Homer, Ilijada

---

Uzrok rata

Direktan uzrok rata je lepota Helene, ćerka boga Zevsa i Lede, Kraljice Sparte. Zbog njene lepote, Kralj Sparte je naterao sve moćnike da se zakunu da će prihvatiti Helenin izbor i da će je braniti ako bilo ko pokuša da je otme. Desetogodisnji konflikt, zauvek ovekovečen kao Trojanski rat, počinje sa tri boginje  -Herom, Atinom i Afroditom koje pitaju Parisa, princa trojanskog, da izabere najlepšu medju njih tri. Svaka od tri boginje pokušava uticati na princa, i, na kraju, on bira Afroditu, jer mu ona obećava koju god ženu poželi. Paris onda putuje za Spartu, gde odseda sa Helenom I njenim mužem, kraljem Menelajem od Sparte. Helena, najlepša žena na svetu, postaje Parisov objekat požude, i on je traži od Afrodite. Helena uskoro pada pod Afroditin uticaj i pristaje pobeći sa Parisom u Troju. Menelaj, razjaren ovakvim delanjem, poziva Grke da mu pomognu povratiti ženu u Spartu, pošto Trojanci odbijaju da predaju Helenu. Grčki ratnici okupljau 1000 brodova i otplovljavaju za Troju.

Ilijada

U devetoj godini Trojanskog rata, Grci su razorili grad Kriseu, saveznika Trojanaca. Tokom bitke, oni su zarobili dve prelepe devojke, Krisejidu i Brisejidu. Agamemnon, vođa Grka, uzima Kriseju, dok Ahil, najveći Grčki ratnik, Brisejidu. Krisejin otac, Krisej, sveštenik boga Apolona, nudi ogromnu otkupnina da mu se vrati ćerka, ali Agamemnom odbija. Krisej se onda moli Apolonu, koji šalje kugu da zahvati Akejanski kamp.

Kada veliki broj Grka umre od kuge, Agamemnom odlučuje da se konsultuje sa prorokom Kalkasom, da bi otkrio uzrok kuge. Kada sazna da je uzrok Krisejida, primoran je da je vrati ali onda zahteva Briseju od Ahila, kao kompenzaciju. Teško uvređen, Ahil se vratio u svoj šator i odbio je da se dalje bori. Osvetoljubivo traži od svoje majke, morske nimfe Tetis, da zamoli Zevsa, kralja bogova, da mu pomogne. Trojanci i Akejanci su napravili cease fire, ali Trojanci to krše jer je Zevs došao da im pomogne.

Zbog Zevsove pomoći, i durenju Ahila, Akejanci trpe teške gubitke. Usledilo je nekoliko dana teške borbe, uključujući i borbe izmedju Parisa i Menelaja i između Hektora i Ajaksa. Trojanci su pritisli Grke nazad, u povlačenje. Uz pomoć Diomedovog i Odisejevog izviđanja Grci saznaju planove Trojanaca i vraća im se nada. Ipak, sledeći dan trojanci su razbili Grci zidine i ranili nekoliko njihovih komandanata, i čak su stigli do obale i zapalili jednog od Grčkih brodova.

Iako mu ponos ne dozvoljava da se vrati u borbu, Ahil, zabrinut za svoje saborce, pristaje na plan koji je predložio Nestor- da Ahilov voljeni prijatelj Patroklo ide da se bori noseći Ahilov oklop. Grci, okuraženi mišljenjem da im se Ahil pridružio, uspevaju da odbiju Trojance, i da ponovo pokrenu napad na njihove zidine. Ali uskoro taj kontranapad propadne. Trojanski heroj Hektor je, uz Apolonovu pomoć, ubio Patrokla i uzeo njegov oklop, dok su Grci uspeli da odnesu patroklovo telo do kampa. Vest o smrti njegovog saputnika je toliko rastužilia i razgnevila Ahila da je odlučio da se opet bori. Tetis onda ide na Olimp i nabavlja od boga Hefesta da napravi Ahilu novi oklop. Ahil spreman, u oklopu koji mu je iskovao bog kovača, ide sledeći dan u rat, na čelu Grčke vojske.

U međuvremenu Hektor, koji nije očekivao da će se Ahil vratiti, je naredio vojnicima da naprave kamp van zidina Troje. Ali kada su Trojanci videli Ahila, užasnuto su se povukli iza zidina. Ahil je, obuzet besom, saseko svakog Trojanca kojega je video i čak se borio sa Zantusom, bogom reka, koji ga je napao jer su grci zatrpali reku Trojanskim leševima. Konačno, Ahil i Hektor se bore ispred zidina Troje. Osramoćen zbog naređenja koje je dovele do toliko Trojanskih gubitaka, Hektor odbija da se sakrije iza Trojanskih zidina. Ahil je jurio za Hektorom, koji je otrčao tri kruga oko Troje, sve dok ga boginja Atina nije naterala da se okrene i bori sa Ahilom. U dramatičnoj borbi, Ahil ubija Hektora. Onda on vezuje leš za zadnji deo kočija i vuče leš po bojnom polju sve do Grčkog tabora. Narednih devet dana Ahil je svaki dan vukao Hektorov leš oko Patroklovog biera.

Konačno bogovi su se međusobno složil da treba propisno sahrnatii Hekotra. Zevs je poslao Hermesa da isprati Kralja Prijama, Hektorovog oca i vladara Troje, do Akejanskog kampa. Prijam plačući moli Ahila da se sažali na njega i da vrati Hektorovo telo. Podseća Ahila na svoga oca, Peleja. Ahil konačno popušta i vraća Hetorov leš Trojancima. Nakon toga nastaje kratko primirje i Hektora sahranjuju kako dolikuje jednom heroju.

Uništenje Troje

Da bi se konačno prekinuo krvavi rat, Odisej je smislio jedan lukavi plan. Većina Grka se pravi da su odplovili, dok se neki kriju u ogromnom drvenom konju. Uprkos protivljenju proročice Kasandre, Trojanci dovlače konja u grad. Te noći Odisej i ratnici izlaze iz konja i otvaraju kapije Troje. Grci uleće u, i konačno, uništavaju Troju.

Likovi iz dela Ilijada

---

Ahil

Sin ratnika Peleusa i nimfe Tetis. Najmoćniji ratnik Ilijade. Ahil zapoveda Mirmidonima, vojnicima iz njevoge rodne Pitije. Gord i trvrdoglav, stavlja svoj ponos ispred dobrobiti rata i njegovih saputnika.

Agamemnon

Kralj Micenije i vođa Akejanske vojske. Brat Kralja Menelaja. Arogantan i sebičan, ali vrstan zapovednik.

Patroklo

Ahilejov prijatelj, saputnik i savetnik od malena.

Odisej

Najmudriji Grk, i, pored Nestora, najbolji govornik.

Diomed

Najmlađi Akejanski zapovednik, Diomed je, u trenutku kada se Ahil povukao, toliko bio inspirisan od Strane Atine, da je ranio dva boga, Afroditu i Areja.

Veliki Ajaks

Samo je Ahil moćniji od njega. Poseduje ogroman stas i snagu. Često se bori uz malog Ajaksa

Mali Ajaks

Izuzetno brz i okretan borac, na strani Grka.

Nestor

Kralj Pilosa i najstariji Akejanski komandant. Star i mudar, nije moćan ratnik koliko je pre bio, ali je zato izvsrtan savetnik.

Menelaj

Kralj spartanaca. Otmica njegove žene, Helene, je započela Trojanski rat.

Kalkas

Vidovnjak.

Hektor

Sin prijama i kraljice Hekube, Hektor je najmoćniji od svih Trojanskih ratnika. Moćan skoro koliko i Ahil, ali ni približno arogantan.

Prijam

Kralj Troje i muž Hekube, Prijam je otac od pedeset Trojanskih ratnika. Iako je suviše star da se bori, ima poštovanje i Trojanaca i Grka zbog svoje mudre i poštene vladavine. Poštuje Helenu, iako tuguje zbog užasa koje je njena lepota započela.

Hekuba

Kraljica Trojanaca.

Paris

Sin prijama i Hekube i brat Hekotra. Parejova otmica Helene, zene Menelaja, je započela Trojanski rat. Prikazan je kao nemuževan i sebičan. Bori se samo sa lukom i strelom, nikada mačem ili kopljem i preferira da beži od borbe.

Helena

Najlepša žena antike. Prezire Parisa i sebe zbog svega što se dešava.

Aenas

Trojanski plemić, sin afrodite i moćam ratnik. Rimljani veruju da je on osnovao njihov grad. Opevan u Virgilivoj Aenidi.

Andromaha

Hektorova žena.

Polidomas

Trojanski zapovednik. Iako svi saveti koje daje su mudri, retko ga slušaju.

Zevs

Kralj bogova i muž Here. Iako govori da je neutralan, zapravo je na strani Trojanaca.

Hera

Kraljica bogova. Trdoglava, na strani Grka.

Atina

Boginja mudrosti, ćerka Zevsa. Prezire trojance i savetuje i pomaže grke.

Tetida

Morska nimfa, i majka Ahila.

Apolon

Sin zevsa, brat blizanac Artemida. Bog sunca i umetnosti. Na strani Trojanaca.

Afrodita

Boginja ljubavi, udata za Hefesta, ali ima aferu sa Arejom. Podržava Parisa i Trojance.

Posejdon

Bog mora, i brat Zevsa. Podržava Grke.

Hefest

Poznat kao obogaljeni ili ćopavi bog. Bog metalsmitha.

Artemida

Boginja lova, podržava Trojance.

Hermes

Bog glasnik.

 

 

više: http://srednjeskole.edukacija.rs/lektira/ilijada-homer

АНАЛИЗА КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКОГ ТЕКСТА

Књижевноуметничко дело представља сложену структуру чији је смисао могуће потпуно сазнати тек откривањем и анализом свих његових структурних елемената. Анализа књижевноуметничког дела подразумева:–
– посматрање књижевног дела у контексту књижевног правца у коме је настало и стваралачког опуса аутора,
– одређивање књижевног рода и врсте,
– проучавање грађе и њених извора,
– анализу теме и тематике,
– анализу мотива и мотивације,
– анализу садржине и композиције дела,
– анализу ликова,
– однос приповедача према описаним збивањима,
– уочавање различитих облика казивања и њихове улоге,
– тумачење времена и простора у уметничком делу у вези са карактером ликова,
– анализу језика књижевноуметничког дела и пишчевог стила,
– анализу свеукупног смисла књижевноуметничког текста, његове идеје(поруке).
________________________________________

КЊИЖЕВНИ ПРАВАЦ – одређено раздобље у историји књижевности, које карактерише тематско, идејно и стилско јединство већине писаца (већина писаца показује слична тематска опредељења, користи сличне стилско-изражајне поступке и изражава слична схватања о друштвеним и уметничким питањима.

ЖИВОТ И РАД ПИСЦА
Поетика – скуп књижевних схватања изражених у стварању једног писца, правца или епохе, али и скуп књижевноуметничких карактеристика једног књижевноуметничког дела; може бити: експлицитна (спољашња) поетика и имплицитна (унутрашња) поетика.
БИБЛИОГРАФИЈА – попис свих књига и свих издања једног писца, попис свега онога што је написано о књижевнотеоријском или књижевноисторијском проблему.

КЊИЖЕВНИ РОД – најшира скупина књижевних дела са заједничким суштинским обележјима: лирика, епика и драма (прва теоријска разматрања о трочланој подели књижевности на родове дао је Платон, а затим Аристотел).
КЊИЖЕВНА ВРСТА – скупине књижевних дела са неким заједничким особинама које се код других књижевних дела не јављају.

ГРАЂА И ЊЕНИ ИЗВОРИ
Грађа може бити искуствена (оно што је писац лично доживео), имагинарна (измишљање у равни стварног и имагинарног) и документарна ( документи, писма, новински чланци, архивска истраживања). У књижевноуметничком тексту важан је однос историјског и фиктивног, као и присуство фантастике.

ТЕМА – предмет уметничке обраде у књижевном делу. Тема може бити главна и споредна, стварна ипривидна.
ТЕМАТИКА – 1) низ појединачних тема у ширим приповедним или драмским делима; 2) специфичне теме које се јављају у стварању једног писца; 3) област из које је узета грађа за уметничко обликовање.

МОТИВИ – најужа тематска јединица која се даље не може рашчлањивати. Мотиви могу бити:
– динамични (покрећу збивање и успостављају континуитет у развоју радње) и статични (успоравају или заустављају ток радње; то су описи ситуација, стања, расположења, осећања, атмосфере, амбијента, предмета);
– главни (везани су за главну радњу) и споредни (везани су за споредну радњу);
-општи или вечити мотиви – јављају се у књижевностима разних народа од античких времена до данас: љубав, смрт, слобода, сукоб генерација, мотив мртве драге;
– лајтмотив – мотив који се понавља у једном делу или у више дела једног писца (мост у делу Иве Андрића);
– лутајући мотив – сродан или исти мотив који се јавља у више дела (м. зле маћехе, муж на свадби своје жене).
МОТИВАЦИЈА – оправданост увођења новог мотива у књижевно дело или поређење поступка неког лика.

САДРЖИНА ДЕЛА
– фабула – узрочно-последични след догађаја (1, 2, 3, 4, 5);
– сиже – уметничка организација фабула (3, 2, 1, 5, 4).

КОМПОЗИЦИЈА – начин на који је дело сложено, склопљено, организовано. Може бити:
– спољашња (организовање књижевног дела на делове и поглавља, чинове и сцене, књиге и певања, строфе и стихове);
– унутрашња (подразумева развој радње кроз више фаза; учесталост и преплитање описних, наративних, дијалошких и монолошких сегмената; распоред и развијање мотива у лирској песми; густина статичних и динамичних мотива у приповедном делу; хронолошки и ретроспективни след догађаја; распоред и међусобни однос ликова; ток свести).

ЛИК – носилац радње, за њега је везан смисао и порука дела, расположења и осећања у приказаном свету. Може бити:
– јунак – лик који носи најјачу, најизразитију емоционалну боју; епски јунак – легендарни национални херој; драмски јунак – носилац радње, протагонист;
– карактер – лик продубљен психолошком анализом са посебним и наглашеним карактерним особинама;
– тип – има особине које су карактеристичне за групу људи, друштвену средину или време;
Према улози коју имају ликови могу бити главни и споредни.
Прототип (личност према којој је створен књижевни лик).
Анализа ликова обухвата портрет (физички изглед, карактерне особине приказане у различитим ситуацијама) и психологију ликова.
Карактеризација (поступак уметничког обликовања лика у књижевном делу) може бити: директна – писац износи судове о јунацима, о њиховим поступцима и карактеру; индиректна – остварује се кроз монолог, дијалог, опис психолошког стања, поступак јунака, језик, опис ентеријера и екстеријера; симболичка – поступак откривања карактерних особина или навика именима у чијем лексичком значењу је садржан симболичан смисао; метафоричка – простор у којем јунак живи или се креће, амбијент око њега, предмети који га окружују, збивања у природи – говоре о јунаку, његовом карактеру, навикама, расположењу, култури; вербална карактеризација – језик јунака и начин изражавања откривају друштвено порекло, занимање, образовање, темперамент и карактер.

ПРИПОВЕДАЧ – онај ко излаже радњу књижевноуметничког дела. Може бити:
– ауторс ки (објективни, свезнајући) – изван света књижевног дела, у 3. лицу, објективно приповедање;
– фиктивни (субјективни) – саставни део света у књижевном делу.

ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА (ФОРМЕ ПРИПОВЕДАЊА)
ПРИПОВЕДАЊЕ
– у 1. лицу (ЈА-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): ауторско ја – приповедач је изван света књижевног дела или саставни део света књижевног дела, фиктивно ја – приповедач је саставни део књижевног света, носилац радње, јунак књижевног дела;
– у 3. лицу (ОН-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): свезнајући приповедач и доживљени говор.

Приказивање догађаја може бити хронолошко и ретроспективно.

МОНОЛОГ – говор једног лица (своје речи упућује фиктивном слушаоцу или саговорнику, јунаку који је изван говорне ситуације, другом ја).
– УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – нечујан је, неизговорен, налази се у сфери јунакове свести или подсвести и садржи његове мисаоне, моралне и емоционалне преокупације. За разлику од доживљеног говора, унутрашњи монолог тече у првом лицу, из перспективе лика.
– ДОЖИВЉЕНИ ГОВОР – прелаз на изношење мисли и осећања књижевног јунака (унутрашњи монолог у 3. лицу); ово приповедање тече као причање у 3. лицу прошлог времена или у трећем лицу садашњег времена (Нечиста крв, Мрачајски прото).

ДИЈАЛОГ – разговор између два или више лица; у структури дијалога разликују се три елемента:дијалошки низ (заокружена дијалошка целина која се остварује у временском периоду ограниченом неким композиционим елементом – сцена, ситуација, епизодна јединица, епизода), дијалалошка секвенца (чине је две реплике које се налазе у односу садржајно-смисаоне узајамности на релацији пошиљалац – прималац – пошиљалац) и реплика (основна јединица дијалога, један члан дијалошке секвенце).

ПОЛИЛОГ – разговор масе, веће или мање групе људи; полилошке реплике нису усмерене према одређеном саговорнику, јер он обично није уочљив као појединац, већ су подједнако упућене сваком члану групе.

ОПИСИ
– дескрипција (пејзаж, ентеријер, екстеријер);
– наративни (опис збивања, амбијента, ликова и атмосфере);
– психолошки (опис психолошких стања).

ВРЕМЕ И ПРОСТОР
Време може бити приповедно ( време при иповедања) и приповедано (време описаних збивања), а симболика простора и просторних односа значајна је за разумевање ликова и суштине дела.

ЈЕЗИК
У књижевноуметничком тексту треба разликовати језик приповедача и језик ликова. За језик ликова карактеристична је употреба дијалектизама, жаргонизама и архаизама.
Песнички језик одликује конкретност (сликовитост), емоционалност, ритмичност, хармоничност, експресивност, преображавање значења: језгровитост, симболичност, фигуративност, многозначност, изражајност.

ИДЕЈА – основни став или замисао, смисаона суштина.

http://filolog.weebly.com/

Стилске фигуре

То су посебни облици изражајних средстава језика, нарочито карактеристични за песнички језик. Оне су, различита одступања од уобичајене употребе језика, у којима се уобичајено значење речи мења, наглашава или шири.
Фигуре дикције
Асонанца представља понављање истог вокала унутар реда, чиме се појачава звучна компонента, а тиме и експресивност језика.
Пример: пучина плава спава– вокал а
Алитерација – У стиху представља један од фактора ритмичке организације стихова у виду понављања истих сугласника и сугласничких група у низу речи. Више се користи у пословицама и поезији него у прози. Пример:
Ој дјевојко, драга душо моја – сугл. Д.
Ономатопеја – подражавање гласова из природе.
Пример: И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче – цврч.
Анафора – је понављање исте речи или групе речи на почетку више стихова или строфа у поезији, одн. више речи или реченичних делова у прози. Пример:
Гробље је земља којом се ходи,
Гробље је вода којом се броди
Гробље – врти и градине
Гробље – брда и долине.
Епифора – је понављање речи на крају стиха или реченице, супротно анафори. Пример:
Ђади ваши родише се тудијер,
Оци ваши родише се тудијер,
И ви исти родисте се тудијер.
Симплоха – ова фигура дикције представља спој анафоре и епифоре, подразумева понављање исте речи и на почетку и на крају стиха.
Пример:
Донећу ти цвеће наше крви,
Донећу ти небо наше крви.
Палилогија и анадиплоза. Ова два појма терминолошки нису одвојена, то је фигура дикције у којој се речи понављају с краја на почетак идућег стиха. Пример:Врати мо моје крпице,
Моје крпице од чистог сна.
Фигуре конструкције
Инверзија-представља обртање устаљеног, очекиваног реда речи или реченица да би се посебно истакла нека реч или реченица.
На пример: на Дрини ћуприја.
Реторско питање – то је фигура која се добија кад се једна мисао каже у облику питања на које није потребно дати одговор јер се он подразумева, већ служи да истакне пишчево узбуђење. А такође подстиче узбуђење и код читаоца као што га тера и на размишљање.
Пример:
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних птица, моја муко тврда?
Елипса – од грчке речи у значењу изоствљање. Подразумева изостављање делова реченице који су према синтаксичким правилима нужни, али је и без њих реченица разумљива. Пример:
Власи одасвуд, пушке, ножи!
Коња, коња, Хасо, коња!
Асиндет – од грчке речи у значењу неповезано. Настаје низањем израза при чему су везници изостављени. Пример:
Гвожђе, оков, коноп, ноже,
Палу, колац, огањ грозни,
Угље врело и сто мука.
Полисиндет – састоји се у понављању истих или различитих везника између неколико речи у реченици или стиху. Пример:
Продиру кроз камен, земљу, тмину рјечну
Плијене И носе И ниште И бију.
Фигуре мисли
Поређење и антитеза
Поређење или компарација је фигура мисли којом се неко својство, стање или деловање доводи у везу, објашњава или чини ближим неком познатом својству. То је повезивање два појма на основу сличности. У
Пример:
И тај поглед к’о кам да је неки
Падао је на мене и снове.
Антитеза – посебна врста поређења које се заснива на супротности. То је супротстављање два или више појмова упадљиво супротних особина, пример:
Сит гладном не верује.
Словенска антитеза – трочлани састав:
У првом члану се у виду питања или констатације набрајају предмети или појаве од којих сваки има нечто слично са предметом који се пореди. Затим се исти ти предмети или појаве набрајају у виду негативних одговора да би се на крају изричито указало на појаву која се пореди.
Шта се бјели у гори зеленој,
Да л’ је снијег, да л’ су лабудови?
Нит је снијег нит су лабудови,
То је шатор аге Хасан – аге.
Иронија – То је фигура која речима даје супротно значење од оног које оне имају, а то супротно значење извире из контрастне ситуације у којој се дата реч или појам намерно доводи у несклад с контекстом. Пример:
Да, да, ти си најпаметнији!
Парадокс – Данас је то термин који означава на први поглед противречност али у суштини носи дубоку тачност и тако упозорава на свој скривени смисао. Нпр. Сократова чувена реченица: „Ја знам да ништа не знам”.
Оксиморон – термин античке реторике којим се означава повезивање два појма упадљиво супротних значења.
Пример: Живи леш.
Јавна тајна.
Хипербола – преувеличавање особина предмета или интензитета радње, једна врста поређења. Честа у свакодневном говору, јер се њом изражава неки емоционални став: Рекла сам ти то сто пута.
Градација – фигура која означава песничко средство за појачавање снаге исказа. То је фигура понављања која је сачињена од низа реченица или исказа, где следећа реченица понавља делове претходне, по правилу њене последње речи. Пример из Сида: Иди, трчи, лети, освети нас!
Освети!
Фигуре речи
Метафора
Она настаје у процесу упоређивања два појма по сродности, а заснива се на пренесеном значењу речи.Често се објашњава као скраћено поређење, на основу сличности: змијо једна („ти си као змија”).
Метоноимија – фигура у којој се веза између два појма не остварује на основу њихове супротности или сличности, већ на основу њихове логичке зависности:
Кад устане кука и мотика.
Живи од својих 10 прстију.
Ври лонче.
Синегдоха – подврста метонимије, а заснива се на замењивању два појма по количини, део се узима место целине, нпр. коњске ноге пољем одмакоше; једнина уместо множине или одређени број уместо неодређене количине:
Вук длаку мења, али ћуд никако.
Симбол – ознака апстрактних појмова помоћу конкретних предмета. Симбол има конкретну, материјалну ознаку реч којом упућује на савим одређен, апстрактан појам, нпр. лисица – лукавство, голуб – мир.
Алегорија – говор у завијеној форми.
Пример:
Вила гнијездо тица ластавица,
Вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија.
Еуфемизам – врста метонимије. Јавља се кад се место правог израза за нешто ружно употреби блажи израз: лишити слободе – ухапсити, заспао-умро.
Заобилазити истину – лагати.
Персонификација – фигура у којој се природним појавама, неживим стварима, апстрактним појмовима, животињама, биљкама и сл. придају људске особине, вештине, знања. Пример: пучина плава спава.
Парабола – слична је алегорији, али се од ње разликује по томе што је у њој приказано људско делање као илустрација неке више истине, док су у алегорији јунаци носиоци апстрактних идеја.

Еп о Гилгамешу

Прва плочa
На почетку плоче описан је утврђени град Урук и његов краљ Гилгамеш. Он влада као силник, и народ тражи од богова да створе јунака који ће га савладати. По заповеди Ануа, бога неба, богиња Аруру га начини од блата овлаживши га пљувачком. То је нови јунак Енкиду. Јео је траву и пио воду заједно са пољским животињама. Неком је ловцу засипао јаме и уништавао постаављене замке. Овај се притужи Гилгамешу, који му даде мл;аду жену да ссвојим чарима заведе Енкидуа и тако га одвоји од стоке. Тако се и догоди. Жена описује Енкидуу Гилгамеша и његову снагу, а Енкиду одлучи да се с њим бори. Заједно са женом сстиже у град Урук, где их народ свечано дочека. Међутим, Гилгамеш је сањао чудан сан. По мајчином тумачењу сна, он ће победити једног јунака који ће му после те борбе постаати пријатељ и брат.

Друга плоча
У првом делу описује састанак Енкидуа с Гилгамешом и њихова борба у којо побеђује Гилгамеш. Посредством његове мајке, они постаају пријатељи и браћа.
У другом делу Гилгамеш позива да заједно пођу у Кедрову шуму и убију њеног чувара, страшног Хумбабу, којиј је увредио Шамаша, бога Сунца, а непрестано узнемирава становнике брегова.

Трећа плоча
Енкиду чезне за степом, напушта Гилгамешову палату и враћа се пољским животињама. Гилгамеш је због тога у жалости и одлучи да га потражи.
Енкиду проклиње ловца и жену што су га одвојили од стоке. Шамаш, бог сунца, укори га због тога, јер га је жена упознала са радостима живоота. Уто долази Гилгамеш и обојица се враћају у Урук.
Енкиду описује пријатељу свој сан у коме је био бачен у Подземље, где станују мртви. Кад га је угледала Ерешкигал, краљица подземног светаа, наредила је писарици да у глину упише његово име. Слутећи несрећу, Гилгамеш саветује Енкидуу да принесе жртву злослутном ссудији Утукиу, а сам принесе маслац и мед као жртву богу Шамашу.

Четврта плоча
Шамаш, бог Сунца, шаље Гилгаемша и Енкидуа да убију страшног Хумбабу јер га је увредио. Гилгамеш то објављује кнезовима у граду. Његова мајка моли Шамаша да у борби помогне сину. и Енкидуа моли да га заштити.
Гилгамеш и Енкиду дођу до Кедрове шуме иза које се диже Брег богова. Уз помоћ Шамаша и ратног бога Ниниба, они убију Хумбабиног чувара шуме. Енкиду клоне, а Гилгамеш га охрабри и наговара да пођу даље. Тако стигоше у шуму.

Пета плоча
Дуго су путовали кроз Кедрову шуму, али Хумбабу нису срели. Увече заспаше. Енкиду је сањао сан који Гилгамеш протумачи као повољан: савладаће и убиће Хумбабу. Опет су дуго путовали. Гилгамеш се помоли Шамашу и обојица легоше. У ноћи их стиже страшан вихор. Енкиду је поново сањао сан, који Гилгамеш протумачи као радосно значење. Затим се пењу на Брег богова и убијају Хумбабу. Пред самим врхом, где станују богови, глас богиње Ирнини опомиње их да се врате у Урук, јер “онај који погледа у лице боговима мора умрети”. Гилгамеши Енкиду одлазе у Урук носећи на копљу Хумбабину главу.

Шеста плоча
По повратку Гилгамеш опра своје оружје и обуче нову одећу. Био је леп, па и сама богиња иштар баци око на њ. Зове га да јој буде љубавник, али он одбија и набраја јој сва њена рђава дела. иштар се потужи оцу Ануу и тражи од њега да пошаље чаробног бика, који би убио Гилгамеша. Ану јој испуни жељу, али Гилгамеш и Енкиду савладају и убију бика. иштар се попе на зид Урука и прокле Гилгамеша. Гилгамеш и Енкиду славе с народом своју победу над небеским биком.

Седма плоча
Енкиду прича Гилгамешу свој последњи сан: зграабио га орао и однео високо, а затим га испусстио те се на тлу размрскао. Он предосећа да тај сан значи нсрећу. и Гилгамеш увиђа да му богови више нису наклоњени.
Енкиду се разболи и лежи дванаест дана у грозници. На крају прориче своју смрт.

Осма плоча
Енкиду умире, а Гилгамеш се, жалостан, сећа претходних дана које је провео с пријатељем. Шест дана га је и шест ноћи оплакивао, а седмог дана сахранио. Пун боли лута степом и сусреће ловца. Јада му се како је изгубио пријатеља и како се сада боји смрти.

Девета плоча
Гилгамеш је узнемирен, боји се смрти. Хоће да оде до Утнапиштима, свога праоца, од кога жели да сазна како би могао постићи вечни живот. Јурио је преко степе и стигаао до брега Машу, на коме је капија кроз коју пролази Сунце. Њу чувају људи шкорпиони. На његову молбу они га пусте у мрачни кланац. Дуго јепутовао кроз таму, а када је изашао на светло, поклони се Шамашу, богу Сунца. Овај га упути до врта богова, иза кога се налазе Светско море и Воде смрти, где на једном острву живи Утнапиштим. Гилгамеш стигне до врта богова, чији кедрови носе разне драгуље као плодове.

Десета плоча
Улаз у Врт богова чува богиња Сидури Сабиту. Њој Гилгамеш описује свој бол за пријатељем Енкидуом и моли је да га пусти у Врт да потражи свога праоца Утнапиштима. Она га одвраћа, јер “кад су богови створили људе, за њих су одредили смрт, а живот задржали за себе”. Саветује му да се врати у Урук и да ужива у радостима живота. Али он је упоран, и Сидури Саиту попушта. Отвара му врата и упућује га Ут-Шанабију, Утнапиштимо-вом лађару.
Гилгамеш дуго тражи лађара, и не нашавши га, разбија сандуке са камењем, који су служили за превоз преко брзих вода смрти. Кад га коначно нађе, лађар пристаје да га превезе, али уместо сто двадесет разбијених сандука са камењем треба понети сто двадесет дугих и зашиљених стубова. Гилгамеш их насече, донесе их на лађу и, забијајући у плићак брзих Вода смрти, доведе лађу срећно до Острва живота. Ту га дочека Утнапиштим и Гилгамеш му описује свој дуг и мрачан пут после смрти пријатеља Енкидуа. Дошао је да од њега сазна како ће постићи бесмртност. Утнапиштим му говори о пролазности живота и понавља да човеку није досуђен вечни живот.

Једанаеста плоча
Утнапиштим описује Гилгамешу потоп, који је на Иштарин савет послао бог Бел. Бог Еа је о томе обавестио њега, Утнапиштима, у сну и наредио му да сагради лађу и у њу сакупи сву родбину и семе свега живог. Затим Утнапиштим сликовито описује Гилгамешу сам потоп, који је трајао. Пошто су изашли из лађе, Утнапиштиму и његовој жени бог Еа је доделио вечни живот с тим да живе далеко на ушћу река.
Утнапиштим саветује Гилгамешу да се врати кући. При поласку, на наговор жене, Утнапиштим му одаје тајну о трави која расте на дну слатководног мора, а човеку даје бесмртност ако окуси од ње. Гилгамеш проналази траву и одлучи да не једе од ње само он него да јје да и другима. Али док се купао у језеру, дошуља се змија и украде му је. Гилгамеш је очајан и са лађаром Ур-Шанабијем враћа се у Урук. Показује му град и предлаже да се настани у њему.

Дванаеста плоча
Гилгамеш нема мира. Позива чаробњаке и сазива свештенике и тражи од њих да му дозову Енкидуов дух. Они га шаљу у подземни ссвет, али он не успева да види енкидуов дух и да с њим говори.
По повратку из подземља, на Гилгамешову молбу бог Еа му омогућује да види Енкидуову сену и да сс њом разговара. Енкиду му не открива тајну живота и смрти јер “ако бих ти открио закон земље коју сам видео ти би сео и заплакао”. На поновну Гилгамешову молбу, Енкиду описује своје патње и нестаје пре него што је Гилгамеш могао још нешто да га пита.
Гилгамеш се враћа у Урук и умире у својој палати.Samu reč smrt nigde ne nalazimo u epu, iako je ona presudna, nego se o njoj govori posredno. Bez obzira na starost epa, neke teme su savremene, večne i bliske svakom čoveku: čovekoljublje, želja da se prevaziđe smrt, i da se delima čovekov život pomeri u večnost. U ovom epu pominje se Veliki potop koji je uništio ljude i stigao do Brega bogova gde oni na vrhu čuče prozebli i mokri.

Izvor:http://www.tvorac-grada.com

Mit o Edipu

Edip je heroj iz grčke mitologije, sin Laja, kralja Tebe i Jokaste. Prorokovano je da će ubiti svog oca i oženiti se sa majkom.

Pošto je njegovom ocu Laju prorečeno da će biti ubijen od svoga rođenoga sina i da će kraljicu uzeti za ženu, tri dana nakon rođenja sina, Laj je uzeo novorođenče i probušio mu i zavezao noge. Tako zavezanog, odneo ga je na jednu divlju planinu (Kitara) i tamo ga ostavio kod jednog pastira. Iz sažaljenja prema tom novorođenčetu, pastir ga daje svom prijatelju, koji je takođe bio pastir i čuvao stado kralja Poliba iz Korinta. Taj pastir ga donosi na dvor kralja Poliba i njegove žene Merope koji su ga kasnije  po njegovim oteklim nogama nazvali «Oidipus». U Korintu je rastao bez ikakvog saznanja o njegovom poreklu.

Jednog dana uputio se ka Delfskom proročistu ne bi li saznao istinu o sebi. Tamo mu je bilo prorečeno da će ubiti svoga oca i da će oženiti svoju majku. Neznajući da mu to nisu pravi roditelji i zbog straha da ne učini neko zlo svojoj porodici, Edip napušta Korint i odlazi za Tebu. Na putu ka Tebi, na jednoj raskrsnici, susreće se sa Lajom koji je bio u pratnji svojih čuvara. Laj misleći da je Edip neki razbojnik, zabranjuje Edipu da prođe. Edip besan, u ljutini ubija Laja i sve osim jednog od Lajevih pratioca. Sa time se ostvaruje jedno od dva proročanstva. Na presto Tebe dolazi Kreont.

Pred ulazak u Tebu, Edip nailazi na Sfingu koja je terorisala stanovništvo Tebe i proždirala prolaznike koji nisu znali da reše njene zagonetke. Ona je bila krilato čudovište sa ženskom glavom, a telom lava. Kada je Edip rešio njenu zagonetku, Sfinga se bacila u more i tako je Teba bila oslobođena od Sfinge.

Za nagradu Edip je proglašen za naslednika kralja Laja. Tako Edip postaje kralj Tebe i dobija kraljicu Jokastu, svoju majku, za ženu. Sa time se ispunjava i drugo proročanstvo.

Jokasta mu je rodila četvoro dece, prvo dva sina blizanca Eteokla i Polinika, a zatim dve kćerke, stariju Antigonu i mlađu Ismenu. Dugo godina su živeli srećno i pravedno vladali Tebom, dok se jednog dana nije pojavila zaraza koju su bogovi poslali, a od koje nije bilo leka. Tebanci nezadovoljni obratili su se kralju za pomoć. Edip šalje brata Jokastinog, svog ujaka Kreonta u Delfe, da sazna istinu o zarazi koja je harala Tebom. Proročanstvo iz Delfa objavljuje da treba da se pronađe ubica kralja Laja, i da se obelodani taj zločin, kako bi se Teba oslobodila te zaraze koju su bogovi nametnuli.

Edip preuzima na sebe da otkrije taj zločin, i tako dolazi do saznanja da je on taj koji je ubio svoga oca kralja Laja i oženio svoju majku Jokastu. Kada je Jokasta to doznala odmah se obesila, a Edip je sam sebi iskopao oči. Kreont, brat Jokastin, postaje kralj Tebe, a Edip odlazi iz Tebe. Tako oslepljen, Edip u pratnji svoje starije kćerke Antigone, luta nekoliko godina po svetu. Umire u Kolonu, svetoj šumi pored Atine.

Sofokle, Antigona

Mit koji je Sofokle dramatizovao u „Antigoni“ pripada krugu tebanskih legendi i ne može se naći u Homerovim epovima; možda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo. Posle Edipovog odlaska iz Tebe, njegovi sinovi, blizanci Polinik i Eteokle, izabrani su za tebanske vladare. Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji će se svake godine smenjivati. Međutim, Eteokle, koji je prvi stupio na vlast, odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla. Uz pomoć svog tasta Adrasta, Polinik je sakupio vojsku i krenuo na Tebu…

Opsednuli su grad, ali ih sreća nije poslužila.Videvši da je njegova vojska na gubitku, a da bi spriečio dalje krvoproliće, Polinik je predložio da pitanje vlasti u Tebi odluči dvoboj izmedju njega i Eteokla. U tom dvoboju su, međutim, obojica poginuli. Njihov ujak Kreont je preuzeo komandu nad vojskom i uspeo da odbije napadače. Teba je odbranjena, Kreont je postao novi vladar. On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadaci-dakle, ni Polinik, Antigonin brat.

Izdavanjem zapovesti da Polinik ostane nesahranjen, Kreont sledi atinski zakon koji ne dozvoljavo pokop neprijatelja države, zatim onih koji skrnave hramove ili kradu žrtvene darove iz njih. Porodica preminulog ima obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar i simbolično, kako to i Antigona čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Mrtvi pripadaju podzemnom svetu i bogovima koji tamo vladaju ,a da bi se duša umrlog smirila u svetu mrtvih, sahrana je neophodna. Duša nasahranjenog ne može da dođe do Hada, carstva mrtvih, nego luta unaokolo kao avet. Otuda je moguće da se gnev takve duše usmeri prema onima koji nisu izvršili svoju obavezu, pa zabrana sahranjivanja ima gore posledice za onoga ko sahranu sprečava nego za onoga kome je uskraćena. Tu obavezu mora da izvrši porodica preminulog.

Tu počinje „Antigona“.
Antigona je, sahranivši mrtvog brata, izvršila svoju dužnost, ali je istovremeno prekršila Kreontovu zapovest i zato biva kažnjena. Kreont je, štiteći interese države, povredio interese porodice. Na kraju drame vidimo kako njegova porodica propada: Hemon i Euridika se ubijaju, a Kreontu ostaje jos samo da priželjkuje sopstvenu smrt.
Pre nego što se razmotre moguća tumačenja Sofoklove tragedije, mora se kao pogrešno odbaciti mišljenje da je Kreont surovi tiranin i potpuno u zabludi, a Antigona hrabra junakinja i apsolutno u pravu. Oboje opravdavaju svoje ponašanje: Kreont pozivajući se na zakon, a Antigona na religiozni običaj, na običajno pravo. Pošto je pravo u sukobu sa samim sobom, to je već dovoljna osnova za gradnju dramskog sukoba; ovaj se, međutim, zaoštrava do tragičkog ličnim motivacijama strana koje su se u njemu našle.
Svoju zagonetnost i privlačnost, kao i nemogućnost da se jasno odgovori na pitanje koje je postavila, „Antigona“ duguje receptu između mita i njegove dvosmislenosti, u kojoj je moguće da i Kreont i Antigona budu ili ne budu u pravu.
Kratko prepričavanje drame „Antigona“
PROLOG- uvodni govor, na sceni su Antigina i Ismena, njena sestra, koje razgovaraju o naredbi kralja Kreonta, koji je zabranio da sahrane brata Polinika;
PRVA EPISODIJA- Kreont govori o svojoj odluci, dolazi stražar i donosi vest o pepelu posutom po Polinikovom telu; hor peva o čoveku i njegovim moćima, te snazi da opstane u prirodi;
DRUGA EPISODIJA- stražar dovodi Antigonu, pa ona sa Kreontom vodi dijalog, dovode i Ismenu, koja želi da podeli krivicu sa sestrom, ali to Antigona odbija;
TREĆA EPISODIJA- nastupa hor, Kreont razgovara sa sinom Hemonom, koji ga odvraća od kazne;
ČETVRTA EPISODIJA- Antigona se oprašta od života, svetlosti, odlazi u večni mrak i žali što ni žena ni majka nije bila;
PETA EPISODIJA- dijalog Kreonta i Tiresija, proroka koji mu savetuje da odustane od kazne; Kreont oseća savest, te narađuje da se Antigona oslobodi, ali odlučio je kasno;
EKSODA- glasnik javlja da se Antigona obesila, a i da se Hemon našavši je probada mačem, a onda se i njegova majka, Kreontova žena, kraljica, srušena tugom, ubija.
HOR peva ‘ulaznu pesmu’ koja se deli na strofe i antistrofe (okret na drugu stranu). Episodije su današnji činovi. Pesme hora kroz dramu su ‘stajaće pesme’. Eksoda je na kraju, a zatim ide ‘izlazna pesma’.
KROZ LEGENDU
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna ličnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju će ispaštati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.

Izvor:  Znanje.org

“Romeo i Julija” – Vilijam Šekspir

O Šekspiru

Rođen u XVI veku u Stratfordu na Ejvonu. Bio je treće od osmoro dece čiji otac je bio uspešan trgovac (godinu dana i gradonačelnik). Posle finansijske propasti napušta školu da bi pomogao ocu. Sa 18 godina se oženio Anom Varime i dobio troje dece, ćerku Suzanu i sinove blizance. Loza se brzo ugasila. Sa 20 godina odlazi u London i bavi se radom u pozorištu (piše komade, režira i glumi, postaje upravnik pozorišta “Klop” i živi luksuzno). Postaje suglasnik glumačke grupe, vraća se u Stratford i živi povučeno okružen prijateljima.

Stvaralaštvo I rana faza: preovladava optimizam, renesansni duh, desetak komedija.
II srednja faza: pesimizam, bavi se najtamnijim stvarima.
III pozna faza: tragikomedije i soneti.

Komedije: “Ukroćena goropad”, “Dva viteza iz Verone”, “San letnje noći”, “Mletački trgovac”, “Vesele žene vindsorske”, “Uzaludan ljubavni trud”, “Mnogo muke ni oko čega”, “Sve je dobro što se dobro svrši”, …

Istorijske drame: “kralj Džon”, “Julije Cezar”, “Tit”, …

Tragikomedije: “Bura”, “Zimska bajka”.
“Romeo i Julija”

Književni rod: drama; književna vrsta: tragedija; lokalizacija: XVI vek (zemljotres) Verona, Mantova; tema: tragična ljubav.
Dramska jedinstva:
1) vremena – 5 dana
2) mesta – Verona, Mantova
3) radnje – …
– Siže uzeo iz poeme Artura Bruka.
Ekspozicija

– Prilog: najavljuje radnju, ukazuje na mesto i naglasi trajanje glume.

I čin: silina mržnje dočarana gradacijski; sukob između sluga, rođaka i građana. Zatim i knez Kapulet traži mač da se sukobi sa knezom Montegi, dolazi treći i preti smrću ako se ponovo sukobe. Benvolio govori o Romeovoj ljubavi prema Rozalini (izveštačena ljubav koja nije uzvračena jer se zamonašuje). Paris prosi Juliju, a njen otac organizuje zabavu. Romeo slučajno saznaje za zabavu zahvaljujući nepismenosti sluge. Benvolio nagovara Romea da odu na zabavu da bi video ostale devojke i zaboravio Rozalinu. Dadilja i grofica Kapulet nagovaraju Juliju da je Paris dobra prilika. Romeo sluti kobnu sudbinu i smrt. Na zabavi Romeo i Julija se zaljubljuju na prvi pogled; grof Kapulet sprečava Tibalda da napadne Romea jer je gost i smatra ga izuzetnim plemićem. Romeo je poljubio Juliju ne znajući ko je ona. Dadilje im otkrivaju istinu, Julija sluti nesreću.
Zaplet

– Prilog: hor veliča Romeovu uzvraćenu ljubav.

Razgovor koji potvrđuje snagu njihove ljubavi. Monah Lavrentije dobro poznaje Romea (znao za Rozalinu). Pristaje da ih venča, nada se pomirenju porodica. Dadilja se raspituje o budućim namerama Romea, a on poručuje Juliji da dođe kod monaha da bi se venčali. Dadilja prenosi vest.
Kulminacija

R. i J. su se venčali. Tibaldo ubija Merkucija, a Romeo Tibalda. Knez osuđuje R. na progonstvo; svako ga može ubiti. J. proklinje prvo R. jer joj je Tibaldo blizak rođak. R. doživljava užasno kaznu, jer život bez J. nije život. R. i J. tajno provode noć u njenoj kući. Njeni žure da je udaju u četvrtak za Parisa. Ona odbija, otac joj preti batinama i izbacivanjem. Dadilja pokušava da je odbrani, ali posle staje na stranu roditelja. J. odlazi kod monaha i odlučuje da se ubije ako joj on ne pomogne.
Peripetija

– Paris odlazi kod monaha da najavi venčanje za četvrtak. Julija dolazi “na ispovest”.
– plan monaha Lavrentija –
Juliji daje napitak koji je sam napravio da bi izbegla udaju za Parisa. Planira da pošalje pismo Romeu u Mantoru kako bi se na vreme vratio i došao na Julijinu grobnicu pre nego što se ona probudi. Julija se vraća kući i glumi radost da bi skrenula pažnju sa sebe. Strahuje da je u pitanju pravi otrov, plaši se duhova, buđenja pre nego što dođe Romeo i da će poludeti od straha u grobnici, ali ipak ispija napitak.
Rasplet (IV i V čin)

Dadilja i roditelji pronalaze “mrtvu” Julija i oplakuju njenu smrt. Prisutan je i Paris koji kroz svoju tužbalicu pokazuje da je iskreno voli. Do Romea stiže vest da je Julija mrtva pošto monah nije uspeo da uđe u grad zbog kuge. Romeo odlazi apotekaru i kupuje pravi otrov. Vraća se u Veronu i na Julijinoj grobnici zatiče Parisa i ubija ga, zbog ljubomore. Na samrti Paris traži da bude položen pored Julije. Romeo izvršava samoubstvo otrovom, a Julija se budi i probada njegovim mačem.

– Objašnjenje monaha, pomirenje porodica i knežev govor. Porodice se mire i obećavaju…
Analiza likova

Julija
14. godina, aristokratsko poreklo. Izuzetne lepote (R. se na prvi pogled zaljubljuje kao i Paris). Odana, domišljata, hrabra (beži sa R., pije otrov). emotivna, poslušna dok nije bila ugrožena ličnost. Naivna, ima jaku intuiciju i čita ljude. Požrtvovana (spremna da se okrene svega zbog ljubavi). Simbol tragične ljubavi. Praktična.

Romeo
17 godina, plemićkog porekla. Obrazovan, iz višeg plemstva (sme da nosi oružije). Habar (najbolji vitez, preskače zid). Odan prijatelj, požrtvovan, druželjubiv i otvoren (prijatelji znaju za Rozalinu, dobro se poznaju, šale se). Zaljubljive prirode, naivan, prenagljen/impulsivan. Nepraktičan, bliski odnosi sa porodicom.

Dadilja
Nije plemićkog roda, ali ima slugu. U povlašćenom položaju zato što Juliji zamenjuje majku. Nije obrazovana, brižna prema Juliji, verna, hrabra, požrtvovana, pričljiva, vedrog duga, ume da čuva tajnu, saosećajna/empatična.

Monah Lavrentije
Sveštenik širokih shvatanja (renesansni tip), visokouman, mudar, plemenit, hrabar, odgovoran.

Sluge
Koristoljubivi, hladnokrvni, surovi. verni svojim gospodarima i vulgarni prema ženama.

Karakteristike grofa Kapuleta i grofa Montegi
Višegodišnja mržnja i sukobi, surevljivost. Imaju mlade žene, briga o porodici. Odani, ponosni, stalo im je do ugleda porodice. Uživaju u položaju i bave se politikom.

Mlada Aristokratija
Impulsivni, druželjubivi, šale se, bliski su. Uživaju u prednosti položaja. Obrazovani, hrabri, romantični, zaljubljivi, odani, skloni avanturama, relativno nezavisni.

Ženska aristokratija
Zavise od odluka muževa (očeva). Ograničeno kretanje, brigu o deci prepuštaju dadiljama. Staju na stranu muževa, patrijarhalno vaspitane. Organizuju proslave. Bonton, uče kako da se ponašaju, ručni radovi, umeju da sviraju klavir, violinu… Moraju da znaju da plešu, uče jezike.

LIRSKA NARODNA PESMA

Lirska narodna pesma starija je od umetničke lirske pesme. U njoj su izražena osećanja darovitih pojedinaca, pogledi i shvatanja narodnog koletkiva, opisane životne situacije, predočena htenja i potrebe. Veoma bogata po broju pesama, narodna lirika je siromašna po tematici, jednostavna je po formi i izrazu. Osećanja se izražavaju posredno i u nagoveštajima, subjektivnost je manje prisutna. Međutim, po snazi osećanja, po bogatstvu stila i jezika, narodna lirika ima značajno mesto u razvitku književnosti. Ona je uticala na razvitak pisane poezije od humanizma i renesanse do romantizma. Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o nekoj životnoj situaciji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima, idealima i nadanjima. Osobenost svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela njenom širenju i prenošenju, ali i spašavanju od zaborava. Česte su životne situacije u kojima se peva lirska pesma (sedeljke, slave, svadbe, mobe) i to je jedan od razloga da nastane veliki broj lirskih pesama, da se one dugo zadržavaju u pamćenju generacija i veoma brzo šire u druge krajeve. S obzriom na veliku „skalu osećanja i raspoloženja, na veliki broj životnih situacija u kojima se peva, nastao je veliki broj vrsta i podvrsta lirske narodne poezije: mitološke pesme, ljubavne pesme, običajne pesme (svatovske, počašnice ili zravice, uspavanke, tužbalice), posleničke pesme (pastirske, žetelačke pesme, pesme o vršidbi), obredne pesme (dodolske, krstonoške, kraljičke, koledarske, slavske), religiozne, porodične, šaljive.

MITOLOŠKE PESME spadaju u najstarije narodne lirske pesme. Javljaju se u periodu rodovske zajednice kada je čovek sve pojave u prirodi i životu objašnjavao mitološkim predstavama. Sve ono što se zbiva oko njega, a što je bilo neshvatljivo, čovek je objašnjavao poznatim činjenicama iz svakodnevnog života dajući pojavama u prirodi ljudski oblik i uvodeći ih u svakodnevni život ljudske zajednice. Najviše se peva o Suncu, Mesecu, vilama: pripisuju im ljudske osobine i stavljaju se u*različite situacije ljudskog življenja. Mitološka pesma izražava čovekovu želju da se umili silama koje ne može da dokuči i objasni i koje su za njega svemoćna božanstva. Kada hrišćanstvo potiskuje mnogobožačku religiju, potiskuje i čovekova verovanja u mitološkd bića, a samim tim i podsticaje za nastanak mitoloških pesama (Sunce se devojkom ženi, Dvije su se zv’jezde zavadile, Grad gradila bj’ela vila).

LJUBAVNA PESMA je stara koliko je staro i osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova lirska vrsta je ne samo najstarija, nastala još u primitivnom društvu, nego je i najbrojnija, najraznovrsnija po tematici i najlepša po iskazanim osećanjima i melodiji. Narodna ljubavna pesma ima nekoliko motiva koji se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebna lepota žene), duševna lepota (Srpska devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja (Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Ljubavna pesma je nastala u konkretnim okolnostima pa je zato izraz vremena, društvenih i porodičnih odnosa. Preplitanje motiva, karakteristično skoro za sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljubavnim pesmama. Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama, alegorijski. Nema čulnosti, ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne sreće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog neostvarene ljubavi. Jezik je jednostavan kao što jednostavno i kazivanje o ljubavi.

OBIČAJNE PESME opevaju svakodnevne životne situacije i tematski su vezane za određeni običaj uz koji se pevaju: svatovske (Kad polaze s devojkom), počašnice ili zdravice (Biserna brada), uspavanke (Spavaj, čedo, rodila te majka), tužbalice (Tužbalica jedne Risanke). Izražavaju najraznovrsnija osećanja — radost, ljubav, nežnost, tugu, bol. Veoma su stare po postanku pa se kroz njih mogu pratiti različiti običaji i promene do kojih je dolazilo u tim običajima tokom vremena.

POSLENIČKE PESME ili pesme o radu pevaju o čovekovom radu, različitim poslovima, osećanjima radosti koje izaziva rad i njegovi rezultati, mobama, nadmetanjima, teškom nadničarskom radu. Kako su nastajale u samom procesu rada, ove pesme na najbolji način ukazuju na razvitak sredstava za rad i smenjivanje pojedinih zanimanja tokom vremena. Ljudski rad se u početku svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočarstvo i domaću radinost — pletenje i tkanje kao isključivo zanimanje žena i devojaka. Ovo tematsko siromaštvo odraz je skučenog života i nerazvijenosti proizvodnih sredstava, Kako se život bogatio novim zanimanjima, u posleničke pesme uzlazi nova tematika. Na osnovu dominantnih tema posleničkih pesama može se izvesti zaključak o njihovoj starosti. U ove pesme se često interpoliraju ljubavni motivi što je uslovljeno samom situacijom u kojoj nastaje i peva se poslenička pesma. Kako se sve više javlja imovinska nejednakost, posleničke pesme poprimaju socijalno obeležje. U posleničke pesme spadaju pastirske pesme (Prokleta da je devojka), žetelačke (Nadžnjeva se momak i devojka), pesme o vršidbi.

OBREDNE PESME nastale su u onom periodu društvenog razvitka kada je čovek pojave oko sebe tumačio voljom bogova. U težnji da umilostivi bogove, čovek je priređivao različite obredne rituale koji su uvek praćeni odgovarajućim pesmama. Tako su nastale dodolske pesme (Mi idemo preko sela), krstonoške, kraljičke, (Oj višnjo, višnjice), koledarske, slaveke pesme.

PORODIČNE PESME pevaju o, porodici i porodičnim odnosima. U njima se opevaju različite situacije iz porodičnog života: odnosi u porodici, ljubav majke prema sinu, ljubav brata prema sestri, sestrinska ljubav, položaj snahe u porodici, odnosi snahe i svekrve, snahe i zaove, snahe i devera. U njima je prikazan idiličan život u porodici, sloga i ljubav, uzajamno poštovanje, ali i sukobi, posebno težak položaj neveste u muževljevoj kući. Sestrinska ljubav je opevana kao najjača i najtoplija i to u najvećem broju pesama (Dvije seje brata ne imale). I roditeljska ljubav, posebno materinska, čest je motiv lirske narodne pesme (Mlad se Ivo na vojsku otpravlja). U ovim pesmama data je široka skala osećanja i raspoloženja: od radosti i ljubavi, do bola i mržnje.

STRUKTURA LIRSKE PESME

Lirska pesma se odlikuje specifičnom sadržinom, strukturom i kompozicijom. Njena sadržina je čisto osećanje, nosilac tog osećanja je lirski subjekt, on se iskazuje u prvom licu. U lirskoj pesmi nema radnje, nema fabule, nema likova koji bi bili nosioci radnje u razvoju, ili posrednici između sveta pesme i čitaoca: kazivanje u lirskoj pesmi je neposredno, subjektivno, emotivno obojeno.

Spoljašnju kompoziciju lirske pesme čine strofa, stih, polustih, akcenatska celina. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva. Od raznovrsnosti i broja tih svojstava, zavisi ritam, zvučanje i značenje pesme. Sva ova svojstva proučava versifikacija.

Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura:

I motiv — uvod, tema pesme, obraćanje;
II motiv — razvijanje teme novim detaljima;
III motiv — emotivni i misaoni zaključak, poenta, poruka.

Elementi (motivi) u drugom strukturnom elementu pesme mogu imati različit raspored i međusobni položaj:

a) naporedni raspored: nizanje detalja i elementarnih slika, koji stoje naporedo jedan prema drugome;
b) gradacijski raspored ide u dva smera:
— uzlazni smer: nizanje pojedinosti od slabijeg ka jačem, od apstraktnog ka konkretnom,
od manjeg ka većem;
— silazni smer: nizanje pojedinosti od jačeg ka slabijem, od konkretnog ka apstraktnom,
od većeg ka manjem;
v) kontrastni raspored koji ima nekoliko položaja:
— jedan detalj isključuje drugi (isključni položaj);
— jedna slika proizilazi iz druge (zaključni položaj);
— jedna sLika kontrastira drugoj (suprotni položaj).

Analiza pesme bavi se onim strukturnim elementima koji u određenoj pesmi. imaju značajnu umetničku funkciju.

Staniša Veličković | Interpretacije I

Ciklus oslobođenja Srbije i Crne Gore

CIKLUS OSLOBOĐENJA SRBIJE

Pesme ovog ciklusa odnose se na oslobođenje Srbije i najmlađe su po postanku. Tursko nasilje koje se stalno pojačavalo i opšte revolucionarne prilike u Evropi, doprineli su da otpor naroda preraste u veliku osvetu — u ustanak. Ceo narod bio je jatak, a skoro svaki deseti čovek hajduk. Širom Srbije stvarale su se hajdučke družine koje su izolovano vodile borbe. No, vrlo brzo, hajdučke družine su se povezivale i protiv turskih osvajača započela je zajednička i organizovana borba — ustanak. Udruženim snagama pobedili su tursku vojsku na Mišaru, Deligradu, Loznici i drugim mestima širom Srbije.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Boj na Mišaru, Boj na Deligradu, Početak bune protiv dahija i Boj na Čokešini. Najpoznatiji junaci su Karađorđe, Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, Stanoje Glavaš, Veljko Petrović i mnogi drugi.

Slavna borba protiv turskih osvajača jedne male ustaničke vojske rodila je svoje narodne pesnike, a među njima i guslara Filipa Višnjića. On je u pesmi Početak bune protiv dahija slikovito opevao knezove, ali uvek kao glavnog pokretača i nosioca borbe — narod.

„Tu knezovi nisu radi kavzi,
nit su radi Turci izjelice,
već je rada sirotinja raja
koja globe davati ne može,
ni trpeti turskoga zuluma“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Turci misle da je raja šala,
al’ je raja gradovima glava,
niče raja ko iz zemlje trava.“

Početak bune protiv dahija

Narodni pevač radovao se velikoj pobedi nad turskim osvajačima i sa suzama radosnicama gledao u svetle dane slobode. Pobedila je ljubav prema slobodi koju je prekalila mržnja prema nasilju, ropstvu i životu bez časti.

CIKLUS OSLOBOĐENJA CRNE GORE

Turski osvajači pokušavali su da porobe i pokore Crnu Goru, crnogorski narod, ali nikada u tome nisu uspeli. Cela Crna Gora bila je veliki ustanički tabor.

Turski osvajači pokušavali su mitom, povlasticama, obećanjima da pridobiju crnogorske vođe. Oni koji su poklekli pred obećanjima i povlasticama, bili su poturice. U vreme vladavine vladike Danila Petrovića iz plemena Njeguša poturice bivaju istrebljene.

Najpoznatije pesme ciklusa oslobođenja Crne Gore jesu: Osveta Batrića Perovića, Šćepan Mali, Nikac od Rovina, Tri sužnja, Istraga poturica i Perović Batrić.

Pesme ovog ciklusa stvarali su sami učesnici u bitkama, pa je prirodno što u njima ima više istorije nego poezije. Beležeći pesme Vuk Stefanović Karadžić je to isto uočio. U ovim pesmama opevani su istorijski događaji XVIII i prve polovine XIX veka.

U pesmi Osveta Batrića Perovića opevana je pogibija slavnog crnogorskog junaka Batrića i osveta njegova oca nad bezdušnim krvnikom Osmanom.

U pesmi Šćepan Mali opevan je zajednički pohod Mlečića i Turaka na Crnu Goru, ali ko će slomit „gnijezdo sokolovo“.

Pesme ovog ciklusa nicale su u jeku borbi koje su se vodile bez predaha. Po svojoj umetničkoj vrednosti, toplini osećanja i bogatstvu detalja, one su dragoceno blago naše poezije.

U ličnostima junaka Vuka Mićunovića, Vuka Mandušića, braće Martinovića i drugih junaka opevane su pozitivne osobine Crnogoraca: poštenje, hrabrost i ponos.

„Tahir-pašo, zemlji gospodaru,
što ti išteš harač od Pipera,
harač težak od šedam godina,
uz harače osam djevojaka,
uz djevojke dvanaest talaca,
čini, pašo, što si naumio,
ne damo ti ništa do kamena,
da s njim biješ u oba ramena!“

Piperi i Tahir-paša

Autor teksta nepoznat

USKOČKI CIKLUS

Iz istorije saznaje se da su naši preci od Austrije dobijali pravo da se nastane duž granice prema Turskoj. Ti krajevi dobili su ime Vojna krajina, a graničari su nazivani uskocima. Uskoka je najviše bilo u Klisu i Senju. Po načinu ratovanja s turskim osvajačima, razlikovali su se od hajduka time što su se borili u velikim grupama i frontalno. Uskoci nisu živeli kod svojih prijatelja — jataka, niti u šumi, već kod svojih porodica. Nalazeći se i blizu mora češće su svojim brodićima napadali druge i plenili njihovu robu.

Austrijske i mletačke vlasti su pomagale uskoke u borbi protiv Turaka, ali kada bi odnosi sa Turcima bivali mirniji, onda su uskoke zlostavljali.

Čuvene uskočke vođe bile su Ivo Senković, Stojan Janković, Ilija Janković, Smiljanić Ilija i drugi.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Janko od Kotora i Mujin Alil, Kuna Hasan-aga i Dragić vojvoda, Ivo Senković i aga od Ribnika, Ropstvo Janković Stojana, Senjanin Tadija i Junaštvo Komnena barjaktara.

U ovim epskim pesmama naročito su opevani megdani uskoka. Megdani su dati slikovito i živo, s raznim promenama situacija, što dovodi do raznih dramatičnih momenata.

Druga karakteristika (odlika) pesama uskočkog ciklusa jeste slikanje smene stare generacije, mladom generacijom. Sinovi zamenjuju ostarele očeve. Uzimaju očevo oružje i mada nevični megdanima, suprotstavljaju se svojom srčanošću lukavim i veštim turskim megdandžijama. U ovim pesmama nalaze se mnoge šale koje mlađi čine kada se nađu u situaciji nadmoći i sigurnosti.

U pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika opevan je motiv smene stare generacije u borbi protiv turskih osvajača. Proslavljeni uskok Đurđe „suze roni“ što zbog starosti i nemoći ne može da izađe na megdan obesnom Turčinu — Agi od Ribnika koji traži sramni poklon kao znak pokornosti. Ali, tu je njegov sin koji odmenjuje ostarela baba (oca).

„Ko l će babu hlebom dohraniti?
Ko l’ po smrti baba sahraniti?
Al’ govori Senković Ivo:
„Što b’ se, babo, ruva poplašio?
Ja s’ ne bojim ni živa kurjaka,
akamoli mrtvih kožetina!
Ako može Turčin podviknuti,
i ja mogu, babo, podviknuti,
već daj meni testir i blagoslov
da Turčinu na mejdan iziđem,
dok je, babo, tvoga čeda Ive,
nećeš Turkom ti presti košulja!“

Ivo Senković i aga od Ribnika

Pesme o hajducima i uskocima, koje su naši preci slušali uz gusle, jačale su snage za sve nove i nove otpore protiv turskih osvajača i uvek novim ognjem palile oslobodilačku misao porobljenog naroda.