Čekajući Godoa

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa (eng. Waiting for Godot ) je drama koju je napisao Samjuel Beket (eng.Samuel Beckett) u kojoj glavni junaci čekaju Godoa – osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom (fra. En attendant Godot) ). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952., tada je pridodao podnaslov – Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dva su najverojatnije skitnice koji su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Lakiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Laki je ugrizao i ozledio Estragona. Pre njihovog dolaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time završava prvi čin drame.

Laki Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Laki i Pozo, no obojca se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Laki i Pozo bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pozou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Pozo još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likijaa, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ova put donijeti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:

VLADIMIR: Onda, idemo ?
ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu)

Likovi

* VLADIMIR je jedan od dvojce glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj i druže se celi život, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona tokom njihovog drugarstva ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.
* ESTRAGON je drugi od dvojce glavnih likova. Vladimirov najbolji prijatelj i uvek su zajedno, uprkos tome što je Estragon mongo puta predložio da se rastanu. Estragon je manji i slabiji, i puno gluplji od Vladimira te je zato uvek pod njegovom protekcijom.
* POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je pametan putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Lakijem. Glavne likove naučio je dosta stvari, ali u drugom činu je oslepeo i jedini oslonac mu je bio Laki.
* Liki je Pocov verni sluga. On je već star i nije sposoban za ništa zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može u nadi da će ga Pozo zadržati. Pre je znao mnogo stvari kao ples, čitanje i mišljenje. Na Pocovu naredbu jednom je igrao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Laki gluvonem.
* DEČAK radi za Godoa. Svaki dan je obaveštavao Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo nije došao. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo tuče njegovog brata povremeno.
Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog života vrijeme sporo protiče i pada na njihova pleća kao teško breme.To je još teže kada se ništa ne dešava ( a u drami se malo šta događa osim razgovora I kretnji) I kada se ne razgovara-ima mnogo pauza I ćutanja:naznake “Ćutanje”se javljaju oko 140 puta.I kada se vrijeme (spoljašnje) I ćutanje (unutrašnje) udruže,onda dolazi do napona emocija,strepnje I straha:to je strah od praznog I sporog vremena.Zato se junaci dovijaju kako da ispune vrijeme,kako da ga utucaju,što reče Estragon,a potom ponovi I Vladimir.Vladimir će započeti kazivanje priče o dva zločinca I Spasitelju jer “brže će nam proći vrijeme”:pritom nije bitno da li sagovornik prati priču (Estragon:”Ja I ne slušam”)On će nekoliko puta ponoviti neki detalj ne bi li Estragonu razjasnio glavno mjesto u priči,a to opet rasteže ovaj dijalog bez rezultata-priča nije ni primljene ni shvaćena.Vladimiru se učini da se vrijeme zaustavilo,on razgovor ili malu promjenu smatra dobrodošlom.Glad za društvom I razgovorom se osjeća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo rijrči ponovljenih nekoliko puta.Ovo je težnja da se ispuni vrijeme I da se sagovornik zadrži koji je svojom pojavom,govorom I činjenjem unio malo svježine u ubitačnu monotoniju čekanja,ćutanja povremenih kratkih dijaloga dvojivca skitnica.To je izraz straha od usamljenosti koji pada teško iz dva razloga:-“skraćuje” se vrijema čekanja nečega što je neizvjesno;-ispunjava se vrijema bilo čim samo da se u samoći ne preda mislima iz koijh stalno proizilazi strah;otuda I strah od ćutanja(“Reci nešto!Reci,makar šta!”)A kada se jedan segment vremena pobijedi (ispuni razgovorom)opet nastaje ćutanje I opet potreba za razgovorom.Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava riječ I pravi predmet razgovora (“Teško je početi” kaže Vladimir);I dok se naprežu da pronađu novi predmet razgovora,čuju se iste riječi u ustima dva lika-ovakvih primjera ima na desetine u ovoj drami.Vrhunac besmisla I praznine sadržan je u Estragonovim rječima:”Uvijek mi pronađemo nešto,zar ne Didi,što namstvori utisak da smo živi?”.Činiti bilo šta,makar govoriti bilo šta,znači biti,postojati,živjeti.Ćutanje je zamiranje,potom I umiranje.Muka se vremenom preovladava igrama tipa:”Hajde da se prepiremo”,”Hajde da se zapitkujemo”,”Hajde da se grdimo!”,”A hajde sad da se pomirimo”- to je zabava(“Kako vrijeme brzo prolazi kad se zabavljamo”,kaže Vladimir).Oni će se igrati Pocoa I Likija,ali će Estragonu pasti na um čudna igra.Praznina I monotonija života nameće groteskna razmišljanjab I ponašanja,koji ukazuju na iščašenost čovjeka iz stvarnosti,na haos u duši I razumu.`Poco će bijesno reagovati na Vladimirovo pitanje otkad je Liki nijem.Ova apokaliptična slika sveopšteg nestajanja proistekla je iz negativnog životnog iskustva:sve je bilo iso,ništa se nije mjenjalo osim čovjekovog laganog topljenja I nestajanja životnih funkcija.A tu čovjek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena.(pješčani sat ili obični,možda ubaciti muziku)
Drama apsurda-u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma.Naziv je i proistekao iz njene sadržine:apsurdni su joj likovi,apsurdne su situacije,iskazi su apsurdni.Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao,odnosno nameće se besmisao-ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica,odnosno ruganje smislu.iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao.Apsurdno kazivanje,slike i likovi predočavaju nelogičnost,nerazboritost,nerazumnost i ludilo svijeta i života.

Anti-drama-ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jerr redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu.Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj djeluju;nema radnje,te osnovne supstance drame-ni početka,ni trajanja ni razrješenja;nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka;nema jasnog vremena,onog društvenog;nema karaktera-likovi nisu individualizovani ni tipizirani;oni su antiheroji-ne zna se ko su,ni odakle su,ni šta žele.

Nejasnost je bitna osobenost ove Beketove drame.Iako se obično kaže da značenje ove drame treba tražiti ne u površinskom i čitljivom sloju (denotativnom),nego u dubinskom,konotativnom,ne može se denotativni sloj proglasiti besmislenim:ima verbalnih besmislica i besmislenih postupaka aktera drame,ali to ne može da se apsolutizuje i potpuno ukine denotativni sloj kao besmislen.Ima u njemu besmislenih iskaza i nejasnih mjesta,ali baš ta besmislenost je sredstvo saopštavanja čiji se govor može dešifrovati sa manje ili više uspjeha.Nejasnoće su,sasvim razumljivo za ovakve tekstove,prisutne ali se razrješavaju kada se to mjesto ili situacija sagleda u kontekstu cjeline djela.Šta je sve nejasno u ovoj drami?Njegovi akteri,predočeni kao dva para likova,i dječak,koji se pojavljuje u jednoj situaciji svakog čina,ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri:ko su oni kakvo je njihovo mjesto u društvu,imaju li porodicu,šta su po zanimanju,kuda idu (Poco i Liki,koga čekaju i zašto (Vladimir i Estragon)?Nejasni su kao ljudska bića,jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona),karakter ne može da se otkruje iz onoga šti govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje na pozornici i na pantomimu).Vladimir kaže:”I nastavljo sam borbu”,to kaže prvom replikom u drami,ali do kraja nije jasno kakva je to borba ,s kim,zbog čega?Njihovo čekanje je nejasno:koga čekaju,zašto.Radnja drame se svodi na čekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima posceni,pantomimom.Ništa se ne događa,ni u odnosu među likvima,ni u njima samima.Ne samo nejasnost,neodređenost,praznina,nedešavanje,,nedjelovanje,nemjenjanje-samo pantomima,klovnovske kretnje po sceni,razgovor radi razgovora sa samo nekom iskricom logike,iskustva i smisla.

Ovo je gotovo realistična priča o dvije propalice,skitnice,koje se odavno poznaju,od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji,superiorniji (Vladimir),dok je drugi spontaniji,letargičniji i dobrovoljno podređen.Oni se nalaze na mjestu na kojem su zato što čekaju izvjesnog Godoa.U toku tog praznog dana,koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umiju,nailazi Poco,gospodar,sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima.Ubrzo pošto Poco i Liki odu,pojaviće se jedan Dječaki javiti da Godo tog dana ne može da dođe,tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem,opet bez uspjeha,jer će se ponovo pojaviti Dječak sa istom,nezadovoljavajućom vješću

Očigledno je:Beketova drama je očigledno metafora.U otkrivanju ove metafore počećemo od centralnog simbola.To je Godo.Neki poznavaoci ovog djela smatraju da je Godo Bog (eng,god-bog).Ima razloga da se ličnost koju Vladimir i Estragon čekaju nazove Bogom.Zar većina napaćenih i prognanih ne čekaju božiju pomoć?Ako je Godo Bog,onda četiri ličnosti ove drame predstavljaju čovječanstvo.I Beket to sugeriše.Jer,Vladimir je rekao:”Ali sad,na ovom mjestu,mi predstavljamo čovječanstvo,pa bilo nam to po volji ili ne…”.Beket je sa mnogo promišljenosti sačinio ovaj metafizički uzorak čovječanstva.Njega čine:jedan moćnik sa konopcem u rukama (Poco),jedan svezani nesrećnik sa konopcem oko vrata (Liki-Srećko) i dva siromaha na izmakuživota.Liki je i mislilac,a Estragon pjesnik.

Sad se već otvara Beketova metafora,sa vrlo sumornim značenjem:”Čekajući Godoa” je farsa priče o čovjekovoj nadi u spasenje.Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu.Čovjek je sam u vasioni prikovan za zemlju,a odozgo mu nema spasenjaSem toga,najveća rana u ljudskom životu je vrijeme,a najveći grijeh-pođenje..A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci.Čekaoci su Vladimir i Estragon,a tragaoci Poco i Liki.Svjest o nadi postoji samo kod čekalaca,svejedno što je ta nada mistična.Akcija Pocoa i Likija je pragmatička i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge.Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli,ljudski:odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima.
Ruganje

Kritika je ovu dramu okarakterisala kao tragikomediju.Ovdje ćemo se zadžati na komičnim elementima drame.Ima u ovoj drame gegova,igra riječi,verbalnih igrarija,paradoksa i apsurdaSve to,naravno,niti je puka zabava,niti je nrka filozofska metafizičnost ili simboličnost.Može se iza fenomena koji izazivaju smijeh kriti neko metafizičko značenje,ali su oni prije svega to što jesu-smiješni

Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge:ono se ruga prvo sebi,pa svojim piscima,pa gledaocima,a onda svijetu,životu i čovjeku.priroda je potreba ovoga pozorišta za ruganjem i smijehom.prikazuje destrukciju,haos,prazninu,beznadežnost,besmislenost i time predočava potpunu pesimističku sliku svijeta,života i ljudske sudbine.Ako je sve tako sumorno,onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smijehom ili nekom satirično-ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svijetu markira groteskno i apsurdno,ono što je nehumano i netolerantno.

Tragikomične su opaske koje imaju socijalnu notu a odnose se na učesnike ove dramske igre.»Trebalo je da budeš pjesnik»,rećiće Vladimir Estragonu.Ovaj spremno odgovara «I bio sam.(Pokazuje na ssvoje dronjavo odijelo)Zar se ne vidi?Ova opaska djeluje kao digresija od predmeta razgovora,odmah se nastavlja osnovna dijaloška potka,ali ovaj umetak o pjesniku djeluje upečatljivi i ne zaboravlja se.Kretnje po pozornici Estragona i Vladimira,njihova pantomima-sve ima klovnovski karakter pa tako i djeluje.nijhov napor da ispune vrijeme i savladaju dosadu i stijepnju od rezultata čekanja,nagoni ih na postupke koji mogu izazvati smijeh u publici.Mučna je slika para Poco-Liki;gospodar sluga.Ima tu neljudskog,naturalističkog i morbidnog.Prva pojava izaziva mučan efekat,ali ubryo gledalac osjeti mučninu.Relacija gospodar-sluga ne stavlja ni jednog ni drugog u bezbjedan položaj:oni su konopcem vezani jedan za drugog,sudbina ih je sastavila u vječnoj zavisnosti.Jedan je vođen na konopcu,drugi mora da drži konopac-ni on nije slobodan.Gospodar ne može da zadovolji osnovne potrebe bez pomoći sluge.Situacije u kojima se pojavljuju Liki i Poco na momente izazivaju smijeh,ali je njihovo prisustvo u drami unošenje oporog osjećanj nelagodnosti i zgražavanja.

Svojevrsno ruganje ljudskoj nestalnosti i ljuskim vrijednostima ostvareno je u sceni sa Pocom i Likijem:Vladimir i Estragon grde Pocoa što je iskoristio Likija a onda ga odbacuje «kao koru od banane»,da bi koji trenutak kasnije kritikovaliLikija pošto je Poco počeo da ječi:»Kako se usuđujete?To je sramno.Tako dobar gospodar!Da ga tako mučite!poslije toliko godina!Zbilja!»Ljudska nestalnost,izgubljeni kriterijumi,neozbiljnost u ozbiljnim stvarima-tio je poruka ove scene.

izvor:http://www.samo-opusteno.info/forum/lektire-knjige/268ekaju263i-godoa-beket/