade je drugačije gledao Mimu, uvek ju je grdio i izdirao se na nju, neka ide kod Petraka da je on pazi, jer je on i tako prešao u „konjsku veru“.

7. Marijana
Stric Nidža stalno peva pesmu o nekoj Marijani, svaku noć on peva kao blesav. Jadna strina svako veče plače, pokušavala je da prikrije svoju tugu, najviše od deda Radeta, ali ju je on prvi i skontao i, naravno, hoće da joj pomogne.
Prvo se deda obratio svom bratu Savi, Sava zna jednu Marijanu iz tamo nekog sela, ali u tom selu Nidža nikada nije bio. Nikakav koristan savet od Save.
U kuću Ćopića stigli su onaj bradati slikar i neki Veselica prosjak, slikar je rekao dedi da možda to Nidža peva čisto da olakša dušu, možda Marijana i ne postoji, izlečiće ga tako što će pustiti da se rana sama zaceli.
Sledeće večeri, oždrebila im se kobila, svi su se okupili da odaberu ime, Veselica predloži ime  Marijana  jer tako Nidža više sigurno neće pevati o Marijani . Zaista iste te večeri, Nidža je počeo da peva, ali je zastao i zauvek ućutao sa „Marijanom“.
Od ždrebeta Marijane izraste prava, lepa i jaka kobila a Nidža je zamrzeo Veselicu.

8. Slijepi konj
Poslednje godine Prvog svetskog rata, njihov konj je uzet za vojsku, deda ga je ispratio sa suzama u očima.
Pred zimu pojavio se neki lik Zekan i doveo konja, međutim konj je oslepeo, deda ga je prihvati rečima:“Neka, ovo je njegova kuća.“. Stric Nidža se veoma bunio zbog konja, jer šta će im matori, slepi konj, ali deda se osećao krivim zbog svih strahota koje su se desile u ratu i nije hteo da ubije konja.  Nije ga držao besposlenim, konj je dedi nosi neke džakove kad bi mu zatrebalo. Jednog Miholjdana, deda i Petrak su se zdravo napili, pa su još zvali i onog Zekana, pa su sva trojica otišli u štalu kod konja i tamo mu pevali, ljubili ga, na kraju su tamo i zaspali.
U međuvremenu, slepi konj Ćopićevih je postao prilično popularan po kraju i okolnim selima.
Međutim, jednoga dana konj je nestao, nije se vratio kući, deda je išao da ga traži, ali ga nije našao, istog dana deda je legao u postelju bolestan, ležao je danima i stalno je osluškivao da li čuje kopite ili rzanje konja. Tako je deda i umro, čak i mrtav izgledao je kao da nešto osluškuje, samo je Branko znao šta osluškuje i šta bi ga moglo jedino probuditi.
– O zbirci „Bašta sljezove boje“

Knjiga je podeljena tri celine: „Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza“ i ˝Nesmireni raTnik˝. Sadrži ukupno 54 priče (zanimljivo je primetiti analogiju između broja priča i Ćopićevih godina. U vreme kada je knjiga objavljena on je imao 54 godine). Svaka priča iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one čine pripovednu celinu, jer ih čvrsto povezuje jedinstvena misao i značenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo delo Ćopić je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću. Posveta ima formu pisma i vrlo je važna za razumevanje dela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samoga dela. Inspirisan tragičnim stradanjem svog prijatelja u logoru, Ćopić govori o mračnim i razornim silama koje vladaju u ovom svetu, i da se iz dana u dan još umnožavaju po svetu „crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri“. Pisac se toj zlosutnoj slici sveta suprotstavlja onim čime može: pisanom rečju  o ljudskoj dobroti, pričom o jednoj bašti sljezove boje, pričama o dobrim starcima i zanesenim dečacima iz doba svog detinjstva. Takvo detinjstvo postaje njegovo bekstvo i utočište od nezadovoljstva vremenom u kome živi i od zla koje sluti.

Ciklus „Jutra plavog sljeza“ posvećen je ranom detinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i žudi za nepoznatim i dalekim, kada se život čini kao velika tajna i bajka.

U ciklusu „Dani crvenog sljeza“, koji većim delom čuva raniju Ćopićevu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakterišu Ćopićevu kasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u poslednjoj priči ove zbirke, „Zatočnik“, u tragičnom liku bivšeg mitraljesca Stevana Batića.

Ove dve boje, plava i crvena, označavaju dva perioda čovekovog života.

(Preuzeto sa http://www.gimnazijaso.edu.rs/lektire/iv/basta-sljezove-boje.php)

“Romeo i Julija” – Vilijam Šekspir

O Šekspiru

Rođen u XVI veku u Stratfordu na Ejvonu. Bio je treće od osmoro dece čiji otac je bio uspešan trgovac (godinu dana i gradonačelnik). Posle finansijske propasti napušta školu da bi pomogao ocu. Sa 18 godina se oženio Anom Varime i dobio troje dece, ćerku Suzanu i sinove blizance. Loza se brzo ugasila. Sa 20 godina odlazi u London i bavi se radom u pozorištu (piše komade, režira i glumi, postaje upravnik pozorišta “Klop” i živi luksuzno). Postaje suglasnik glumačke grupe, vraća se u Stratford i živi povučeno okružen prijateljima.

Stvaralaštvo I rana faza: preovladava optimizam, renesansni duh, desetak komedija.
II srednja faza: pesimizam, bavi se najtamnijim stvarima.
III pozna faza: tragikomedije i soneti.

Komedije: “Ukroćena goropad”, “Dva viteza iz Verone”, “San letnje noći”, “Mletački trgovac”, “Vesele žene vindsorske”, “Uzaludan ljubavni trud”, “Mnogo muke ni oko čega”, “Sve je dobro što se dobro svrši”, …

Istorijske drame: “kralj Džon”, “Julije Cezar”, “Tit”, …

Tragikomedije: “Bura”, “Zimska bajka”.
“Romeo i Julija”

Književni rod: drama; književna vrsta: tragedija; lokalizacija: XVI vek (zemljotres) Verona, Mantova; tema: tragična ljubav.
Dramska jedinstva:
1) vremena – 5 dana
2) mesta – Verona, Mantova
3) radnje – …
– Siže uzeo iz poeme Artura Bruka.
Ekspozicija

– Prilog: najavljuje radnju, ukazuje na mesto i naglasi trajanje glume.

I čin: silina mržnje dočarana gradacijski; sukob između sluga, rođaka i građana. Zatim i knez Kapulet traži mač da se sukobi sa knezom Montegi, dolazi treći i preti smrću ako se ponovo sukobe. Benvolio govori o Romeovoj ljubavi prema Rozalini (izveštačena ljubav koja nije uzvračena jer se zamonašuje). Paris prosi Juliju, a njen otac organizuje zabavu. Romeo slučajno saznaje za zabavu zahvaljujući nepismenosti sluge. Benvolio nagovara Romea da odu na zabavu da bi video ostale devojke i zaboravio Rozalinu. Dadilja i grofica Kapulet nagovaraju Juliju da je Paris dobra prilika. Romeo sluti kobnu sudbinu i smrt. Na zabavi Romeo i Julija se zaljubljuju na prvi pogled; grof Kapulet sprečava Tibalda da napadne Romea jer je gost i smatra ga izuzetnim plemićem. Romeo je poljubio Juliju ne znajući ko je ona. Dadilje im otkrivaju istinu, Julija sluti nesreću.
Zaplet

– Prilog: hor veliča Romeovu uzvraćenu ljubav.

Razgovor koji potvrđuje snagu njihove ljubavi. Monah Lavrentije dobro poznaje Romea (znao za Rozalinu). Pristaje da ih venča, nada se pomirenju porodica. Dadilja se raspituje o budućim namerama Romea, a on poručuje Juliji da dođe kod monaha da bi se venčali. Dadilja prenosi vest.
Kulminacija

R. i J. su se venčali. Tibaldo ubija Merkucija, a Romeo Tibalda. Knez osuđuje R. na progonstvo; svako ga može ubiti. J. proklinje prvo R. jer joj je Tibaldo blizak rođak. R. doživljava užasno kaznu, jer život bez J. nije život. R. i J. tajno provode noć u njenoj kući. Njeni žure da je udaju u četvrtak za Parisa. Ona odbija, otac joj preti batinama i izbacivanjem. Dadilja pokušava da je odbrani, ali posle staje na stranu roditelja. J. odlazi kod monaha i odlučuje da se ubije ako joj on ne pomogne.
Peripetija

– Paris odlazi kod monaha da najavi venčanje za četvrtak. Julija dolazi “na ispovest”.
– plan monaha Lavrentija –
Juliji daje napitak koji je sam napravio da bi izbegla udaju za Parisa. Planira da pošalje pismo Romeu u Mantoru kako bi se na vreme vratio i došao na Julijinu grobnicu pre nego što se ona probudi. Julija se vraća kući i glumi radost da bi skrenula pažnju sa sebe. Strahuje da je u pitanju pravi otrov, plaši se duhova, buđenja pre nego što dođe Romeo i da će poludeti od straha u grobnici, ali ipak ispija napitak.
Rasplet (IV i V čin)

Dadilja i roditelji pronalaze “mrtvu” Julija i oplakuju njenu smrt. Prisutan je i Paris koji kroz svoju tužbalicu pokazuje da je iskreno voli. Do Romea stiže vest da je Julija mrtva pošto monah nije uspeo da uđe u grad zbog kuge. Romeo odlazi apotekaru i kupuje pravi otrov. Vraća se u Veronu i na Julijinoj grobnici zatiče Parisa i ubija ga, zbog ljubomore. Na samrti Paris traži da bude položen pored Julije. Romeo izvršava samoubstvo otrovom, a Julija se budi i probada njegovim mačem.

– Objašnjenje monaha, pomirenje porodica i knežev govor. Porodice se mire i obećavaju…
Analiza likova

Julija
14. godina, aristokratsko poreklo. Izuzetne lepote (R. se na prvi pogled zaljubljuje kao i Paris). Odana, domišljata, hrabra (beži sa R., pije otrov). emotivna, poslušna dok nije bila ugrožena ličnost. Naivna, ima jaku intuiciju i čita ljude. Požrtvovana (spremna da se okrene svega zbog ljubavi). Simbol tragične ljubavi. Praktična.

Romeo
17 godina, plemićkog porekla. Obrazovan, iz višeg plemstva (sme da nosi oružije). Habar (najbolji vitez, preskače zid). Odan prijatelj, požrtvovan, druželjubiv i otvoren (prijatelji znaju za Rozalinu, dobro se poznaju, šale se). Zaljubljive prirode, naivan, prenagljen/impulsivan. Nepraktičan, bliski odnosi sa porodicom.

Dadilja
Nije plemićkog roda, ali ima slugu. U povlašćenom položaju zato što Juliji zamenjuje majku. Nije obrazovana, brižna prema Juliji, verna, hrabra, požrtvovana, pričljiva, vedrog duga, ume da čuva tajnu, saosećajna/empatična.

Monah Lavrentije
Sveštenik širokih shvatanja (renesansni tip), visokouman, mudar, plemenit, hrabar, odgovoran.

Sluge
Koristoljubivi, hladnokrvni, surovi. verni svojim gospodarima i vulgarni prema ženama.

Karakteristike grofa Kapuleta i grofa Montegi
Višegodišnja mržnja i sukobi, surevljivost. Imaju mlade žene, briga o porodici. Odani, ponosni, stalo im je do ugleda porodice. Uživaju u položaju i bave se politikom.

Mlada Aristokratija
Impulsivni, druželjubivi, šale se, bliski su. Uživaju u prednosti položaja. Obrazovani, hrabri, romantični, zaljubljivi, odani, skloni avanturama, relativno nezavisni.

Ženska aristokratija
Zavise od odluka muževa (očeva). Ograničeno kretanje, brigu o deci prepuštaju dadiljama. Staju na stranu muževa, patrijarhalno vaspitane. Organizuju proslave. Bonton, uče kako da se ponašaju, ručni radovi, umeju da sviraju klavir, violinu… Moraju da znaju da plešu, uče jezike.