Čekajući Godoa

Čekajući Godoa

Čekajući Godoa (eng. Waiting for Godot ) je drama koju je napisao Samjuel Beket (eng.Samuel Beckett) u kojoj glavni junaci čekaju Godoa – osobu koja se nikad neće pojaviti. Delo je provobitno napisano na francuskom (fra. En attendant Godot) ). Beket je delo preveo na svoj maternji jezik (engleski) 1952., tada je pridodao podnaslov – Tragikomedija u dva čina.

Čekajući Godoa je drama u dva čina. Kao što sam naslov kaže, dva glavna lika Vladimir (znan i kao Didi) i Estragon (znan i kao Gogo) čekaju dolazak Godoa. Njih dva su najverojatnije skitnice koji su se pre sastali sa misterioznim Godoom koji im je rekao da ga čekaju na mestu gde su oni na početku drame. Drama počinje Vladimirovim dolaskom na scenu. On ugleda Estragona i drago mu je što ga vidi. Oni se raspričaju sve dok Estragon ne počne da izuva svoje cipele. Nakon molbi za pomoć i mučenja oko svlačenja, Estragon napokon skida cipele, no, nakon toga se pojavljuje pitanje šta raditi sada. Neko vreme pričaju o svojoj prošlosti i o nekim tekstovima i događajima iz Svetog Pisma, sve dok ne primete jedno stablo. Pogledaju ga i počinju govoriti šta bi mogli napraviti. Estragon odjednom dođe do ideje da se obese, no nemaju uže da se obese. Njihova razmišljanja i prepirke prekida iznenadni Pocov dolazak. On tvrdi da oni stoje na njegovoj zemlji. Poco nije došao sam, nego sa svojim slugom Likijem. Poco im objašnjava mnogo stvari od kojih je jedna sumrak. Poco im je tik pre njegovog odlaska objasnio pojam sumraka i kako pada noć. Pre svog odlaska on im je rekao dosta toga o Lakiju i oni su od njega hteli da on pleše i misli. Liki je igrao i izneo svoje mišljenje o jako dubokoumnoj temi, ali sa jako nerazumljivim govorom tako da ga je Poco prekinuo. Pre odlaska Laki je ugrizao i ozledio Estragona. Pre njihovog dolaska dolazi dečak koji Vladimiru kaže da Godo neće doći danas, nego sigurno sutra. Takođe saznajemo da dečak živi i radi kod Godoa i da ima brata kojeg Godo tuče. Konačno je pala noć i Vladimir i Estragon su se odlučili razići preko noći. Time završava prvi čin drame.

Laki Početak drugog čina je isti kao i prvi. Vladimir se na isto mesto vraća, no ovaj put je pozornica bez Estragona. Nakon kratkog vremena na pozornicu dotrčava Estragon sav uplašen govoreći da ga prati desetak ljudi koji su ga već istukli i žele ga i sada istući. Vladimir mu kaže da se smiri i da se ne boji ničega dok su zajedno. Kada su obojica shvatili da opasnosti nema, Estragon želi da odu, no Vladimir ga podseti da čekaju Godoa. Estragon tada predloži da se njih dva raziđu i dva puta kaže da će otići, no svaki put ostane na mestu. Tada nakon njihovih prepirki na pozornicu upadaju Laki i Pozo, no obojca se odmah sruše i ne mogu se dići. Vladimir objašnjava Estragonu, koji tvrdi da se ne seća ničeg od juče i da nisu juče bili ovde, da jesu i da su i Laki i Pozo bili tamo. Kada Vladimir i Estragon priđu Pozou on im kaže da je oslepeo. Oni mu pomažu da se ustane, no i oni sami padnu i ne mogu ustati, no to im nakon nekog vremena polazi za rukom. Pozo još uvek traži njihovu pomoć. Njih dvojca razmišljaju i dvoume se i na kraju mu pomognu. On im onda kaže da stignu i Likijaa, što oni i naprave po Pocovim instrukcijama. Oni ga tada zamole da Likiju kaže da peva ili misli, no on im kaže da je Liki onemeo. Poco i Liki onda odu. Vladimir se neko vreme čudi o ljudskom postojanju i o samome sebi, dok Estragon za to vreme spava. Vladimir probudi Estragona i njih dvojica se još malo prepiru. Malo pre noći, ponovno dolazi dečak koji im ponovno kaže isto, da će Godo sigurno doći sutra. No dečak Vladimiru ovaj put tvrdi da ga se ne seća i da on juče nije bio ovde. Vladimir ga pokušava razuveriti, no to mu ne ide od ruke. U tom razgovoru saznajemo da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razbolio. Dečak odlazi, a Vladimir i Estragon ponovno gledaju stablo i ponovno se žele obesiti, no nemaju uže. Oni odlučuju da će se i sutra vratiti na isto mesto, ali da će ova put donijeti uže. Kraj ovog dela je smešan i često citiran:

VLADIMIR: Onda, idemo ?
ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu)

Likovi

* VLADIMIR je jedan od dvojce glavnih likova. On je Estragonov najbolji prijatelj i druže se celi život, a pošto je fizički razvijeniji od Estragona tokom njihovog drugarstva ga i zaštićuje. On je solidno obrazovan i uvek objašnjava Estragonu mnoge stvari.
* ESTRAGON je drugi od dvojce glavnih likova. Vladimirov najbolji prijatelj i uvek su zajedno, uprkos tome što je Estragon mongo puta predložio da se rastanu. Estragon je manji i slabiji, i puno gluplji od Vladimira te je zato uvek pod njegovom protekcijom.
* POCO je sporedan lik u ovoj drami. On je pametan putnik koji se kroz dramu pojavljuje sa svojim slugom Lakijem. Glavne likove naučio je dosta stvari, ali u drugom činu je oslepeo i jedini oslonac mu je bio Laki.
* Liki je Pocov verni sluga. On je već star i nije sposoban za ništa zato svoje poslove služenja obavlja što bolje može u nadi da će ga Pozo zadržati. Pre je znao mnogo stvari kao ples, čitanje i mišljenje. Na Pocovu naredbu jednom je igrao i mislio, ali ne baš uspešno. U zadnjem činu saznajemo da je Laki gluvonem.
* DEČAK radi za Godoa. Svaki dan je obaveštavao Vladimira da će Godo doći sutra, no Godo nije došao. Njegov brat i on rade kod Godoa i poprilično im je dobro, osim što Godo tuče njegovog brata povremeno.
Beketovi junaci imaju mnogo muka sa vremenom:u praznini besmislu njihovog života vrijeme sporo protiče i pada na njihova pleća kao teško breme.To je još teže kada se ništa ne dešava ( a u drami se malo šta događa osim razgovora I kretnji) I kada se ne razgovara-ima mnogo pauza I ćutanja:naznake “Ćutanje”se javljaju oko 140 puta.I kada se vrijeme (spoljašnje) I ćutanje (unutrašnje) udruže,onda dolazi do napona emocija,strepnje I straha:to je strah od praznog I sporog vremena.Zato se junaci dovijaju kako da ispune vrijeme,kako da ga utucaju,što reče Estragon,a potom ponovi I Vladimir.Vladimir će započeti kazivanje priče o dva zločinca I Spasitelju jer “brže će nam proći vrijeme”:pritom nije bitno da li sagovornik prati priču (Estragon:”Ja I ne slušam”)On će nekoliko puta ponoviti neki detalj ne bi li Estragonu razjasnio glavno mjesto u priči,a to opet rasteže ovaj dijalog bez rezultata-priča nije ni primljene ni shvaćena.Vladimiru se učini da se vrijeme zaustavilo,on razgovor ili malu promjenu smatra dobrodošlom.Glad za društvom I razgovorom se osjeća iz praznih dijaloga koji se sastoje iz malo rijrči ponovljenih nekoliko puta.Ovo je težnja da se ispuni vrijeme I da se sagovornik zadrži koji je svojom pojavom,govorom I činjenjem unio malo svježine u ubitačnu monotoniju čekanja,ćutanja povremenih kratkih dijaloga dvojivca skitnica.To je izraz straha od usamljenosti koji pada teško iz dva razloga:-“skraćuje” se vrijema čekanja nečega što je neizvjesno;-ispunjava se vrijema bilo čim samo da se u samoći ne preda mislima iz koijh stalno proizilazi strah;otuda I strah od ćutanja(“Reci nešto!Reci,makar šta!”)A kada se jedan segment vremena pobijedi (ispuni razgovorom)opet nastaje ćutanje I opet potreba za razgovorom.Ovo ponavljanje je izraz nemoći da se nađe prava riječ I pravi predmet razgovora (“Teško je početi” kaže Vladimir);I dok se naprežu da pronađu novi predmet razgovora,čuju se iste riječi u ustima dva lika-ovakvih primjera ima na desetine u ovoj drami.Vrhunac besmisla I praznine sadržan je u Estragonovim rječima:”Uvijek mi pronađemo nešto,zar ne Didi,što namstvori utisak da smo živi?”.Činiti bilo šta,makar govoriti bilo šta,znači biti,postojati,živjeti.Ćutanje je zamiranje,potom I umiranje.Muka se vremenom preovladava igrama tipa:”Hajde da se prepiremo”,”Hajde da se zapitkujemo”,”Hajde da se grdimo!”,”A hajde sad da se pomirimo”- to je zabava(“Kako vrijeme brzo prolazi kad se zabavljamo”,kaže Vladimir).Oni će se igrati Pocoa I Likija,ali će Estragonu pasti na um čudna igra.Praznina I monotonija života nameće groteskna razmišljanjab I ponašanja,koji ukazuju na iščašenost čovjeka iz stvarnosti,na haos u duši I razumu.`Poco će bijesno reagovati na Vladimirovo pitanje otkad je Liki nijem.Ova apokaliptična slika sveopšteg nestajanja proistekla je iz negativnog životnog iskustva:sve je bilo iso,ništa se nije mjenjalo osim čovjekovog laganog topljenja I nestajanja životnih funkcija.A tu čovjek ništa na može jer je ta neminovnost proistekla iz proticanja vremena.(pješčani sat ili obični,možda ubaciti muziku)
Drama apsurda-u potpunosti je napustila zakonitosti klasične drame stare preko dva milenijuma.Naziv je i proistekao iz njene sadržine:apsurdni su joj likovi,apsurdne su situacije,iskazi su apsurdni.Apsurd je proizvod načina kazivanja ili prikazivanja u kome se ne otkriva nikakav smisao,odnosno nameće se besmisao-ono što je kazano ili prikazano je čista besmislica,odnosno ruganje smislu.iz apsurdnih slika se ne može dokučiti ništa jer su one same po sebi apsolutni besmisao.Apsurdno kazivanje,slike i likovi predočavaju nelogičnost,nerazboritost,nerazumnost i ludilo svijeta i života.

Anti-drama-ona je potpuna suprotnost klasičnoj drami jerr redukuje ili potpuno ignoriše sve one strukturne elemente koji čine dramu.Jedini dramski elementi su likovi i scena na kojoj djeluju;nema radnje,te osnovne supstance drame-ni početka,ni trajanja ni razrješenja;nema sukoba koji doprinose razvijanju radnje i ispoljavanje junaka;nema jasnog vremena,onog društvenog;nema karaktera-likovi nisu individualizovani ni tipizirani;oni su antiheroji-ne zna se ko su,ni odakle su,ni šta žele.

Nejasnost je bitna osobenost ove Beketove drame.Iako se obično kaže da značenje ove drame treba tražiti ne u površinskom i čitljivom sloju (denotativnom),nego u dubinskom,konotativnom,ne može se denotativni sloj proglasiti besmislenim:ima verbalnih besmislica i besmislenih postupaka aktera drame,ali to ne može da se apsolutizuje i potpuno ukine denotativni sloj kao besmislen.Ima u njemu besmislenih iskaza i nejasnih mjesta,ali baš ta besmislenost je sredstvo saopštavanja čiji se govor može dešifrovati sa manje ili više uspjeha.Nejasnoće su,sasvim razumljivo za ovakve tekstove,prisutne ali se razrješavaju kada se to mjesto ili situacija sagleda u kontekstu cjeline djela.Šta je sve nejasno u ovoj drami?Njegovi akteri,predočeni kao dva para likova,i dječak,koji se pojavljuje u jednoj situaciji svakog čina,ostali su nedorečeni kao likovi i karakteri:ko su oni kakvo je njihovo mjesto u društvu,imaju li porodicu,šta su po zanimanju,kuda idu (Poco i Liki,koga čekaju i zašto (Vladimir i Estragon)?Nejasni su kao ljudska bića,jedva da se naslućuje njihovo duševno stanje (kod Estragona),karakter ne može da se otkruje iz onoga šti govore ili čine (njihovo činjenje se svodi na kretanje na pozornici i na pantomimu).Vladimir kaže:”I nastavljo sam borbu”,to kaže prvom replikom u drami,ali do kraja nije jasno kakva je to borba ,s kim,zbog čega?Njihovo čekanje je nejasno:koga čekaju,zašto.Radnja drame se svodi na čekanje,ono je ispunjeno razgovorima,kretanjima posceni,pantomimom.Ništa se ne događa,ni u odnosu među likvima,ni u njima samima.Ne samo nejasnost,neodređenost,praznina,nedešavanje,,nedjelovanje,nemjenjanje-samo pantomima,klovnovske kretnje po sceni,razgovor radi razgovora sa samo nekom iskricom logike,iskustva i smisla.

Ovo je gotovo realistična priča o dvije propalice,skitnice,koje se odavno poznaju,od kojih je jedan kulturniji i intelektialniji,superiorniji (Vladimir),dok je drugi spontaniji,letargičniji i dobrovoljno podređen.Oni se nalaze na mjestu na kojem su zato što čekaju izvjesnog Godoa.U toku tog praznog dana,koga skitnice ispunjavaju kako najbolje umiju,nailazi Poco,gospodar,sa svojim slugom Likijem i kraće se zadržava u razgovoru sa njima.Ubrzo pošto Poco i Liki odu,pojaviće se jedan Dječaki javiti da Godo tog dana ne može da dođe,tako da će Vladimir i Estragon morati i u drugom činu komada da nastave sa čekanjem,opet bez uspjeha,jer će se ponovo pojaviti Dječak sa istom,nezadovoljavajućom vješću

Očigledno je:Beketova drama je očigledno metafora.U otkrivanju ove metafore počećemo od centralnog simbola.To je Godo.Neki poznavaoci ovog djela smatraju da je Godo Bog (eng,god-bog).Ima razloga da se ličnost koju Vladimir i Estragon čekaju nazove Bogom.Zar većina napaćenih i prognanih ne čekaju božiju pomoć?Ako je Godo Bog,onda četiri ličnosti ove drame predstavljaju čovječanstvo.I Beket to sugeriše.Jer,Vladimir je rekao:”Ali sad,na ovom mjestu,mi predstavljamo čovječanstvo,pa bilo nam to po volji ili ne…”.Beket je sa mnogo promišljenosti sačinio ovaj metafizički uzorak čovječanstva.Njega čine:jedan moćnik sa konopcem u rukama (Poco),jedan svezani nesrećnik sa konopcem oko vrata (Liki-Srećko) i dva siromaha na izmakuživota.Liki je i mislilac,a Estragon pjesnik.

Sad se već otvara Beketova metafora,sa vrlo sumornim značenjem:”Čekajući Godoa” je farsa priče o čovjekovoj nadi u spasenje.Beket se ruga kultovima i mitovima o mesiji spasiocu.Čovjek je sam u vasioni prikovan za zemlju,a odozgo mu nema spasenjaSem toga,najveća rana u ljudskom životu je vrijeme,a najveći grijeh-pođenje..A ljudi su u odnosu na mit o spasenju ili čekaoci ili tragaoci.Čekaoci su Vladimir i Estragon,a tragaoci Poco i Liki.Svjest o nadi postoji samo kod čekalaca,svejedno što je ta nada mistična.Akcija Pocoa i Likija je pragmatička i zato oni žive u krajnje neljudskim odnosima gospodara i sluge.Nije nimalo slučajno da su odnosi Estragona i Vladimira topli,ljudski:odnos gospodara i sluge uništava sve ljudsko među ljudima.
Ruganje

Kritika je ovu dramu okarakterisala kao tragikomediju.Ovdje ćemo se zadžati na komičnim elementima drame.Ima u ovoj drame gegova,igra riječi,verbalnih igrarija,paradoksa i apsurdaSve to,naravno,niti je puka zabava,niti je nrka filozofska metafizičnost ili simboličnost.Može se iza fenomena koji izazivaju smijeh kriti neko metafizičko značenje,ali su oni prije svega to što jesu-smiješni

Pozorište apsurda se još naziva i pozorište poruge:ono se ruga prvo sebi,pa svojim piscima,pa gledaocima,a onda svijetu,životu i čovjeku.priroda je potreba ovoga pozorišta za ruganjem i smijehom.prikazuje destrukciju,haos,prazninu,beznadežnost,besmislenost i time predočava potpunu pesimističku sliku svijeta,života i ljudske sudbine.Ako je sve tako sumorno,onda se trenutak egzistencije prikaza u drami razvedrava humornim iskrama i blagim smijehom ili nekom satirično-ironičnom opaskom koja u egzistencijalnom svijetu markira groteskno i apsurdno,ono što je nehumano i netolerantno.

Tragikomične su opaske koje imaju socijalnu notu a odnose se na učesnike ove dramske igre.»Trebalo je da budeš pjesnik»,rećiće Vladimir Estragonu.Ovaj spremno odgovara «I bio sam.(Pokazuje na ssvoje dronjavo odijelo)Zar se ne vidi?Ova opaska djeluje kao digresija od predmeta razgovora,odmah se nastavlja osnovna dijaloška potka,ali ovaj umetak o pjesniku djeluje upečatljivi i ne zaboravlja se.Kretnje po pozornici Estragona i Vladimira,njihova pantomima-sve ima klovnovski karakter pa tako i djeluje.nijhov napor da ispune vrijeme i savladaju dosadu i stijepnju od rezultata čekanja,nagoni ih na postupke koji mogu izazvati smijeh u publici.Mučna je slika para Poco-Liki;gospodar sluga.Ima tu neljudskog,naturalističkog i morbidnog.Prva pojava izaziva mučan efekat,ali ubryo gledalac osjeti mučninu.Relacija gospodar-sluga ne stavlja ni jednog ni drugog u bezbjedan položaj:oni su konopcem vezani jedan za drugog,sudbina ih je sastavila u vječnoj zavisnosti.Jedan je vođen na konopcu,drugi mora da drži konopac-ni on nije slobodan.Gospodar ne može da zadovolji osnovne potrebe bez pomoći sluge.Situacije u kojima se pojavljuju Liki i Poco na momente izazivaju smijeh,ali je njihovo prisustvo u drami unošenje oporog osjećanj nelagodnosti i zgražavanja.

Svojevrsno ruganje ljudskoj nestalnosti i ljuskim vrijednostima ostvareno je u sceni sa Pocom i Likijem:Vladimir i Estragon grde Pocoa što je iskoristio Likija a onda ga odbacuje «kao koru od banane»,da bi koji trenutak kasnije kritikovaliLikija pošto je Poco počeo da ječi:»Kako se usuđujete?To je sramno.Tako dobar gospodar!Da ga tako mučite!poslije toliko godina!Zbilja!»Ljudska nestalnost,izgubljeni kriterijumi,neozbiljnost u ozbiljnim stvarima-tio je poruka ove scene.

izvor:http://www.samo-opusteno.info/forum/lektire-knjige/268ekaju263i-godoa-beket/

Lik Hamleta

Kraljević Hamlet ima trideset godina, i u tih trideset godina postoje dva razdoblja: prvo obuhvata godine njegovog života do definitivnog povratka iz Vitemberga, gdje je studirao (ovo razdoblje nije poetizovano u djelu, ali se da naslutiti na osnovu iskaza drugih o njemu); drugo razdoblje počinje od smrti oca pod dosta nejasnim okolnostima. Prema tome očeva smrt je prelomna tačka od dvostukog značaja: ona dijeli Hamletov život na onaj prije i onaj poslije i ona je žižno mjesto na kome se gradi cijeli konflikt u biću, povod za unutrašnju dilemu, za promjenu mišljenja o svijetu i čovjeku i osnovni razlog za tragičen ishod drame.

Hamlet je, nasuprot varvarskoj prirodi kralja Klaudija i dvorana, bio otmjenog duha. Znanje je sticao u Vitenbergu, na Luterovom univerzitetu. Ovaj duh je bogatio pozorišnim predstavama, čitanjem poezije, izučavanjem filozofije; bio je dobar mačevalac, odjevao se po modi , a odlikovali su ga i trezvenost, čistota, mladost i ljepota. Živeći na dvoru, okružen pažnjom i sjajem, o svijetu je nosio idealnu sliku. Bio je uvjeren da svijet počiva na besprijekornoj ravnoteži dobra i zla i da njegovom ustrojstvu nema šta da se doda niti oduzme. Vjerujući u harmoniju spoljašnjeg svijeta, i sam je osjećao zadovoljstvo, bezbrižnost , polet, neki unutrašnji sklad. U takvim okolnostima življenja, on nije znao za napor ovladavanja problemaima i nevoljama što ih običan život nudi, pa zato nije vježbao volju da se istrajava, brzo odlučuje i stupa u akciju. Njegova moć zapažanja i kritičkog promišljanja pojava, stvari i odnosa u društvu zaista su impresivni, ali je lišen nečeg drugog – praktičnih koraka i vještine snalaženja u okruženju koje nastanjuje licimjerje, brutalnost, zločini, nemoral, podaništvo i laž.

Prve Hamletove sumnje u istinu i ispravnost svijeta dolaze sa smrti njegovog oca pod još nerazjašnjenim okolnostima. Svijet i ljudi odjednom su mu se ukazali u svoj svojoj složenosti i nepredvidivosti: ljudi nisu ino za šta se izdaju, a svijet nije ono što mi mislimo da jeste. Počeo je da otkriva oko sebe egoizam, gramzivost, dvoličnost i nemoral. Hamletovo biće biva istraumatizovano u svojoj moralnoj čistoći, zatečenosti i nemoći da bilo šta učini. Dolazi do potpunog zaokreta u njemu: počinje povlačenje u sebe, promišljanje i sebe i ljudi oko sebe. Postaje introvertna ličnost: tajanstvena, nepristupačna i nepovjerljiva. On je sada onaj koji svijet posmatra iz prikrajka, sa nespokojstvom i velikim razočaranjem. I ukoliko više raste sumnja u istinitost očeve smrti, utoliko više jača predstava o vlastitoj suvišnosti u tom svijetu, utoliko je veći intenzitet drame u njegovoj duši.

Kad duh zatraži osvetu, Hamlet, pun mržnje prema kralju i kraljici izriče zakletvu da će osvetiti svog oca. Njegove predstave o svijetu, saznanjem da je “vrijeme izašlo iz zgloba“, biva sasvim srušeno jer uviđa da je taj isti svijet pun laži, prevara i nedjela i da je – u odnosu na sve to – nemoćan da bilo šta preduzme i vrati ga u pređašnju sliku. Već je ovdje počelo njegovo oklijevanje, sumnja u smisao osvete i odlaganje same osvete, pod izgovorom da su potrebni novi dokazi.

Da bi došao do novih dokaza o ubistvu oca, Hamlet, vrlo uman i dobar poznavalac glume i njenog funkcionisanja, uzima ludilo za masku. Uživljen u ulogu ludaka, on iz korijena mijenja izgled, pokret, izraz lica, odjevanje i jezik. Riječ i jezik nisu više izraz mudrosti i znanja, već sredstvo osmišljenog ludila. Sa “ludilom“ Hamlet može slobodno da se kreće, da sluša, da stupa u dijaloge, da provocira. Tu uspješnu promjenu na Hamletu najbolje opisuju riječi kralja Klaudija: “…Ni unutrašnji čovijek, niti spoljni, ne liči više na ono što beše“.

Razočaran u ljude oko sebe i ustrojstvo društva o kojem traje, Hamlet će u susretu sa “prijateljima“ svijet nazvati tamnicom, jer je zemlja nastanjena zločincima, prevarama i svakojakim podlostima. Iskustvo mu je donijelo razočaranje ne samo u egzistenciju već i u čovjeka, zbog ljudi kao što su Klaudije, Polonije, Rozenkranc… Svi oni su ništitelji ljudske čistote, istine i plemenitosti i, kao takvi, korov ovog svijeta. U monologu koji potpunije oslikava Hamletovu dilemu i unutrašnji rascijep ličnosti, on izgovara svoje poznato: “Biti ili ne biti, pitanje je sad?“. Biti treba da znači: postojati pa makar i trpjeti, samo da se bude ili, pak, – druga je mogućnost – pobuniti se protiv ponižavajućeg statusa i svih bijeda. U tom kontekstu, postavlja se pitanje da li je i postojanje po svako cijenu ono pravo biti u vrijednosnom smislu (biti čovjek, svoj) ili je, pak, to odricanje od sebe. Nemoćan za akciju da mijenja svijet i da nađe rješenje za svoje psihološke tjeskobe i nesanice, Hamlet bi da potone u san, dubok i trajan, što i nije ništa drugo do bjekstvo od surove stvarnosti, od problema i vlastitog mučenja.

Hamletovo razočaranje se sve više širi. Prvo razočaranje u majku, strica i Polonija, a zatim i u Ofeliju što je pristala da bude predmet manipulacije oca i kralja, pa onda razočaranje i dotad vjerne i tobož iskrane prijatelje. Na kraju, došlo je razočaranje u sve ljude koji su, po njemu, potencijalni grešnici. Iskren i okrenut istini, Hamlet nije poštedeo ni sebe. I u sebi je otkrio poroke, iako ih čitalac mnogo i ne zapaže. Oholost je crta njegovog bića: ismijava Polonija, grobara naziva lupežom i sebe gospodaem Danske. Njegova osvetoljubivost, takođe, nalazi mjesta u gestovima i postupcima koje čini u odnosu na Ofeliju koju voli, u odnosu na njenog oca i prema svojo majci. U smrt šalje “prijatelje“ jer mrzi u njima poslušnost i podaništvo. U početku ga muči i častoljublje, prosto pati što mora jesti “vazduh kljukan obećanjima“; žali se Horaciju na Klaudija što mu je uništio nadu da će doći na preszo. Međutim, do kraja drame, sve će to nestati i on će biti čovjek vrlina.

Hamletova upustva glumcima izraz su njegove široke renesansne kulture, visokog obrazovanja i izvrsnog poznavanja prirode pozorišta. Počev od saznanja da mu je namjenjena smrt, Hamlet počinje da se mijenja – oslobađa se poznatih kolebanja: da li da ubije kralja ili ne. Postaje odlučniji, dostojanstveniji, hladniji i misaoniji. Hamlet je sada spreman da postupa “savršeno po savijesti“. Uništavati korov (Polonije, Klaudije) postaje zadatak njegove savijesti, ali bez novih dilema i lomova u njemu. Njegova borba više nije samo izraz ličnih obračuna, ono više nije pitanje sujete i časti, nego postaje čin etičkog djelanja i akcije koja poprima humanistički smisao. To više nije borba protiv kralja već borba protiv svih sličnih njemu, tj. Protiv zla koje ruži lice na tijelu društva, cijele ljudske zajednice. Da bi akcija dobila univerzalni smisao, Hamlet je morao u sebi da pobijedi poroke, o kojima je sam govorio: osvetoljubivost (sebičnu i ličnu), oholost, slavoljublje.

(znanje.org)

Branko Ćopić, Bašta sljezove boje

1. Bašta sljezove boje
Pisac priča o svome dedi koji nije razlikovao boje baš najbolje (jedne noći im je pored kuće rascvetao crni slez za koga je deda rekao da je modar, a nigde ni tragova modre, ali kad deda tako kaže-nema puno rasprave).
Neki dedin rodjak imao je običaj da ga zavitlava oko tih boja, svađaju se da li je lisica crvene ili žute boje.
Jednog dana u školi, pitala učiteljica koje je boje vuk, a Branko se javio i kaže – zelene, jer tako njegov deda kaže. Učiteljica ga ispravila da je vuk siv. kada je došao kući, izjadao se dedi kako ga je učiteljica nagrdila. Sutradan, došao deda u školu i pred svima se izviče na učiteljicu. Otkud ona zna koje je boje vuk, on je odrastao među vucima i rasplakao je učiteljicu. Sledećeg jutra, žandarmi su ga odveli u seoski zatvor gde je ostao nedelju dana, kad je izašao, rekao je svome unuku „A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati!“
Dede odavno više nema na svetu, a on još uvek nije siguran kakve je boje slez.

2. Ti si konj
Deda Radetu u goste je došao neki njegov rođak, Petrak samardžija. Branko prisluškuje njihov razgovor. Prijatelj se raspituje za njihovog konja, kasnije i priča sa konjem, a deda mu kaže da postupa sa njime kao da je čovek, a on mu odgovara da je konj mnogo bolji od svakog čoveka i da ga neki konji podsećaju na ljude. (Kaže da je negde video konja koji ga podseća na njega – deda se uvredio). Kaže da konj u svaki mrak ide sa tobom, kad si tužan, on tvoju tugu oseća i nikada te ne bi prevario, bio pakostan ili zajedljiv – konj je bolji od čoveka
Tek mnogo kasnije, Branko je upitao svog dedu da li je on konj, a deda mu odgovara: „Dobićeš po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori…“

3. Čudesna sprava
Deda Rade se oduvek plašio raznih sprava i mašina, jedino je prema satovima imao neko strahopoštovanje, kao da su živi.
Jedne godine Petrak samardžija ostavi dedi svoj džepni sat da mu čuva, deda ga je zaključao u neki svoj sanduk i nikome ga nije davao.
Kada se slećeg Miholjdana (slava) Petrak nije pojavio, a bio je redovni gost, deda se zabrinuo. Pošto se Branko hvalio dedi da zna na sat i da zna da ga navije, deda ga jednom pozva u sobu i da mu sat.  Kada je sat počeo da kuca, deda se obradovao kao malo dete „Živ je! Moj pobro. Da je on mrtav i njegov bi sat umro.“

4. Pohod na Mjesec
Mladi Branko je veoma radoznao, sve bi da vidi i sazna, jedino kad u kuću dođu gosti, njemu je sve dozvljeno – jer tada niko na njega ne pazi. NJjegova je najveća opsesija – mesec, želi da ga dohvati, da ga pobedi.
Jednom kad se kod njih pekla rakija, sedeli su Petrak i deda (stric Nidža negde spava, mrtav pijan) i Branko je upitao da li se grabljama može dohvatiti mesec.  Petrak mu kaže da uzme grablje i da idu njih dvojica zajedno da provere, deda Rade im govori da ne budale. Nisu uspeli da ga dohvate (taman da ga ugledaju, on se sakrio iza drveća) i Branko je tužan zbog toga, ali ga Petrak teši.
Sutra ujutro, jedino stric Nidžo koji ništa nije znao o tome, onako mamuran, nagazio je na grablje, kaže kako ni „mjesečari“ nisu nešto bolji od pijanica.
Do dana današnjeg pisac kaže da se oseća rastrzano između smirene dedine vatrice i strašnog, blještavog mesečevog požara.
– „Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjedeti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?“

5. Mlin potočar
Oduvek su se po seoskim krajevima vukle priče o tajnovitim mestima, ali u ta mesta su se ubrajali i mlinovi (šta se sve u njima dešava, oko svakog mlina je uvek neki šumarak od kog te hvata jeza).
Mlin je za deda Radeta uvek bio kao neko svetilište, tamo se sklanjao kad mu je bilo teško.
Jednom ih je unajmio jedan Veliki Jovo da kod njih melje u mlinu, međutim poče po selu šaputanje kako se cure, snaše i mlade žene sastaju sa Jovom u mlinu. U prvi mah, deda nije hteo da poveruje u to, ali kasnije otišao je po savet kod svog rođaka Vuka, koji mu je rekao:“Ta nema ti ljepše ugodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu!“ Deda nije mogao da veruje (Zar u mlinu?!), mlin je svetinja, tamo se melje brašno za česnicu….
Otišao je deda u svoju sobu i zatvorio se sa svojim mislima o mlinu, ali njegove misli je prekinuo njegov unuk ušavši u sobu i popevši se kod dede na krevet. Starac za tren zaboravi na sve brige:“Šta nas briga i za Jovom i za Gnjatijem, neka melju kako im drago. Glavno je da ti svom đedu griješ leđa.“

6. Konjska ikona
Bio neki seoski slikar (slikar bradonja), išao od sela do sela i slikao ikone po porudžbini, najteže mu je od svih svetaca bilo naslikati svetog Đorđa (jer je on bio kao pravi hajduk, ima konja, ubija aždaju, nije običan svetac).Jednom oko Miholjdana, bio im je slikar na slavi i otišao je pred štalu (ili neku livadu) i počeo da slika. Tad se deda Rade zaprepastio kako može da slika svece kod njihove štale, pa još sedeći na nekom koritu, slikar je slikao njihovu kobilu Mimu, pravio je skicu za konja na kome jaše sveti Đorđe, a deda se još više zaprepastio kako to slikar istom rukom može da slika i svece i konje, kako je to sramota (ne daj bože da čuje hodža, pa da pukne bruka). Jedino Petrak samardžija koji je bio zaljubljenik u konje, tražio je od slikara da mu da taj crtež, no deda Rade ga sa tim crtežom nije hteo pustiti u kuću jer je deda je bio zabezeknut – kako svetog Đorđa može da slika na njegovoj bangavoj kobili.
Od toga dana, deda Rade je drugačije gledao Mimu, uvek ju je grdio i izdirao se na nju, neka ide kod Petraka da je on pazi, jer je on i tako prešao u „konjsku veru“.

7. Marijana
Stric Nidža stalno peva pesmu o nekoj Marijani, svaku noć on peva kao blesav. Jadna strina svako veče plače, pokušavala je da prikrije svoju tugu, najviše od deda Radeta, ali ju je on prvi i skontao i, naravno, hoće da joj pomogne.
Prvo se deda obratio svom bratu Savi, Sava zna jednu Marijanu iz tamo nekog sela, ali u tom selu Nidža nikada nije bio. Nikakav koristan savet od Save.
U kuću Ćopića stigli su onaj bradati slikar i neki Veselica prosjak, slikar je rekao dedi da možda to Nidža peva čisto da olakša dušu, možda Marijana i ne postoji, izlečiće ga tako što će pustiti da se rana sama zaceli.
Sledeće večeri, oždrebila im se kobila, svi su se okupili da odaberu ime, Veselica predloži ime  Marijana  jer tako Nidža više sigurno neće pevati o Marijani . Zaista iste te večeri, Nidža je počeo da peva, ali je zastao i zauvek ućutao sa „Marijanom“.
Od ždrebeta Marijane izraste prava, lepa i jaka kobila a Nidža je zamrzeo Veselicu.

8. Slijepi konj
Poslednje godine Prvog svetskog rata, njihov konj je uzet za vojsku, deda ga je ispratio sa suzama u očima.
Pred zimu pojavio se neki lik Zekan i doveo konja, međutim konj je oslepeo, deda ga je prihvati rečima:“Neka, ovo je njegova kuća.“. Stric Nidža se veoma bunio zbog konja, jer šta će im matori, slepi konj, ali deda se osećao krivim zbog svih strahota koje su se desile u ratu i nije hteo da ubije konja.  Nije ga držao besposlenim, konj je dedi nosi neke džakove kad bi mu zatrebalo. Jednog Miholjdana, deda i Petrak su se zdravo napili, pa su još zvali i onog Zekana, pa su sva trojica otišli u štalu kod konja i tamo mu pevali, ljubili ga, na kraju su tamo i zaspali.
U međuvremenu, slepi konj Ćopićevih je postao prilično popularan po kraju i okolnim selima.
Međutim, jednoga dana konj je nestao, nije se vratio kući, deda je išao da ga traži, ali ga nije našao, istog dana deda je legao u postelju bolestan, ležao je danima i stalno je osluškivao da li čuje kopite ili rzanje konja. Tako je deda i umro, čak i mrtav izgledao je kao da nešto osluškuje, samo je Branko znao šta osluškuje i šta bi ga moglo jedino probuditi.
– O zbirci „Bašta sljezove boje“

Knjiga je podeljena tri celine: „Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza“ i ˝Nesmireni raTnik˝. Sadrži ukupno 54 priče (zanimljivo je primetiti analogiju između broja priča i Ćopićevih godina. U vreme kada je knjiga objavljena on je imao 54 godine). Svaka priča iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one čine pripovednu celinu, jer ih čvrsto povezuje jedinstvena misao i značenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo delo Ćopić je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću. Posveta ima formu pisma i vrlo je važna za razumevanje dela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samoga dela. Inspirisan tragičnim stradanjem svog prijatelja u logoru, Ćopić govori o mračnim i razornim silama koje vladaju u ovom svetu, i da se iz dana u dan još umnožavaju po svetu „crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri“. Pisac se toj zlosutnoj slici sveta suprotstavlja onim čime može: pisanom rečju  o ljudskoj dobroti, pričom o jednoj bašti sljezove boje, pričama o dobrim starcima i zanesenim dečacima iz doba svog detinjstva. Takvo detinjstvo postaje njegovo bekstvo i utočište od nezadovoljstva vremenom u kome živi i od zla koje sluti.

Ciklus „Jutra plavog sljeza“ posvećen je ranom detinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i žudi za nepoznatim i dalekim, kada se život čini kao velika tajna i bajka.

U ciklusu „Dani crvenog sljeza“, koji većim delom čuva raniju Ćopićevu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakterišu Ćopićevu kasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u poslednjoj priči ove zbirke, „Zatočnik“, u tragičnom liku bivšeg mitraljesca Stevana Batića.

Ove dve boje, plava i crvena, označavaju dva perioda čovekovog života.

(Preuzeto sa http://www.gimnazijaso.edu.rs/lektire/iv/basta-sljezove-boje.php)

Dušan Kovačević, Balkanski špijun

 

O PISCU:
Kada se govori o Dušanu Kovacevicu, dramskom piscu, može se slobodno reci i to da je on naš savremeni Nušic. Napisao je više dramskih djela sa komicnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smiješnog i krajnje ozbiljnog, lijepog i ružnog, stilizovanog i vrlo primitivnog (ponašanja), tradicionalnog i skorojevickog. Tako slika društvene stvarnosti i tekuceg života biva ne samo jako prepoznatljiva nego i potpunija i kompleksnija. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu, uostalom kao što je isprepleten sam život.
Najpoznatija njegova ostvarenja su: Maratonci trce pocasni krug, Radovan, Sabirni centar, Balkanski špijun, Profesionalac, Klaustrofobicna komedija, Urnebesna tragedija, a napisao je i scenario za film Podzemlje Emira Kusturice, da bi potom od toga nacinio i prozu. U svim ovim djelima Dušan Kovacevic daje sve aspekte svakodnevnog života, bojeci ga s vremena na vrijeme i aluzijama na politiku i sve što je ona nosila sa sobom. Kao što rekosmo, radnja njegovih djela, ma o kom dramskom djelu da je rijec, zahvata obicno više nivoa društvenog života, razna zanimanja i ideološka opredjeljenja u vremenu koje nam je blisko i po sadržajima vrlo prepoznatljivo.

BALKANSKI ŠPIJUN
Balkanski špijun je dramsko djelo napisano u dva cina, a svaki cin ima po pet naslovljenih poglavlja. Kompozicija pomalo neobicna ako se na umu ima ustrojstvo drame u klasicnom smislu. Kao da je za uzor imao Brehtov epski teatar, postupak komponovanja primijenjen u drami Majka Hrabrost, u kojoj je prisutno 12 poglavlja.
Dušan Kovacevic za osnovu svoje komike uzima jedan društveni fenomen koji se može smatrati bolešcu svakog komunistickog sistema i društva, a to je: na svakom mjestu i u svakom covjekumoguc je neprijatelj naroda i postojeceg sistema, pa se stoga mora uvijek biti budan jer – kako kaže glavni junak ove drame – „sve je suprotno od onoga što što izgleda da jeste“, a to opet znaci da se cesto iza naizgled povucenog, jednostavnog ili pak poslovnog covjeka, pa još ako dolazi iz inostranstva, krije neki „imperijalisticki špijun“ i neprijatelj naše društvene stvarnosti. Po toj izopacenoj logici sve je jasno: ne treba se povoditi za utiskom koji na nas ostavlja covjek iz našeg okruženja, nego za pretpostavkom da se baš u njemu krije neprijatelj i da ga, iz tih razloga, uvijek treba imati na oku.
Od takve bolesti boluje i junak ove drame – Ilija Cvorovic, covjek koji je jednom ponio žig neprijatelja naroda, zbog cega je kao informbirovac 1949. godine morao da robija na zloglasno Golom otoku, gdje je na stotine i hiljade ljudi prevaspitavano da se vrate ispravnom mišljenju. On, koji je bio žrtva jednog politickog mehanizma i ideološke tiranije, sada se stavlja u funkciju poniženja i mucenja. U svemu tome on izgleda dosta naivno i smiješno, pa i promašeno i tragicno: postaje psihicki bolestan, covjek izgubljenog smisla za normalno posmatranje i ponašanje.
Glavni junaci drame su – pored Ilije Cvorovica – još i Danica Cvorovic, njegova supruga, kcerka Sonja, brat Đura i „balkanski špijun“ Petar Jakovljevic, krojac, povratnik iz Pariza.
Drama Balkanski špijun pocinje emisijom preko radija o tek završenoj sjednici od velike važnosti za zemlju. Na uopštavajuci nacin i ispraznim jezikom govori se o njenom toku i zakljuccima koji nikog konkretno ne obavezuju. Ukljucuje se i glas seljaka: on govori o selu koje hrani grad, govori o „polaznim osnovama dugorocnog programa“, o ekonomskoj stabilizaciji i potrebi da se više radi a manje prica i sastanci.Ovaj uvodni segment treba da pokaže društveni ambijent i nagovijesti istorijsko vrijeme u kome su junaci smješteni.
I kada su vijesti pri kraju, u kuhinju ulazi Ilija Cvorovic. Djeluje dosta nervozno, pali cigaretu i pita za podstanara (gdje je on?) jer je njegovo prisustvo uzrok psihickog stanja u kome se odjednom našao. Zbog njega su ga zvali u policiju na „informativni razgovor“. Iako je podstanar obican krojac koji se poslije dvadeset godina, zaradivši mukotrpnim radom nešto para, vratio u zemlju da otvori modni salon i da tu nastavi život, Ilija ne vjeruje u tu cinjenicu, sumnja u njega i vec je u njegovim ocima „gadan i opasan covek“ jer da nije tako , misli on, zašto bi njega, Iliju, pozvali u policiju. Po njegovoj logici policija se ne interesuje „za obicnog i poštenog coveka“. Njegova je pretpostavka da je on, tamo u tudini, nešto „radio protiv svoje države“ i da je, vjerovatno, neka lopuža i kriminalac, a to što izgleda tako gospodstveno i djeluje nenametljivo samo je maska i privid koji treba da zavara. Ilija za takvo prosudivanje ima i „dokaze“: on samo cuti, navlaci platno na prozore, dovodi neke bradate ljude u stan, cesto izlazi iz kuce i šeta nocu. Drugi „dokaz“: za mjesto stanovanjaizabrao je baš njihovu kucu jer je „izvan centra, nije na oku“. Sve to Ilija prica svojoj supruzi Danici, koja je obuzeta kuhinjom, namirnicama, besparicom i brigom što cerka kao diplomirani stomatolog vec godinama nema posla.
Nakon ove dramske situacije dolazi promjena: stiže i podstanar i prica o svojim nevoljama: ne može da riješi formalnosti oko otvaranja krojackog salona jer ga birokratija, kao gradanina, obezvrjeduje: „Po ceo dan skupljam neke potvrde i uverenja, ispisujem molbe, cekam sekretare(…). Svi obecavaju, a niko ništa ne radi“. U takvom ponašanju birokratijeovaj covjek vidi „uništavanje ljudskog dostojanstva“. Danica, shvatajuci muku svog podstanara, nadovezuje se svojim ispovijestima, cime se još više produbljuje slika o samovoljnosti i svemoci naše birokratije. Ona, naime, prica o tome kako su im punih dvadeset godina obecavali stan i kraj podstanarskih muka. Uvijek je to bilo u stilu: sigurno cete dobiti, na proljece. Stanovali su „po šumama i podrumima“ sve dok se nisu pozaduživali do do guše i nekako napravili tu skromnu kucu. Govori i o slucaju svoje kcerke: pet godina ceka na posao, više od cetrdeset puta je konkurisala, ali od toga ništa, što, sigurno, ne važi i za „decu budžovana“ koja se lako zapošljavaju.
U narednoj dramskoj situaciji kao središnji lik javlja se kcerka Sonja (ima vec trideset godina) sa viješcu da je, slucajno, preko veze, našla posao. Radost majke i kcerke prekida dolazak oca Ilije koji je u nekoj zadihanosti i žurbi. Prelazeci olako preko velikog dogadaja u porodici, on telefonira inspektoru Državne bezbjednosti o kretanju i nekim susretima podstanara sa ljudima. Inspektor, shvatajuci da u svemu tome Ilija Cvorovic pretjeruje, olako prelazi preko njegovog telefonskog „referisanja“, što ce Iliju dovesti do potpunog razocarenja: „Zlikovci im vršljaju ispred nosa, menjaju strane pare i planove, u centru grada, a on samo ponavlja: Bez brige, bez brige“. Radni dogovor svog stanara u kupljenoj kuci sa izvodacima radova Ilija posmatra sa nekog balkona na koji se popeo uz gromobran. Prethodni citatpokazuje kako on u tome vidi najamnike poslane iz inostranstva da ruše njegovu zemlju i potkopavaju njen ekonomski sistem, i to baš u vrijeme kada je ekonomska stabilizacija glavni zadatak svakog gradanina. U tom kontekstu Ilija sebe doživljava kao jataka a svoju kucu kao sklonište mracnih sila, zbog cega pada u velikuu depresiju.
Obuzet neprijateljstvom drugih prema njegovoj zemlji, Ilija odlucuje da se sav posveti kontrašpijunaži – pracenju podstanara i prikupljanju dokaza o njegovoj „zlocinackoj“ aktivnosti. Prvo je uzeo godišnji odmor, a zatim i neplaceno odsustvo; kupio je fotografski aparat sa teleobjektivom, projektor. Prati ga, snima njegove goste i sastanke, a potom analizira u svom domu. Snimio je njegov sastanak u hotelu, ispracaj jednog iz grupe na aerodrmu, njegove šetnje sa nekom novinarkom i nekim drugim ljudima, da bi na kraju izveo svoj zakljucak: „On radi tacno, po zadatku, onako kako je napolju isplanirano“. Ako neko greškom dobije njihov telefon, Ilija to doživlja kao provjeru i uhodenje „mracnih sila“ pošto je on jedina opasnost za njihovo djelovanje, jedina savjest koja im stoji na putu: „Sad su zvali da vide hocu li se javiti. Ako se javim, onda su mirni, mogu da rade šta hoce“. U njegovoj glavi je tako, mada za njega niko ne mari, niti nekome izvan kuce nešto znaci. U svojoj obuzetosti tim problemom on vec osjeca da mu „spremaju nešto gadno“. I vec predvida kako ce odsad nepoznati ljudi, preobuceni špijuni u liku prosjaka, majstora za kišobrane ili seljaka sa kajmakom, stalno pojavljivati na vratima pod izgovorom da nekoga traže ili nešto nude.
Ilijina obuzetost neprijateljima koji „kidišu“ na njegov samoupravni sistem sve više raste i pocinje da prelazi u pravu paranoju (bolesno stanje psihe kada covjek postaje „progonilac progonilaca“), o cemu govori i slika s pocetka petog „poglavlja“ koje nosi naslov „Pokušaj ubistva“ i cijela naredna scena: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“. Kasno uvece vraca se Ilija „krvavog lica i ruku, sa pocepanim odelom i bez jedne cipele na nozi“. Iz njegove price, pune price i psovki, saznajemo da je neko htio da ga ubije – namjerno je htio da ga pregazi kolima dok je prelazio ulicu, što je – po njemu – dio neprijateljskog scenarijakoji vodi u izvršenje likvidacija i sijanje nesigurnosti medu gradanima. U tako nešto on je cvrsto uvjeren, bez obzira na cinjenicu što je prelazio ulicu na nedozvoljenom mjestu, izvan pješackog prelaza. U narednom poglavlju „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“, da bi se pokazalo dokle doseže ljudska uobrazilja i kako ona postaje paranoja, inventivni Dušan Kovacevic koristi slike projekcije. Naime, pošto je prikupio dovoljno „dokaza“ protiv „špijunske organizacije“, Ilija organizuje projekciju slajdova kojoj prisustvuju brat Đura i žena Danica. Uhvacene situacije su sljedece: šetnja podstanara pored rijeke sa jednim muškarcem i ženom (Ilija ih je identifikovao: nepoznati je naucnik iz Vince, a ona njegova ljubavnica), njih troje sjede na splavu i za stolom razgovaraju, razmatraju neki plan (po Ilijinom objašnjenju to može biti samo plan našeg instituta u Vinci); onda se vidi kako ga gužvaju i bacaju u vodu (a Ilija, iako je tek mjesec mart, skace u rijeku da se dokopa „dokaza“); slijede slike iz pozorišta, iz neke kafane, slike društva u lovu u okolini Beograda. Taj lov, po Ilijinom mišljenju, i nije pravi lov nego „cista vojna vežba pod firmom lova na fazane“, „uvežbavanje streljacke sposobnosti“ i „održavanje kondicije“, organizovanje neprijateljskog izvidanja „po sistemu trojki“, kao „izucavanje terena oko Beograda“. Dok radi projektor, on prica kako ga zamalo nisu ubili dok se krio u obližnjem žbunu jer su mislili da je u grmu lisica ili zec. Opsjednut problemom „špijunaže“ i njenog razornog dejstva na zemlju, Ilija paranoicno zakljucuje: „Špijuni su medu nama, samo ih treba znati prepoznati“. Ovakvo razmišljanje je ishod simptoma jedne bolesti od koje je bolovalo jedno društvo i cijeli jedan poredak, koji je svuda i na svakom mjestu zagovarao neki sistem samozaštite od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, a u cilju ocuvanja tobožnje nezavisnosti i blagostanja naroda.
Bdijuci nad poretkom svoje zemlje kao jedina savjest, Ilija Cvorovic u svoju aktivnost ukljucuje i brata blizanca, Đuru, a podršku pocinje da dobija i od svoje supruge koja je dosad bila sasvim po strani, što ce dovesti do sukoba izmedu nje i kcerke koja u ocu vidi vec bolesnog covjeka. O tom posebno govori „poglavlje“ po naslovom „Rasprava o ocu“. Iz razgovora majke i kcerke saznajemo da je Ilija izgubio posao, da je porodica zapala u velike dugove zbog nabavke opreme za pracenje „neprijatelja“, ali i putovanja koja je on preduzimao iz „bezbednosnih razloga“. Majka ne može da shvati kcerku koja ne podržava svog oca koji se bori za veliku stvar, nego ga tretira kao bolesnog i traži njegovo lijecenje.
Pretposlednje „poglavlje“ u drami je „Sve gori od goreg“. U njemu Ilija referiše svojoj ženi o dvodnevnom boravku u Nišu radi prikupljanja informacija o podstanaru (posjetio je njegovog strica, strinu), iznoseci još jednom svoje ubjedenje da je on „dubre“, „zlikovac“, „izdajnik“ u službi mracnih sila, a sve na osnovu pricanju zavidnog strica koji na sve moguce nacine opanjkava svog sinovca. Pristiže i Đura koji pripovijeda o tome kako je pratio nekog profesora, uhvatio ga, svezao i zatvorio u svoj podrum.
Drama Balkanski špijun nema neke osobite obrte u svom razvoju; njena radnja ide linijom progresije, i to u jednom pravcu i samo na verbalnom planu. Razrješenje, ako može tako da se kaže, dato je u posljednjem „poglavlju“ – „Saslušanje“. Podstanar Petar stiže u dom Cvorovica, sav je u žurbi jer treba na brzinu da se pripremi – putuje u Njujork. Prije nego što ce se oprostiti od Danice, traži od nje da mu kaže zašto ga prate. Kada je bio na rucku kod prijatelja, primijetio je Iliju na vrhu drveta u susjednom dvorištu kako ga slika, pod krevet mu je podmetnuo mikrofon, na sobnom tavanu je probušio je rupu i kroz nju stalno motri, narocito kad mu neko dode u posjetu. U meduvremenu stižu Ilija i Đura. Traže od Danice da ode do Đurine žene, a podstanara lisicama vezuju za stolicu.. Pocinju da ga saslušavaju. Puštaju mu magnetofonske snimke njegovog razgovora sa profesoricom o ekonomskoj situaciji u zemlji i uzrocima slabe proizvodnje. Ilija traži od njega da mu prizna sva „nedela“, da pokaže da je bio u zabludi, kao što se i njemu, Iliji, desilo neposredno poslije rata, u vrijeme informbiroa. I dok je Đura na putu – otišao je da dovede „uhapšenog“ profesora na suocenje s Petrom, Ilija Cvorovic, u trenutku velike uzrujanosti, dobija napad srca i pada. Podstanar bi da mu pomogne, traži pogledom lijek, ali ga nema jer ga Ilija nije kupio („Nema ga u apotekama“). Mada je vezan za stolicu, dovlaci se do telefona, poziva hitnu pomoc, a potom – i dalje vezan za stolicu – bježi iz kuce, s namjerom da stigne na aerodrom prije polijetanja aviona, naravno noseci i stolicu za sobom. Iako se previja od bolova, Ilija dovlaci telefon, zove Đuru i traži od njega da krene na aerodrom i kako zna zaustavi sve letove. A potom, cetvoronoške, boreci se za život, izlazi u dvorište.

Ilija Cvorovic
Ilija Cvorovic je covek šezdesetih godina, živi na periferiji, anoniman je jednostavan. U njegovoj prošlosti je rat i ranjavanje a potom hapšenje i robijanje na Golom otoku.U sadašnjosti je mucna svakodnevnica, žena „davno ostarela, pre vremena“, kcer Sonja, nezaposleni stomatolog, podstanar Petar Jakovljevic. Iz tog mirnog porodicnog kruga i društvenog miljea izvlaci Ilija poziv iz SUP-a na „informativni razgovor“. To je prelomni trenutak , koji ce drasticno promijeniti njegovu svakodnevnicu. Ilijina pojava na sceni pokazuje „coveka u godinama, krupnog, snažnog, plecatog“ , zadihanog, nervoznog i uznemirenog: nervozan je u hodu, pokretima, nacinu otresanja cigarete. Besan je na ženu što je podstanarau izdala sobu i time “ izdala “ njega, muža. Bes je izazvala cinjenica što je pozvan u miliciju, on koji je robijao na Golom otoku; bes je izazvala i sumnja na podstanara, koja je dovela u sumnju Ilijinu lojalnost. U njemu su oživele rane prošlosti, ružna secanja, strepnje. Kada saznaje od žene Danice da su podstanara zvali iz Priza nekoliko puta, obuzima ga panika: odmah zove inspektora. To je pocetak Ilijinog angažovanja na pracenju podstanara. On ce pregledati stvari osumnjicenog i odpocece da prati njegovo kretanje po gradu. Ovakva revnost motivisana je da sa sebe skine sumnju policije i opet se vrati u miran život bez zebnje i straha.Ali je vec „prvi“ radni dan doneo nevolje: došao je kuci „prašnjav, izgužvan, ugruvan-jedva stoji“ U njemu je sazrelo uverenje da je podstanar “ poslat iz inostranstva da organizuje neprijateljske grupe“, probudi se bes i rešenost da raskrinka neprijatelje.
Ilija sve više ulazi u svoj novi posao istražitelja“ uzima godišnji odmor, kupuje fotoaparat sa teleobjektivom, magnetofon, projektor za slajdove-komletnu opremu za posao u koji potpuno uranja. Njegove price o pracenju i onome što je video stvaraju psihozu straha u kuci: slucajni telefonski pzivi, nepoznato lice na vratima-sve su to „znaci“ da ga neprijatelji uhode. Pozledu u saobracajnoj nesreci tumaci kao pokušaj ubistva i to još više pojacava napetost, psihozu straha, nemir. Brat blizanac Đuro prikljucuje mu se u istraživanju delovanja „imperijalistickih špijuna“. Celu noc su proveli u razgovoru i ispalnirali dalji rad. Snimaju podstanara i njegovo društvo, prisluškuju razgovore, putuju u mesta u koja odlaze podstanar i njegovi ljudi. Ilija je uveren da je stekao solidno iskustvo: „Sada, kad vidim coveka, tacno znam šta je“. Om je spreman i na takvu žrtvu kao što je gledanje operete u pozorištu („Racunali su, ako ih neko prati, odustace zbog opere, pa posle mogu mirno da odu u kafanu. Medutim, nisu racunali da ima ljudi spremnih na sve“).
Vrhunac ideološke paranoje i fiks ideje o narodnim neprijateljima koje trebe omoguciti i uništiti, došao je u desetoj situaciji. Ilija i njegov brat su vezali podstanara i poceli saslušanje. U nacinu postavljanja pitanja, pretnjama i postupcima, braca se ne razlikuju od svojih nekadašnjih istražnih sudija: potpuno se uživljavaju u svoj „posao“ primenjujuci metode verbalne i fizicke torture. Oni (narocito brat Đuro) ne prezaju ni od otvorenih pretnji likvidacijom. Ovo saslušanje osvežava davnašnje rane Ilijine: umesto da ispituje, on pocinje da se ispoveda. Imamo li u vidu kome Ilija kazuje ove reci, jasno je da ih treba citati u inverziji, odnosno u duhu njegovog svetog pravila: „Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste“. U ovoj sceni dolazi do izražaja narativnost dramskog govora: replike su prave male pripovesti od nekoliko stranica. Ovaj razgovor sa „okrivljenim“ ne samo da je uzbudio Iliju što ima pred sobom „uhvacenog“ neprijatelja, nego ga je uzbudilo secanje na vreme kada je on ovako sedeo pred istražnim sudijom. I tada Ilija nije obuzet mišlju da traži pomoc, nego zove sanhu.
Ilijina misaono-ideološka transformacija krece se od sumnje do paranoje. On ce razgovorom kod inspektora pronaci u sebi potrebu da sve što se dogada u stvarnosti tumaci na svoj nacin pridajuci ljudima, postupcima i pojavama neke moguce smislove, suprotne od onih koji se nude kao ocigledni i sasvim jasni.On je vec iskusio da ono što jeste ne mora to i da bude: bio je borac i komunista, ali su drugi ocenili da nije i – odležao je dve godine robije. Tada se u njegovoj svesti utvrdilo sveto pravilo: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“. Zato i sada, u ponašanju podstanara ne pokušava da uoci pravi smisao, nego mu daje neki drugi moguci smisao ali sa negativnim predznakom. kako vreme prolazi, on nalazi sve više indicija da je njegov podstanar opasan covek i „imperijalisticki agent“. To ga odvodi u paranoju koja ga potpuno išcašuje iz stvarnosti i života.
Ilija Cvorovic nije jednostavna licnost. U njemu su borac i rodoljub na jednoj strani, i Golootocani na drugoj strani. U njemu je podozrirvost prema vlasti, ali podozrivost prema „stranim elementima“. On je jednom bio indoktriniran i zbog te indoktrinacije ispaštao; sada je opet indoktriniran, ali su posledice mnogo ozbiljnije. Ranije je podlegao spoljašnjoj indoktrinaciji, sada je indoktrinacija došla iz njega samog. Ilija je ostao na ideološkoj svijesti svoga vremena – sve što se menjalo kao da nije dotaklo njegovu licnost. Ponaša se anahrono: misli da ce zaustaviti neminovne procese tako što ce on sam loviti „imperijalisticke agente“; ne samo da zapada u nevolje, nego i delije vrlo groteskno: to je nesklad moci i delenja, mogucnosti i svrhe, sredstava i cilja. Apsurd Ilije Cvorovica je u tome što on nastoji da uništi „imperijalisticke agente“, a uništava sebe.
Tragicno je u liku Ilije Cvorovica, koji nezadrživo tone u svet svoje prošlosti, svet ideoloških utvara koje su uništile njegov život. Udaljavanje od stvarnosti deluje smešno i groteskno, ali u nekim situacijama i targicno“ on sve više pokazuje znake paranoje i sve više zapada u afektivna stanja, koja prete njegovom životu. Ilija tako nesvesno postaje olicenje totalitarne vlasti i njen instrument.

Ostali akteri drame
Danica je dramski junak koji ne silazi sa scene: prisutna je kao domacica, supruga, majka. Ona je “ vecito zamišljena i zabrinuta, vecito rasejana(…) davno ostarela, pre vremena“. Njeno mesto je u kuhinji (a kuhinja je i poprište dramskih zbivanja): na pocetku se vidi kako „sedi za kuhinjskim stolom, ljušti krompir i usput sluša radio“ – ova recenica ce se ponoviti u nekoliko scena. „Krompirski posao“ u ovoliko scena (a dramsko zbivanje traje cetrdeset pet dana) ima jasnu socijalnu notu: krompir je pretežna hrana ove porodice. Odmah poslije didaskalije u kokoj se opisuje Danicin „krompirski posao“ sledi govrna emisija sa radija, koja recnikom politickog praznoslavlja govori o „zacrtanim planovima“, „neprijateljima našeg društvenog sistema“, itd. Dok radio-emisije govore o nekoj apstraktnoj stvarnosti, Danicin svakodnevni život nudi sumornu sliku životne stvarnosti – ona kao domacica najbolje oseca nemaštinu i bedu. U njoj se dogada zanimljiv proces: ukoliko više sluša izveštaje na radiju i govore politicara, utoliko je ogorcenija na sve ono što doživljava u prodavnici i na pijaci. Zato, kad god se povede razgovor o životu, Danica ima samo reci jada i osude svega onoga što je snalazi u svakodnevnom životu. Njen muž Ilija, u razgovoru sa inspektorom , na njegovo pitanje kako izlazi na kraj “ sovim poskupljenjem“, izjavljuje: „Privatili smo stabilizaciju, to nam je sad svetinja“. Danica pak, u razgovoru sa podstanarom, oštro ce progovotiti o situaciji u društvu. Ove reci ce razgneviti Iliju koga je vec naceo strah, ali Danica ume da otrpi muževljeve reci. Nju ce zacuditi neki muževljevi postupci, ali ce biti uz njega: ne dozvoljava kcerki da vodi oca kod psihijatra jer on nije lud.
Naj oštrija društvena kritika izrecena je kroz usta ove Kovaciceve junakinje. To je izdvaja iz prosecnosti koja se mogla slutuiti iz prvih slika dramske igre: njena izmucenost i mirno podnošenje nekih muževljevih postupaka i ponašanja, spoljašnja je slika ove žene; u njenoj duši je snažni jad na sve ono što se dogada, veliko razumevanje za muža i ono što on radi, briga za porodicu. Iako je i ušla na strani onoga što cine njen muž i dever, to je nimalo ne karikira – ona ne razume njihove postupke i ono što cine, ali im veruje, jer su njeni.
povratak

Podstanar (Petar) pojavljuje se samo u tri dramske situacije, ali je glavni agnes za pokretanje price i zaplitanje dramskih sukoba. On je covek koji je rano otišao u inostranstvo, tamo zaradio nešto novca i vratio se u svoju zemlju da otvori krojacku radnju. Za otvaranje su potrebne gomile papira, a „olinjali službenici“ maltretiraju stalnim odlaganjem i postavljanjem novih uslova. On deluje smireno i pribrano, ne reaguje burno na Ilijine optužbe, pokušava da urazumi dvojicu brace. Petar je sticajem okolnosti upao u vrtlog jedne paranoicne igre i jurnjave, ali ume da sacuva prisebnost, razum i korektno ponašanje. Što su žešci napadi brace, to je snažnija figura ovoga junaka: njegova snaga je u svesti da je sve to što mu se dešava velika glupost i da se mora jednom završiti.
Iako u delovanju i kretanju ovoga junaka nepoznanica i tajanstvenosti, citalac ili gladalac ni jednog trenutka neveruju Iliji i Đuri: ne podležu iskušenju da da prihvate razmišljanje i uverenje dvojice brace. Iz tih razloga, u situacijama u kojima se pojavljuje podstanar, nema smeha na njegov racun, ali zato buran smeh prati mišljenje i citanje dvojice brace. Cak i poslednja situacija kada podstanar izlazi napolje noseci glomaznu fotelju za koju je vezan lisicama, ne deluje smešno, nego tragi-komicno.

Sonja je dramski junak koji nema znacajniju sižejnu funkciju: samo je agnes za uvodenje bocnog motiva: kcerka i roditelji. U njoj je zdravo jezgro dramskog sveta, korektna za ponašanja i citanja ostalih likva.