“Romeo i Julija” – Vilijam Šekspir

O Šekspiru

Rođen u XVI veku u Stratfordu na Ejvonu. Bio je treće od osmoro dece čiji otac je bio uspešan trgovac (godinu dana i gradonačelnik). Posle finansijske propasti napušta školu da bi pomogao ocu. Sa 18 godina se oženio Anom Varime i dobio troje dece, ćerku Suzanu i sinove blizance. Loza se brzo ugasila. Sa 20 godina odlazi u London i bavi se radom u pozorištu (piše komade, režira i glumi, postaje upravnik pozorišta “Klop” i živi luksuzno). Postaje suglasnik glumačke grupe, vraća se u Stratford i živi povučeno okružen prijateljima.

Stvaralaštvo I rana faza: preovladava optimizam, renesansni duh, desetak komedija.
II srednja faza: pesimizam, bavi se najtamnijim stvarima.
III pozna faza: tragikomedije i soneti.

Komedije: “Ukroćena goropad”, “Dva viteza iz Verone”, “San letnje noći”, “Mletački trgovac”, “Vesele žene vindsorske”, “Uzaludan ljubavni trud”, “Mnogo muke ni oko čega”, “Sve je dobro što se dobro svrši”, …

Istorijske drame: “kralj Džon”, “Julije Cezar”, “Tit”, …

Tragikomedije: “Bura”, “Zimska bajka”.
“Romeo i Julija”

Književni rod: drama; književna vrsta: tragedija; lokalizacija: XVI vek (zemljotres) Verona, Mantova; tema: tragična ljubav.
Dramska jedinstva:
1) vremena – 5 dana
2) mesta – Verona, Mantova
3) radnje – …
– Siže uzeo iz poeme Artura Bruka.
Ekspozicija

– Prilog: najavljuje radnju, ukazuje na mesto i naglasi trajanje glume.

I čin: silina mržnje dočarana gradacijski; sukob između sluga, rođaka i građana. Zatim i knez Kapulet traži mač da se sukobi sa knezom Montegi, dolazi treći i preti smrću ako se ponovo sukobe. Benvolio govori o Romeovoj ljubavi prema Rozalini (izveštačena ljubav koja nije uzvračena jer se zamonašuje). Paris prosi Juliju, a njen otac organizuje zabavu. Romeo slučajno saznaje za zabavu zahvaljujući nepismenosti sluge. Benvolio nagovara Romea da odu na zabavu da bi video ostale devojke i zaboravio Rozalinu. Dadilja i grofica Kapulet nagovaraju Juliju da je Paris dobra prilika. Romeo sluti kobnu sudbinu i smrt. Na zabavi Romeo i Julija se zaljubljuju na prvi pogled; grof Kapulet sprečava Tibalda da napadne Romea jer je gost i smatra ga izuzetnim plemićem. Romeo je poljubio Juliju ne znajući ko je ona. Dadilje im otkrivaju istinu, Julija sluti nesreću.
Zaplet

– Prilog: hor veliča Romeovu uzvraćenu ljubav.

Razgovor koji potvrđuje snagu njihove ljubavi. Monah Lavrentije dobro poznaje Romea (znao za Rozalinu). Pristaje da ih venča, nada se pomirenju porodica. Dadilja se raspituje o budućim namerama Romea, a on poručuje Juliji da dođe kod monaha da bi se venčali. Dadilja prenosi vest.
Kulminacija

R. i J. su se venčali. Tibaldo ubija Merkucija, a Romeo Tibalda. Knez osuđuje R. na progonstvo; svako ga može ubiti. J. proklinje prvo R. jer joj je Tibaldo blizak rođak. R. doživljava užasno kaznu, jer život bez J. nije život. R. i J. tajno provode noć u njenoj kući. Njeni žure da je udaju u četvrtak za Parisa. Ona odbija, otac joj preti batinama i izbacivanjem. Dadilja pokušava da je odbrani, ali posle staje na stranu roditelja. J. odlazi kod monaha i odlučuje da se ubije ako joj on ne pomogne.
Peripetija

– Paris odlazi kod monaha da najavi venčanje za četvrtak. Julija dolazi “na ispovest”.
– plan monaha Lavrentija –
Juliji daje napitak koji je sam napravio da bi izbegla udaju za Parisa. Planira da pošalje pismo Romeu u Mantoru kako bi se na vreme vratio i došao na Julijinu grobnicu pre nego što se ona probudi. Julija se vraća kući i glumi radost da bi skrenula pažnju sa sebe. Strahuje da je u pitanju pravi otrov, plaši se duhova, buđenja pre nego što dođe Romeo i da će poludeti od straha u grobnici, ali ipak ispija napitak.
Rasplet (IV i V čin)

Dadilja i roditelji pronalaze “mrtvu” Julija i oplakuju njenu smrt. Prisutan je i Paris koji kroz svoju tužbalicu pokazuje da je iskreno voli. Do Romea stiže vest da je Julija mrtva pošto monah nije uspeo da uđe u grad zbog kuge. Romeo odlazi apotekaru i kupuje pravi otrov. Vraća se u Veronu i na Julijinoj grobnici zatiče Parisa i ubija ga, zbog ljubomore. Na samrti Paris traži da bude položen pored Julije. Romeo izvršava samoubstvo otrovom, a Julija se budi i probada njegovim mačem.

– Objašnjenje monaha, pomirenje porodica i knežev govor. Porodice se mire i obećavaju…
Analiza likova

Julija
14. godina, aristokratsko poreklo. Izuzetne lepote (R. se na prvi pogled zaljubljuje kao i Paris). Odana, domišljata, hrabra (beži sa R., pije otrov). emotivna, poslušna dok nije bila ugrožena ličnost. Naivna, ima jaku intuiciju i čita ljude. Požrtvovana (spremna da se okrene svega zbog ljubavi). Simbol tragične ljubavi. Praktična.

Romeo
17 godina, plemićkog porekla. Obrazovan, iz višeg plemstva (sme da nosi oružije). Habar (najbolji vitez, preskače zid). Odan prijatelj, požrtvovan, druželjubiv i otvoren (prijatelji znaju za Rozalinu, dobro se poznaju, šale se). Zaljubljive prirode, naivan, prenagljen/impulsivan. Nepraktičan, bliski odnosi sa porodicom.

Dadilja
Nije plemićkog roda, ali ima slugu. U povlašćenom položaju zato što Juliji zamenjuje majku. Nije obrazovana, brižna prema Juliji, verna, hrabra, požrtvovana, pričljiva, vedrog duga, ume da čuva tajnu, saosećajna/empatična.

Monah Lavrentije
Sveštenik širokih shvatanja (renesansni tip), visokouman, mudar, plemenit, hrabar, odgovoran.

Sluge
Koristoljubivi, hladnokrvni, surovi. verni svojim gospodarima i vulgarni prema ženama.

Karakteristike grofa Kapuleta i grofa Montegi
Višegodišnja mržnja i sukobi, surevljivost. Imaju mlade žene, briga o porodici. Odani, ponosni, stalo im je do ugleda porodice. Uživaju u položaju i bave se politikom.

Mlada Aristokratija
Impulsivni, druželjubivi, šale se, bliski su. Uživaju u prednosti položaja. Obrazovani, hrabri, romantični, zaljubljivi, odani, skloni avanturama, relativno nezavisni.

Ženska aristokratija
Zavise od odluka muževa (očeva). Ograničeno kretanje, brigu o deci prepuštaju dadiljama. Staju na stranu muževa, patrijarhalno vaspitane. Organizuju proslave. Bonton, uče kako da se ponašaju, ručni radovi, umeju da sviraju klavir, violinu… Moraju da znaju da plešu, uče jezike.

Advertisements

Dušan Kovačević, Balkanski špijun

 

O PISCU:
Kada se govori o Dušanu Kovacevicu, dramskom piscu, može se slobodno reci i to da je on naš savremeni Nušic. Napisao je više dramskih djela sa komicnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smiješnog i krajnje ozbiljnog, lijepog i ružnog, stilizovanog i vrlo primitivnog (ponašanja), tradicionalnog i skorojevickog. Tako slika društvene stvarnosti i tekuceg života biva ne samo jako prepoznatljiva nego i potpunija i kompleksnija. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu, uostalom kao što je isprepleten sam život.
Najpoznatija njegova ostvarenja su: Maratonci trce pocasni krug, Radovan, Sabirni centar, Balkanski špijun, Profesionalac, Klaustrofobicna komedija, Urnebesna tragedija, a napisao je i scenario za film Podzemlje Emira Kusturice, da bi potom od toga nacinio i prozu. U svim ovim djelima Dušan Kovacevic daje sve aspekte svakodnevnog života, bojeci ga s vremena na vrijeme i aluzijama na politiku i sve što je ona nosila sa sobom. Kao što rekosmo, radnja njegovih djela, ma o kom dramskom djelu da je rijec, zahvata obicno više nivoa društvenog života, razna zanimanja i ideološka opredjeljenja u vremenu koje nam je blisko i po sadržajima vrlo prepoznatljivo.

BALKANSKI ŠPIJUN
Balkanski špijun je dramsko djelo napisano u dva cina, a svaki cin ima po pet naslovljenih poglavlja. Kompozicija pomalo neobicna ako se na umu ima ustrojstvo drame u klasicnom smislu. Kao da je za uzor imao Brehtov epski teatar, postupak komponovanja primijenjen u drami Majka Hrabrost, u kojoj je prisutno 12 poglavlja.
Dušan Kovacevic za osnovu svoje komike uzima jedan društveni fenomen koji se može smatrati bolešcu svakog komunistickog sistema i društva, a to je: na svakom mjestu i u svakom covjekumoguc je neprijatelj naroda i postojeceg sistema, pa se stoga mora uvijek biti budan jer – kako kaže glavni junak ove drame – „sve je suprotno od onoga što što izgleda da jeste“, a to opet znaci da se cesto iza naizgled povucenog, jednostavnog ili pak poslovnog covjeka, pa još ako dolazi iz inostranstva, krije neki „imperijalisticki špijun“ i neprijatelj naše društvene stvarnosti. Po toj izopacenoj logici sve je jasno: ne treba se povoditi za utiskom koji na nas ostavlja covjek iz našeg okruženja, nego za pretpostavkom da se baš u njemu krije neprijatelj i da ga, iz tih razloga, uvijek treba imati na oku.
Od takve bolesti boluje i junak ove drame – Ilija Cvorovic, covjek koji je jednom ponio žig neprijatelja naroda, zbog cega je kao informbirovac 1949. godine morao da robija na zloglasno Golom otoku, gdje je na stotine i hiljade ljudi prevaspitavano da se vrate ispravnom mišljenju. On, koji je bio žrtva jednog politickog mehanizma i ideološke tiranije, sada se stavlja u funkciju poniženja i mucenja. U svemu tome on izgleda dosta naivno i smiješno, pa i promašeno i tragicno: postaje psihicki bolestan, covjek izgubljenog smisla za normalno posmatranje i ponašanje.
Glavni junaci drame su – pored Ilije Cvorovica – još i Danica Cvorovic, njegova supruga, kcerka Sonja, brat Đura i „balkanski špijun“ Petar Jakovljevic, krojac, povratnik iz Pariza.
Drama Balkanski špijun pocinje emisijom preko radija o tek završenoj sjednici od velike važnosti za zemlju. Na uopštavajuci nacin i ispraznim jezikom govori se o njenom toku i zakljuccima koji nikog konkretno ne obavezuju. Ukljucuje se i glas seljaka: on govori o selu koje hrani grad, govori o „polaznim osnovama dugorocnog programa“, o ekonomskoj stabilizaciji i potrebi da se više radi a manje prica i sastanci.Ovaj uvodni segment treba da pokaže društveni ambijent i nagovijesti istorijsko vrijeme u kome su junaci smješteni.
I kada su vijesti pri kraju, u kuhinju ulazi Ilija Cvorovic. Djeluje dosta nervozno, pali cigaretu i pita za podstanara (gdje je on?) jer je njegovo prisustvo uzrok psihickog stanja u kome se odjednom našao. Zbog njega su ga zvali u policiju na „informativni razgovor“. Iako je podstanar obican krojac koji se poslije dvadeset godina, zaradivši mukotrpnim radom nešto para, vratio u zemlju da otvori modni salon i da tu nastavi život, Ilija ne vjeruje u tu cinjenicu, sumnja u njega i vec je u njegovim ocima „gadan i opasan covek“ jer da nije tako , misli on, zašto bi njega, Iliju, pozvali u policiju. Po njegovoj logici policija se ne interesuje „za obicnog i poštenog coveka“. Njegova je pretpostavka da je on, tamo u tudini, nešto „radio protiv svoje države“ i da je, vjerovatno, neka lopuža i kriminalac, a to što izgleda tako gospodstveno i djeluje nenametljivo samo je maska i privid koji treba da zavara. Ilija za takvo prosudivanje ima i „dokaze“: on samo cuti, navlaci platno na prozore, dovodi neke bradate ljude u stan, cesto izlazi iz kuce i šeta nocu. Drugi „dokaz“: za mjesto stanovanjaizabrao je baš njihovu kucu jer je „izvan centra, nije na oku“. Sve to Ilija prica svojoj supruzi Danici, koja je obuzeta kuhinjom, namirnicama, besparicom i brigom što cerka kao diplomirani stomatolog vec godinama nema posla.
Nakon ove dramske situacije dolazi promjena: stiže i podstanar i prica o svojim nevoljama: ne može da riješi formalnosti oko otvaranja krojackog salona jer ga birokratija, kao gradanina, obezvrjeduje: „Po ceo dan skupljam neke potvrde i uverenja, ispisujem molbe, cekam sekretare(…). Svi obecavaju, a niko ništa ne radi“. U takvom ponašanju birokratijeovaj covjek vidi „uništavanje ljudskog dostojanstva“. Danica, shvatajuci muku svog podstanara, nadovezuje se svojim ispovijestima, cime se još više produbljuje slika o samovoljnosti i svemoci naše birokratije. Ona, naime, prica o tome kako su im punih dvadeset godina obecavali stan i kraj podstanarskih muka. Uvijek je to bilo u stilu: sigurno cete dobiti, na proljece. Stanovali su „po šumama i podrumima“ sve dok se nisu pozaduživali do do guše i nekako napravili tu skromnu kucu. Govori i o slucaju svoje kcerke: pet godina ceka na posao, više od cetrdeset puta je konkurisala, ali od toga ništa, što, sigurno, ne važi i za „decu budžovana“ koja se lako zapošljavaju.
U narednoj dramskoj situaciji kao središnji lik javlja se kcerka Sonja (ima vec trideset godina) sa viješcu da je, slucajno, preko veze, našla posao. Radost majke i kcerke prekida dolazak oca Ilije koji je u nekoj zadihanosti i žurbi. Prelazeci olako preko velikog dogadaja u porodici, on telefonira inspektoru Državne bezbjednosti o kretanju i nekim susretima podstanara sa ljudima. Inspektor, shvatajuci da u svemu tome Ilija Cvorovic pretjeruje, olako prelazi preko njegovog telefonskog „referisanja“, što ce Iliju dovesti do potpunog razocarenja: „Zlikovci im vršljaju ispred nosa, menjaju strane pare i planove, u centru grada, a on samo ponavlja: Bez brige, bez brige“. Radni dogovor svog stanara u kupljenoj kuci sa izvodacima radova Ilija posmatra sa nekog balkona na koji se popeo uz gromobran. Prethodni citatpokazuje kako on u tome vidi najamnike poslane iz inostranstva da ruše njegovu zemlju i potkopavaju njen ekonomski sistem, i to baš u vrijeme kada je ekonomska stabilizacija glavni zadatak svakog gradanina. U tom kontekstu Ilija sebe doživljava kao jataka a svoju kucu kao sklonište mracnih sila, zbog cega pada u velikuu depresiju.
Obuzet neprijateljstvom drugih prema njegovoj zemlji, Ilija odlucuje da se sav posveti kontrašpijunaži – pracenju podstanara i prikupljanju dokaza o njegovoj „zlocinackoj“ aktivnosti. Prvo je uzeo godišnji odmor, a zatim i neplaceno odsustvo; kupio je fotografski aparat sa teleobjektivom, projektor. Prati ga, snima njegove goste i sastanke, a potom analizira u svom domu. Snimio je njegov sastanak u hotelu, ispracaj jednog iz grupe na aerodrmu, njegove šetnje sa nekom novinarkom i nekim drugim ljudima, da bi na kraju izveo svoj zakljucak: „On radi tacno, po zadatku, onako kako je napolju isplanirano“. Ako neko greškom dobije njihov telefon, Ilija to doživlja kao provjeru i uhodenje „mracnih sila“ pošto je on jedina opasnost za njihovo djelovanje, jedina savjest koja im stoji na putu: „Sad su zvali da vide hocu li se javiti. Ako se javim, onda su mirni, mogu da rade šta hoce“. U njegovoj glavi je tako, mada za njega niko ne mari, niti nekome izvan kuce nešto znaci. U svojoj obuzetosti tim problemom on vec osjeca da mu „spremaju nešto gadno“. I vec predvida kako ce odsad nepoznati ljudi, preobuceni špijuni u liku prosjaka, majstora za kišobrane ili seljaka sa kajmakom, stalno pojavljivati na vratima pod izgovorom da nekoga traže ili nešto nude.
Ilijina obuzetost neprijateljima koji „kidišu“ na njegov samoupravni sistem sve više raste i pocinje da prelazi u pravu paranoju (bolesno stanje psihe kada covjek postaje „progonilac progonilaca“), o cemu govori i slika s pocetka petog „poglavlja“ koje nosi naslov „Pokušaj ubistva“ i cijela naredna scena: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“. Kasno uvece vraca se Ilija „krvavog lica i ruku, sa pocepanim odelom i bez jedne cipele na nozi“. Iz njegove price, pune price i psovki, saznajemo da je neko htio da ga ubije – namjerno je htio da ga pregazi kolima dok je prelazio ulicu, što je – po njemu – dio neprijateljskog scenarijakoji vodi u izvršenje likvidacija i sijanje nesigurnosti medu gradanima. U tako nešto on je cvrsto uvjeren, bez obzira na cinjenicu što je prelazio ulicu na nedozvoljenom mjestu, izvan pješackog prelaza. U narednom poglavlju „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“, da bi se pokazalo dokle doseže ljudska uobrazilja i kako ona postaje paranoja, inventivni Dušan Kovacevic koristi slike projekcije. Naime, pošto je prikupio dovoljno „dokaza“ protiv „špijunske organizacije“, Ilija organizuje projekciju slajdova kojoj prisustvuju brat Đura i žena Danica. Uhvacene situacije su sljedece: šetnja podstanara pored rijeke sa jednim muškarcem i ženom (Ilija ih je identifikovao: nepoznati je naucnik iz Vince, a ona njegova ljubavnica), njih troje sjede na splavu i za stolom razgovaraju, razmatraju neki plan (po Ilijinom objašnjenju to može biti samo plan našeg instituta u Vinci); onda se vidi kako ga gužvaju i bacaju u vodu (a Ilija, iako je tek mjesec mart, skace u rijeku da se dokopa „dokaza“); slijede slike iz pozorišta, iz neke kafane, slike društva u lovu u okolini Beograda. Taj lov, po Ilijinom mišljenju, i nije pravi lov nego „cista vojna vežba pod firmom lova na fazane“, „uvežbavanje streljacke sposobnosti“ i „održavanje kondicije“, organizovanje neprijateljskog izvidanja „po sistemu trojki“, kao „izucavanje terena oko Beograda“. Dok radi projektor, on prica kako ga zamalo nisu ubili dok se krio u obližnjem žbunu jer su mislili da je u grmu lisica ili zec. Opsjednut problemom „špijunaže“ i njenog razornog dejstva na zemlju, Ilija paranoicno zakljucuje: „Špijuni su medu nama, samo ih treba znati prepoznati“. Ovakvo razmišljanje je ishod simptoma jedne bolesti od koje je bolovalo jedno društvo i cijeli jedan poredak, koji je svuda i na svakom mjestu zagovarao neki sistem samozaštite od spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja, a u cilju ocuvanja tobožnje nezavisnosti i blagostanja naroda.
Bdijuci nad poretkom svoje zemlje kao jedina savjest, Ilija Cvorovic u svoju aktivnost ukljucuje i brata blizanca, Đuru, a podršku pocinje da dobija i od svoje supruge koja je dosad bila sasvim po strani, što ce dovesti do sukoba izmedu nje i kcerke koja u ocu vidi vec bolesnog covjeka. O tom posebno govori „poglavlje“ po naslovom „Rasprava o ocu“. Iz razgovora majke i kcerke saznajemo da je Ilija izgubio posao, da je porodica zapala u velike dugove zbog nabavke opreme za pracenje „neprijatelja“, ali i putovanja koja je on preduzimao iz „bezbednosnih razloga“. Majka ne može da shvati kcerku koja ne podržava svog oca koji se bori za veliku stvar, nego ga tretira kao bolesnog i traži njegovo lijecenje.
Pretposlednje „poglavlje“ u drami je „Sve gori od goreg“. U njemu Ilija referiše svojoj ženi o dvodnevnom boravku u Nišu radi prikupljanja informacija o podstanaru (posjetio je njegovog strica, strinu), iznoseci još jednom svoje ubjedenje da je on „dubre“, „zlikovac“, „izdajnik“ u službi mracnih sila, a sve na osnovu pricanju zavidnog strica koji na sve moguce nacine opanjkava svog sinovca. Pristiže i Đura koji pripovijeda o tome kako je pratio nekog profesora, uhvatio ga, svezao i zatvorio u svoj podrum.
Drama Balkanski špijun nema neke osobite obrte u svom razvoju; njena radnja ide linijom progresije, i to u jednom pravcu i samo na verbalnom planu. Razrješenje, ako može tako da se kaže, dato je u posljednjem „poglavlju“ – „Saslušanje“. Podstanar Petar stiže u dom Cvorovica, sav je u žurbi jer treba na brzinu da se pripremi – putuje u Njujork. Prije nego što ce se oprostiti od Danice, traži od nje da mu kaže zašto ga prate. Kada je bio na rucku kod prijatelja, primijetio je Iliju na vrhu drveta u susjednom dvorištu kako ga slika, pod krevet mu je podmetnuo mikrofon, na sobnom tavanu je probušio je rupu i kroz nju stalno motri, narocito kad mu neko dode u posjetu. U meduvremenu stižu Ilija i Đura. Traže od Danice da ode do Đurine žene, a podstanara lisicama vezuju za stolicu.. Pocinju da ga saslušavaju. Puštaju mu magnetofonske snimke njegovog razgovora sa profesoricom o ekonomskoj situaciji u zemlji i uzrocima slabe proizvodnje. Ilija traži od njega da mu prizna sva „nedela“, da pokaže da je bio u zabludi, kao što se i njemu, Iliji, desilo neposredno poslije rata, u vrijeme informbiroa. I dok je Đura na putu – otišao je da dovede „uhapšenog“ profesora na suocenje s Petrom, Ilija Cvorovic, u trenutku velike uzrujanosti, dobija napad srca i pada. Podstanar bi da mu pomogne, traži pogledom lijek, ali ga nema jer ga Ilija nije kupio („Nema ga u apotekama“). Mada je vezan za stolicu, dovlaci se do telefona, poziva hitnu pomoc, a potom – i dalje vezan za stolicu – bježi iz kuce, s namjerom da stigne na aerodrom prije polijetanja aviona, naravno noseci i stolicu za sobom. Iako se previja od bolova, Ilija dovlaci telefon, zove Đuru i traži od njega da krene na aerodrom i kako zna zaustavi sve letove. A potom, cetvoronoške, boreci se za život, izlazi u dvorište.

Ilija Cvorovic
Ilija Cvorovic je covek šezdesetih godina, živi na periferiji, anoniman je jednostavan. U njegovoj prošlosti je rat i ranjavanje a potom hapšenje i robijanje na Golom otoku.U sadašnjosti je mucna svakodnevnica, žena „davno ostarela, pre vremena“, kcer Sonja, nezaposleni stomatolog, podstanar Petar Jakovljevic. Iz tog mirnog porodicnog kruga i društvenog miljea izvlaci Ilija poziv iz SUP-a na „informativni razgovor“. To je prelomni trenutak , koji ce drasticno promijeniti njegovu svakodnevnicu. Ilijina pojava na sceni pokazuje „coveka u godinama, krupnog, snažnog, plecatog“ , zadihanog, nervoznog i uznemirenog: nervozan je u hodu, pokretima, nacinu otresanja cigarete. Besan je na ženu što je podstanarau izdala sobu i time “ izdala “ njega, muža. Bes je izazvala cinjenica što je pozvan u miliciju, on koji je robijao na Golom otoku; bes je izazvala i sumnja na podstanara, koja je dovela u sumnju Ilijinu lojalnost. U njemu su oživele rane prošlosti, ružna secanja, strepnje. Kada saznaje od žene Danice da su podstanara zvali iz Priza nekoliko puta, obuzima ga panika: odmah zove inspektora. To je pocetak Ilijinog angažovanja na pracenju podstanara. On ce pregledati stvari osumnjicenog i odpocece da prati njegovo kretanje po gradu. Ovakva revnost motivisana je da sa sebe skine sumnju policije i opet se vrati u miran život bez zebnje i straha.Ali je vec „prvi“ radni dan doneo nevolje: došao je kuci „prašnjav, izgužvan, ugruvan-jedva stoji“ U njemu je sazrelo uverenje da je podstanar “ poslat iz inostranstva da organizuje neprijateljske grupe“, probudi se bes i rešenost da raskrinka neprijatelje.
Ilija sve više ulazi u svoj novi posao istražitelja“ uzima godišnji odmor, kupuje fotoaparat sa teleobjektivom, magnetofon, projektor za slajdove-komletnu opremu za posao u koji potpuno uranja. Njegove price o pracenju i onome što je video stvaraju psihozu straha u kuci: slucajni telefonski pzivi, nepoznato lice na vratima-sve su to „znaci“ da ga neprijatelji uhode. Pozledu u saobracajnoj nesreci tumaci kao pokušaj ubistva i to još više pojacava napetost, psihozu straha, nemir. Brat blizanac Đuro prikljucuje mu se u istraživanju delovanja „imperijalistickih špijuna“. Celu noc su proveli u razgovoru i ispalnirali dalji rad. Snimaju podstanara i njegovo društvo, prisluškuju razgovore, putuju u mesta u koja odlaze podstanar i njegovi ljudi. Ilija je uveren da je stekao solidno iskustvo: „Sada, kad vidim coveka, tacno znam šta je“. Om je spreman i na takvu žrtvu kao što je gledanje operete u pozorištu („Racunali su, ako ih neko prati, odustace zbog opere, pa posle mogu mirno da odu u kafanu. Medutim, nisu racunali da ima ljudi spremnih na sve“).
Vrhunac ideološke paranoje i fiks ideje o narodnim neprijateljima koje trebe omoguciti i uništiti, došao je u desetoj situaciji. Ilija i njegov brat su vezali podstanara i poceli saslušanje. U nacinu postavljanja pitanja, pretnjama i postupcima, braca se ne razlikuju od svojih nekadašnjih istražnih sudija: potpuno se uživljavaju u svoj „posao“ primenjujuci metode verbalne i fizicke torture. Oni (narocito brat Đuro) ne prezaju ni od otvorenih pretnji likvidacijom. Ovo saslušanje osvežava davnašnje rane Ilijine: umesto da ispituje, on pocinje da se ispoveda. Imamo li u vidu kome Ilija kazuje ove reci, jasno je da ih treba citati u inverziji, odnosno u duhu njegovog svetog pravila: „Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste“. U ovoj sceni dolazi do izražaja narativnost dramskog govora: replike su prave male pripovesti od nekoliko stranica. Ovaj razgovor sa „okrivljenim“ ne samo da je uzbudio Iliju što ima pred sobom „uhvacenog“ neprijatelja, nego ga je uzbudilo secanje na vreme kada je on ovako sedeo pred istražnim sudijom. I tada Ilija nije obuzet mišlju da traži pomoc, nego zove sanhu.
Ilijina misaono-ideološka transformacija krece se od sumnje do paranoje. On ce razgovorom kod inspektora pronaci u sebi potrebu da sve što se dogada u stvarnosti tumaci na svoj nacin pridajuci ljudima, postupcima i pojavama neke moguce smislove, suprotne od onih koji se nude kao ocigledni i sasvim jasni.On je vec iskusio da ono što jeste ne mora to i da bude: bio je borac i komunista, ali su drugi ocenili da nije i – odležao je dve godine robije. Tada se u njegovoj svesti utvrdilo sveto pravilo: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“. Zato i sada, u ponašanju podstanara ne pokušava da uoci pravi smisao, nego mu daje neki drugi moguci smisao ali sa negativnim predznakom. kako vreme prolazi, on nalazi sve više indicija da je njegov podstanar opasan covek i „imperijalisticki agent“. To ga odvodi u paranoju koja ga potpuno išcašuje iz stvarnosti i života.
Ilija Cvorovic nije jednostavna licnost. U njemu su borac i rodoljub na jednoj strani, i Golootocani na drugoj strani. U njemu je podozrirvost prema vlasti, ali podozrivost prema „stranim elementima“. On je jednom bio indoktriniran i zbog te indoktrinacije ispaštao; sada je opet indoktriniran, ali su posledice mnogo ozbiljnije. Ranije je podlegao spoljašnjoj indoktrinaciji, sada je indoktrinacija došla iz njega samog. Ilija je ostao na ideološkoj svijesti svoga vremena – sve što se menjalo kao da nije dotaklo njegovu licnost. Ponaša se anahrono: misli da ce zaustaviti neminovne procese tako što ce on sam loviti „imperijalisticke agente“; ne samo da zapada u nevolje, nego i delije vrlo groteskno: to je nesklad moci i delenja, mogucnosti i svrhe, sredstava i cilja. Apsurd Ilije Cvorovica je u tome što on nastoji da uništi „imperijalisticke agente“, a uništava sebe.
Tragicno je u liku Ilije Cvorovica, koji nezadrživo tone u svet svoje prošlosti, svet ideoloških utvara koje su uništile njegov život. Udaljavanje od stvarnosti deluje smešno i groteskno, ali u nekim situacijama i targicno“ on sve više pokazuje znake paranoje i sve više zapada u afektivna stanja, koja prete njegovom životu. Ilija tako nesvesno postaje olicenje totalitarne vlasti i njen instrument.

Ostali akteri drame
Danica je dramski junak koji ne silazi sa scene: prisutna je kao domacica, supruga, majka. Ona je “ vecito zamišljena i zabrinuta, vecito rasejana(…) davno ostarela, pre vremena“. Njeno mesto je u kuhinji (a kuhinja je i poprište dramskih zbivanja): na pocetku se vidi kako „sedi za kuhinjskim stolom, ljušti krompir i usput sluša radio“ – ova recenica ce se ponoviti u nekoliko scena. „Krompirski posao“ u ovoliko scena (a dramsko zbivanje traje cetrdeset pet dana) ima jasnu socijalnu notu: krompir je pretežna hrana ove porodice. Odmah poslije didaskalije u kokoj se opisuje Danicin „krompirski posao“ sledi govrna emisija sa radija, koja recnikom politickog praznoslavlja govori o „zacrtanim planovima“, „neprijateljima našeg društvenog sistema“, itd. Dok radio-emisije govore o nekoj apstraktnoj stvarnosti, Danicin svakodnevni život nudi sumornu sliku životne stvarnosti – ona kao domacica najbolje oseca nemaštinu i bedu. U njoj se dogada zanimljiv proces: ukoliko više sluša izveštaje na radiju i govore politicara, utoliko je ogorcenija na sve ono što doživljava u prodavnici i na pijaci. Zato, kad god se povede razgovor o životu, Danica ima samo reci jada i osude svega onoga što je snalazi u svakodnevnom životu. Njen muž Ilija, u razgovoru sa inspektorom , na njegovo pitanje kako izlazi na kraj “ sovim poskupljenjem“, izjavljuje: „Privatili smo stabilizaciju, to nam je sad svetinja“. Danica pak, u razgovoru sa podstanarom, oštro ce progovotiti o situaciji u društvu. Ove reci ce razgneviti Iliju koga je vec naceo strah, ali Danica ume da otrpi muževljeve reci. Nju ce zacuditi neki muževljevi postupci, ali ce biti uz njega: ne dozvoljava kcerki da vodi oca kod psihijatra jer on nije lud.
Naj oštrija društvena kritika izrecena je kroz usta ove Kovaciceve junakinje. To je izdvaja iz prosecnosti koja se mogla slutuiti iz prvih slika dramske igre: njena izmucenost i mirno podnošenje nekih muževljevih postupaka i ponašanja, spoljašnja je slika ove žene; u njenoj duši je snažni jad na sve ono što se dogada, veliko razumevanje za muža i ono što on radi, briga za porodicu. Iako je i ušla na strani onoga što cine njen muž i dever, to je nimalo ne karikira – ona ne razume njihove postupke i ono što cine, ali im veruje, jer su njeni.
povratak

Podstanar (Petar) pojavljuje se samo u tri dramske situacije, ali je glavni agnes za pokretanje price i zaplitanje dramskih sukoba. On je covek koji je rano otišao u inostranstvo, tamo zaradio nešto novca i vratio se u svoju zemlju da otvori krojacku radnju. Za otvaranje su potrebne gomile papira, a „olinjali službenici“ maltretiraju stalnim odlaganjem i postavljanjem novih uslova. On deluje smireno i pribrano, ne reaguje burno na Ilijine optužbe, pokušava da urazumi dvojicu brace. Petar je sticajem okolnosti upao u vrtlog jedne paranoicne igre i jurnjave, ali ume da sacuva prisebnost, razum i korektno ponašanje. Što su žešci napadi brace, to je snažnija figura ovoga junaka: njegova snaga je u svesti da je sve to što mu se dešava velika glupost i da se mora jednom završiti.
Iako u delovanju i kretanju ovoga junaka nepoznanica i tajanstvenosti, citalac ili gladalac ni jednog trenutka neveruju Iliji i Đuri: ne podležu iskušenju da da prihvate razmišljanje i uverenje dvojice brace. Iz tih razloga, u situacijama u kojima se pojavljuje podstanar, nema smeha na njegov racun, ali zato buran smeh prati mišljenje i citanje dvojice brace. Cak i poslednja situacija kada podstanar izlazi napolje noseci glomaznu fotelju za koju je vezan lisicama, ne deluje smešno, nego tragi-komicno.

Sonja je dramski junak koji nema znacajniju sižejnu funkciju: samo je agnes za uvodenje bocnog motiva: kcerka i roditelji. U njoj je zdravo jezgro dramskog sveta, korektna za ponašanja i citanja ostalih likva.

LIRSKA NARODNA PESMA

Lirska narodna pesma starija je od umetničke lirske pesme. U njoj su izražena osećanja darovitih pojedinaca, pogledi i shvatanja narodnog koletkiva, opisane životne situacije, predočena htenja i potrebe. Veoma bogata po broju pesama, narodna lirika je siromašna po tematici, jednostavna je po formi i izrazu. Osećanja se izražavaju posredno i u nagoveštajima, subjektivnost je manje prisutna. Međutim, po snazi osećanja, po bogatstvu stila i jezika, narodna lirika ima značajno mesto u razvitku književnosti. Ona je uticala na razvitak pisane poezije od humanizma i renesanse do romantizma. Narodna lirska pesma je nastala iz potrebe da se peva o nekoj životnoj situaciji, o osećanjima i raspoloženjima, željama i snovima, idealima i nadanjima. Osobenost svake lirske pesme je melodičnost (pevljivost), koja je doprinela njenom širenju i prenošenju, ali i spašavanju od zaborava. Česte su životne situacije u kojima se peva lirska pesma (sedeljke, slave, svadbe, mobe) i to je jedan od razloga da nastane veliki broj lirskih pesama, da se one dugo zadržavaju u pamćenju generacija i veoma brzo šire u druge krajeve. S obzriom na veliku „skalu osećanja i raspoloženja, na veliki broj životnih situacija u kojima se peva, nastao je veliki broj vrsta i podvrsta lirske narodne poezije: mitološke pesme, ljubavne pesme, običajne pesme (svatovske, počašnice ili zravice, uspavanke, tužbalice), posleničke pesme (pastirske, žetelačke pesme, pesme o vršidbi), obredne pesme (dodolske, krstonoške, kraljičke, koledarske, slavske), religiozne, porodične, šaljive.

MITOLOŠKE PESME spadaju u najstarije narodne lirske pesme. Javljaju se u periodu rodovske zajednice kada je čovek sve pojave u prirodi i životu objašnjavao mitološkim predstavama. Sve ono što se zbiva oko njega, a što je bilo neshvatljivo, čovek je objašnjavao poznatim činjenicama iz svakodnevnog života dajući pojavama u prirodi ljudski oblik i uvodeći ih u svakodnevni život ljudske zajednice. Najviše se peva o Suncu, Mesecu, vilama: pripisuju im ljudske osobine i stavljaju se u*različite situacije ljudskog življenja. Mitološka pesma izražava čovekovu želju da se umili silama koje ne može da dokuči i objasni i koje su za njega svemoćna božanstva. Kada hrišćanstvo potiskuje mnogobožačku religiju, potiskuje i čovekova verovanja u mitološkd bića, a samim tim i podsticaje za nastanak mitoloških pesama (Sunce se devojkom ženi, Dvije su se zv’jezde zavadile, Grad gradila bj’ela vila).

LJUBAVNA PESMA je stara koliko je staro i osećanje ljubavi prema osobi suprotnog pola. Kako je ljubav osnovno i najjače ljudsko osećanje, ova lirska vrsta je ne samo najstarija, nastala još u primitivnom društvu, nego je i najbrojnija, najraznovrsnija po tematici i najlepša po iskazanim osećanjima i melodiji. Narodna ljubavna pesma ima nekoliko motiva koji se ponavljaju iz pesme u pesmu: telesna lepota (posebna lepota žene), duševna lepota (Srpska devojka), izjavljivanje ljubavi, ljubavna čežnja (Paun pase), nesrećna ljubav, fatalnost ženske lepote. Ljubavna pesma je nastala u konkretnim okolnostima pa je zato izraz vremena, društvenih i porodičnih odnosa. Preplitanje motiva, karakteristično skoro za sve vrste narodne lirike, uočava se i u ljubavnim pesmama. Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama, alegorijski. Nema čulnosti, ljubav je samo nagoveštena, samo se naslućuje. Ovde malo ima ljubavne sreće i radosti, više ima čežnje i tuge zbog rastanka, bola zbog neostvarene ljubavi. Jezik je jednostavan kao što jednostavno i kazivanje o ljubavi.

OBIČAJNE PESME opevaju svakodnevne životne situacije i tematski su vezane za određeni običaj uz koji se pevaju: svatovske (Kad polaze s devojkom), počašnice ili zdravice (Biserna brada), uspavanke (Spavaj, čedo, rodila te majka), tužbalice (Tužbalica jedne Risanke). Izražavaju najraznovrsnija osećanja — radost, ljubav, nežnost, tugu, bol. Veoma su stare po postanku pa se kroz njih mogu pratiti različiti običaji i promene do kojih je dolazilo u tim običajima tokom vremena.

POSLENIČKE PESME ili pesme o radu pevaju o čovekovom radu, različitim poslovima, osećanjima radosti koje izaziva rad i njegovi rezultati, mobama, nadmetanjima, teškom nadničarskom radu. Kako su nastajale u samom procesu rada, ove pesme na najbolji način ukazuju na razvitak sredstava za rad i smenjivanje pojedinih zanimanja tokom vremena. Ljudski rad se u početku svodio na tri osnovna zanimanja: zemljoradnju, stočarstvo i domaću radinost — pletenje i tkanje kao isključivo zanimanje žena i devojaka. Ovo tematsko siromaštvo odraz je skučenog života i nerazvijenosti proizvodnih sredstava, Kako se život bogatio novim zanimanjima, u posleničke pesme uzlazi nova tematika. Na osnovu dominantnih tema posleničkih pesama može se izvesti zaključak o njihovoj starosti. U ove pesme se često interpoliraju ljubavni motivi što je uslovljeno samom situacijom u kojoj nastaje i peva se poslenička pesma. Kako se sve više javlja imovinska nejednakost, posleničke pesme poprimaju socijalno obeležje. U posleničke pesme spadaju pastirske pesme (Prokleta da je devojka), žetelačke (Nadžnjeva se momak i devojka), pesme o vršidbi.

OBREDNE PESME nastale su u onom periodu društvenog razvitka kada je čovek pojave oko sebe tumačio voljom bogova. U težnji da umilostivi bogove, čovek je priređivao različite obredne rituale koji su uvek praćeni odgovarajućim pesmama. Tako su nastale dodolske pesme (Mi idemo preko sela), krstonoške, kraljičke, (Oj višnjo, višnjice), koledarske, slaveke pesme.

PORODIČNE PESME pevaju o, porodici i porodičnim odnosima. U njima se opevaju različite situacije iz porodičnog života: odnosi u porodici, ljubav majke prema sinu, ljubav brata prema sestri, sestrinska ljubav, položaj snahe u porodici, odnosi snahe i svekrve, snahe i zaove, snahe i devera. U njima je prikazan idiličan život u porodici, sloga i ljubav, uzajamno poštovanje, ali i sukobi, posebno težak položaj neveste u muževljevoj kući. Sestrinska ljubav je opevana kao najjača i najtoplija i to u najvećem broju pesama (Dvije seje brata ne imale). I roditeljska ljubav, posebno materinska, čest je motiv lirske narodne pesme (Mlad se Ivo na vojsku otpravlja). U ovim pesmama data je široka skala osećanja i raspoloženja: od radosti i ljubavi, do bola i mržnje.

STRUKTURA LIRSKE PESME

Lirska pesma se odlikuje specifičnom sadržinom, strukturom i kompozicijom. Njena sadržina je čisto osećanje, nosilac tog osećanja je lirski subjekt, on se iskazuje u prvom licu. U lirskoj pesmi nema radnje, nema fabule, nema likova koji bi bili nosioci radnje u razvoju, ili posrednici između sveta pesme i čitaoca: kazivanje u lirskoj pesmi je neposredno, subjektivno, emotivno obojeno.

Spoljašnju kompoziciju lirske pesme čine strofa, stih, polustih, akcenatska celina. Svaki od ovih elemenata ima određene karakteristike i specifična svojstva. Od raznovrsnosti i broja tih svojstava, zavisi ritam, zvučanje i značenje pesme. Sva ova svojstva proučava versifikacija.

Unutrašnju kompoziciju lirske pesme karakteriše tročlana motivska struktura:

I motiv — uvod, tema pesme, obraćanje;
II motiv — razvijanje teme novim detaljima;
III motiv — emotivni i misaoni zaključak, poenta, poruka.

Elementi (motivi) u drugom strukturnom elementu pesme mogu imati različit raspored i međusobni položaj:

a) naporedni raspored: nizanje detalja i elementarnih slika, koji stoje naporedo jedan prema drugome;
b) gradacijski raspored ide u dva smera:
— uzlazni smer: nizanje pojedinosti od slabijeg ka jačem, od apstraktnog ka konkretnom,
od manjeg ka većem;
— silazni smer: nizanje pojedinosti od jačeg ka slabijem, od konkretnog ka apstraktnom,
od većeg ka manjem;
v) kontrastni raspored koji ima nekoliko položaja:
— jedan detalj isključuje drugi (isključni položaj);
— jedna slika proizilazi iz druge (zaključni položaj);
— jedna sLika kontrastira drugoj (suprotni položaj).

Analiza pesme bavi se onim strukturnim elementima koji u određenoj pesmi. imaju značajnu umetničku funkciju.

Staniša Veličković | Interpretacije I

Ciklus oslobođenja Srbije i Crne Gore

CIKLUS OSLOBOĐENJA SRBIJE

Pesme ovog ciklusa odnose se na oslobođenje Srbije i najmlađe su po postanku. Tursko nasilje koje se stalno pojačavalo i opšte revolucionarne prilike u Evropi, doprineli su da otpor naroda preraste u veliku osvetu — u ustanak. Ceo narod bio je jatak, a skoro svaki deseti čovek hajduk. Širom Srbije stvarale su se hajdučke družine koje su izolovano vodile borbe. No, vrlo brzo, hajdučke družine su se povezivale i protiv turskih osvajača započela je zajednička i organizovana borba — ustanak. Udruženim snagama pobedili su tursku vojsku na Mišaru, Deligradu, Loznici i drugim mestima širom Srbije.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Boj na Mišaru, Boj na Deligradu, Početak bune protiv dahija i Boj na Čokešini. Najpoznatiji junaci su Karađorđe, Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, Stanoje Glavaš, Veljko Petrović i mnogi drugi.

Slavna borba protiv turskih osvajača jedne male ustaničke vojske rodila je svoje narodne pesnike, a među njima i guslara Filipa Višnjića. On je u pesmi Početak bune protiv dahija slikovito opevao knezove, ali uvek kao glavnog pokretača i nosioca borbe — narod.

„Tu knezovi nisu radi kavzi,
nit su radi Turci izjelice,
već je rada sirotinja raja
koja globe davati ne može,
ni trpeti turskoga zuluma“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Turci misle da je raja šala,
al’ je raja gradovima glava,
niče raja ko iz zemlje trava.“

Početak bune protiv dahija

Narodni pevač radovao se velikoj pobedi nad turskim osvajačima i sa suzama radosnicama gledao u svetle dane slobode. Pobedila je ljubav prema slobodi koju je prekalila mržnja prema nasilju, ropstvu i životu bez časti.

CIKLUS OSLOBOĐENJA CRNE GORE

Turski osvajači pokušavali su da porobe i pokore Crnu Goru, crnogorski narod, ali nikada u tome nisu uspeli. Cela Crna Gora bila je veliki ustanički tabor.

Turski osvajači pokušavali su mitom, povlasticama, obećanjima da pridobiju crnogorske vođe. Oni koji su poklekli pred obećanjima i povlasticama, bili su poturice. U vreme vladavine vladike Danila Petrovića iz plemena Njeguša poturice bivaju istrebljene.

Najpoznatije pesme ciklusa oslobođenja Crne Gore jesu: Osveta Batrića Perovića, Šćepan Mali, Nikac od Rovina, Tri sužnja, Istraga poturica i Perović Batrić.

Pesme ovog ciklusa stvarali su sami učesnici u bitkama, pa je prirodno što u njima ima više istorije nego poezije. Beležeći pesme Vuk Stefanović Karadžić je to isto uočio. U ovim pesmama opevani su istorijski događaji XVIII i prve polovine XIX veka.

U pesmi Osveta Batrića Perovića opevana je pogibija slavnog crnogorskog junaka Batrića i osveta njegova oca nad bezdušnim krvnikom Osmanom.

U pesmi Šćepan Mali opevan je zajednički pohod Mlečića i Turaka na Crnu Goru, ali ko će slomit „gnijezdo sokolovo“.

Pesme ovog ciklusa nicale su u jeku borbi koje su se vodile bez predaha. Po svojoj umetničkoj vrednosti, toplini osećanja i bogatstvu detalja, one su dragoceno blago naše poezije.

U ličnostima junaka Vuka Mićunovića, Vuka Mandušića, braće Martinovića i drugih junaka opevane su pozitivne osobine Crnogoraca: poštenje, hrabrost i ponos.

„Tahir-pašo, zemlji gospodaru,
što ti išteš harač od Pipera,
harač težak od šedam godina,
uz harače osam djevojaka,
uz djevojke dvanaest talaca,
čini, pašo, što si naumio,
ne damo ti ništa do kamena,
da s njim biješ u oba ramena!“

Piperi i Tahir-paša

Autor teksta nepoznat

USKOČKI CIKLUS

Iz istorije saznaje se da su naši preci od Austrije dobijali pravo da se nastane duž granice prema Turskoj. Ti krajevi dobili su ime Vojna krajina, a graničari su nazivani uskocima. Uskoka je najviše bilo u Klisu i Senju. Po načinu ratovanja s turskim osvajačima, razlikovali su se od hajduka time što su se borili u velikim grupama i frontalno. Uskoci nisu živeli kod svojih prijatelja — jataka, niti u šumi, već kod svojih porodica. Nalazeći se i blizu mora češće su svojim brodićima napadali druge i plenili njihovu robu.

Austrijske i mletačke vlasti su pomagale uskoke u borbi protiv Turaka, ali kada bi odnosi sa Turcima bivali mirniji, onda su uskoke zlostavljali.

Čuvene uskočke vođe bile su Ivo Senković, Stojan Janković, Ilija Janković, Smiljanić Ilija i drugi.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Janko od Kotora i Mujin Alil, Kuna Hasan-aga i Dragić vojvoda, Ivo Senković i aga od Ribnika, Ropstvo Janković Stojana, Senjanin Tadija i Junaštvo Komnena barjaktara.

U ovim epskim pesmama naročito su opevani megdani uskoka. Megdani su dati slikovito i živo, s raznim promenama situacija, što dovodi do raznih dramatičnih momenata.

Druga karakteristika (odlika) pesama uskočkog ciklusa jeste slikanje smene stare generacije, mladom generacijom. Sinovi zamenjuju ostarele očeve. Uzimaju očevo oružje i mada nevični megdanima, suprotstavljaju se svojom srčanošću lukavim i veštim turskim megdandžijama. U ovim pesmama nalaze se mnoge šale koje mlađi čine kada se nađu u situaciji nadmoći i sigurnosti.

U pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika opevan je motiv smene stare generacije u borbi protiv turskih osvajača. Proslavljeni uskok Đurđe „suze roni“ što zbog starosti i nemoći ne može da izađe na megdan obesnom Turčinu — Agi od Ribnika koji traži sramni poklon kao znak pokornosti. Ali, tu je njegov sin koji odmenjuje ostarela baba (oca).

„Ko l će babu hlebom dohraniti?
Ko l’ po smrti baba sahraniti?
Al’ govori Senković Ivo:
„Što b’ se, babo, ruva poplašio?
Ja s’ ne bojim ni živa kurjaka,
akamoli mrtvih kožetina!
Ako može Turčin podviknuti,
i ja mogu, babo, podviknuti,
već daj meni testir i blagoslov
da Turčinu na mejdan iziđem,
dok je, babo, tvoga čeda Ive,
nećeš Turkom ti presti košulja!“

Ivo Senković i aga od Ribnika

Pesme o hajducima i uskocima, koje su naši preci slušali uz gusle, jačale su snage za sve nove i nove otpore protiv turskih osvajača i uvek novim ognjem palile oslobodilačku misao porobljenog naroda.

HAJDUČKI CIKLUS

Turski osvajači smatrali su naše pretke za niža bića koja su stvorena samo da služe i robuju. Za vreme robovanja pod Turcima naši preci bili su ekonomski izrabljivani i politički unazađivani. Turčin je mogao da ubije „rajetina“ kad-god to hoće, a da za to nikom ne odgovara. Naši preci morali su da argatuju za Turke, da plaćaju razne poreze od kojih je bio najteži danak u krvi (odvođenje muške dece od 10— 13 godina).

Zbog preteškog ekonomskog i političkog izrabljivanja u mnogim krajevima naše domovine javljaju se hajduci kao zaštitnici i osvetnici naroda. Hajduci su u zasedama sačekivali turske osvajače, otimali opljačkano blago, oslobađali pohvatano roblje i svetili se turskim osvajačima za počinjena nedela.

„Borbe i osvete hajduka krepile su moralne snage naroda, jačale nacionalnu svest i održavale veru u pobedu.“

Najpoznatije pesme o hajducima jesu: Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Mali Radojica, Bajo Pivljanin i beg Ljubović, Grujica i paša sa Zagorja i druge.

U pesmama ovog ciklusa govori se o odmetanju hajduka u goru, odnosima među hajducima, druželjublju, jatacima, pobedama i porazima, tamnovanju i pogibijama.

Hajduci su bili u borbi plahoviti, lukavi, nemilosrdni prema turskim osvajačima. Inače, hajduci su prema svojima i prema „raji“ bili nežni i dobri.

U pesmi Rašta ode Novak u hajduke narodni pevač je objasnio osnovne uzroke zbog kojih se narod odmetao u hajduke.

„Ora’, kopa — ne dadoše Turci,
ovce paso — poklaše mi vuci,
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Još se Turka okaniti neću,
dok je moja na ramenu glava.“

Starina Novak i knez Bogosav

U pesmi Stari Vujadin opevana je vernost i izdržljivost hajduka i pored saznanja da ih čekaju memljive tamnice i krvava mučilišta. Stari Vujadin uči sinove da budu junaci pred neprijateljem, da čuvaju hajdučki ponos, viteško dostojanstvo i pokažu dubok prezir prema osvajačima.

Reči Starog Vujadina sinovima, pune roditeljske nežnosti i hajdučkog ponosa bile su upućene svim hajducima i celom narodu.

O sinovi moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
već budite srca junačkoga,
ne odajte druga nijednoga,
ne odajte vi jatake naše“

Stari Vujadin

Pesma Mali Radojica prikazuje čvrstinu i postojanost hajduka. Nikakvi svirepi postupci prema zarobljenom hajduku nisu mogli slomiti veru u pobedu. Mali Radojica je izdržao vatru na prsima, zmiju u nedrima i klince pod noktima. Činjenica, pak, da nije mogao da se uzdrži pred devojačkom lepotom, dokazuje da je nepoznati stvaralac imao razvijen pesnički talenat.

„Lože njemu vatru na prsima,
al’ je Rade srca junačkoga,
ni se miče, ni pomiče Rade …

Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al’ je Rade srca junačkoga,
ni se miče, ni se od nje plaši…
I uzeše dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove Radu, —
i tu Rade tvrda srca bio,
ni se miče, ni dušicom diše …“

POKOSOVSKI CIKLUS

POKOSOVSKI CIKLUS

Pesme pokosovskog ciklusa odnose se na otpor turskim osvajačima i na prilike u našoj zemlji posle poraza na Kosovu. Istorija je utvrdila, da je srpska država bila osvajana još oko sedamdeset godina posle kosovskog boja. Kad su turski osvajači zauzeli srpsku državu, u zemlji je nastao veliki teror osvajača. Mnogi Srbi iselili su se u Južnu Ugarsku, stupali u mađarsku vojsku i borili se protiv turskih osvajača. U tim otporima isticali su se braća Jakšići, Vuk Grgurović, vojvoda Prijezda, Oblak Radosav i drugi.

Najpoznatije pesme o Brankovićima i Jakšićima jesu: Bolani Dojčin, Smrt vojvode Prijezde, Smrt vojvode Kajice, Zmaj-ognjeni Vuk i Porča od Avale, Margita devojka i Rajko vojvoda, Oblak Radosav i Dioba Jakšića.

U ovim pesmama je opevan viteški otpor prema nasilju, nepravdi i zulum turskih osvajača. Naši preci ponosno su branili svoju čast i domovinu. Mržnja prema bezdušnom osvajaču bila je velika. Ona je davala ogromnu snagu i učvršćivala misao da je bolje umreti stojeći, nego živeti klečeći.

U pesmi Bolani Dojčin opevan je otpor prema nasilju i osvajačima. Kada je Turčin nasrnuo na čast njegove sestre, Bolani Dojčin, iako teško bolestan platnom obavija svoje kosti, uzjahuje nepotkovanog dorata i snagom koju mu daje mržnja na tiranina, izlazi na megdan i ubija Turčina.

U pesmi Smrt vojvode Prijezde opevan je viteški otpor prema turskom osvajaču. Vojvoda Prijezda brani svoj grad, ali kad vidi da je otpor uzaludan živ se ne predaje u ruke neprijatelju, niti predaje svoja dobra. Takva je bila i njegova ljuba žena. Jelica gospođa je lik naše žene koje više voli časnu smrt sa svojim mužem, nego da ljubi osvajača.

„O Prijezda, dragi gospodaru,
Morava nas voda od’ranila,
nek Morava voda i sa’rani.“
Pa skočiše u vodu Moravu.
Car je Me’med Stalać osvojio,
ne osvoji dobra ni jednoga“.

Iz pesama nastalih u ovom periodu saznaje se da su u Crnoj Gori pružili snažan otpor turskim osvajačima Crnojevići. Najpoznatija pesma o Crnojevićima, koja je i naša najduža narodna epska pesma, jeste Ženidba Maksima Crnojevića.

Takođe se iz pesama ovog perioda saznaje da su u Hrvatskoj pružali snažan otpor turskim osvajačima Nikola Jurišić, Nikola Šubić Zrinjski i drugi. Naročito su bile čuvene bitke na Krbavskom polju i na Mohaču.

Da bi se sprečilo tursko nadiranje preko Save i Dunava, osnovana je tzv. Vojna krajina. Tu su se nalazili Srbi, odakle su se žestoko borili protiv nadiranja Turaka.

Najpoznatije pesme o Zrinjanima i Ugričićima su: Ban Zrinjanin i Begzada devojka i Ban Derenčin.

CIKLUS KRALJEVIĆA MARKA

U istorijskim izvorima nalazi se da je Kraljević Marko bio turski vazal i da je morao pomagati turskim osvajačima u ratovima. Kraljević Marko bio je sin kralja Vukašina, a poginuo 1395. godine na Rovinama. Narodni pevač je od ove— istorijske ličnosti stvorio velikog junaka s najrealnijim osobinama naših predaka.

U epskim pesmama o Kraljeviću Marku narodni pevač je opevao skoro ceo život Kraljevića Marka, od rođenja pa do smrti. On se nije držao činjenica već je gradio lik Kraljevića Marka u skladu s težnjama i mislima porobljenog naroda. Kraljević Marko je junak ogromnih sposobnosti, ali zna i da se uplaši. On je veliki junak i veliki zaštitnik sirotinje i potlačenih; neustrašivi borac protiv nasilja i nepravde.

U bitkama Kraljević Marko pobeđuje nasilnike i turske siledžije. Iako je priznavao tursku vlast, o čemu govore pesme, Kraljević Marko nije bio ropski pokoran. Kraljević Marko je mrzeo cara, a kad je išao u rat za njega, išao je radi dobra svoga naroda.
Kraljevića Marka krase mnoge pozitivne osobine: nežnost prema majci, ljubav prema nezaštićenima i poštenima, a naročito prema siromašnima. U pesmama o Kraljeviću Marku nalazimo i njegove negativne osobine kao što su pohlepnost, samovolja, on je i kavgadžija, ubojica, plah i prek itd. Ali ove mane čine Marka potpunom ličnošću. Jer, kakav bi to bio junak, zaštitnik sirotinje i potlačenih kad bi bio miran, pokoran, stidljiv, bojažljiv i sl. Osvetničke i oslobodilačke težnje naših predaka tražile su jakog, lukavog, snažnog borca koji se neće plašiti, niti pokoravati. One su ga našle u liku Markovom.

Junak Kraljević Marko prema pesmi, nije poginuo. Nije ni umro. Narodni junak u prošlosti je zaspao, pa ako ustreba narodu, on će se ponovno probuditi. Ovo se tumači opštim stavom naroda i njegovih pevača da slobodarska misao nikada ne umire, pa ni junak koji je stvoren prema težnjama naroda.

Pesama o Kraljeviću Marku ima najviše u našoj narodnoj epskoj poeziji. Najpoznatije su pesme: Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Kraljević Marko ukida svadbarinu, Marko Kraljević i beg Kostadin, Oranje Kraljevića Marka i druge.

U pesmi Kraljević Marko ukida svadbarinu pokazana je velika ljubav prema čoveku koji je u nevolji. Sirota devojka ne želi da bude ljuba osvajaču. Kraljević Marko bio je do suza potresen zbog njene nesreće pa zato, kao zaštitnik sirotinje raje, nasrće sam na Arapina i njegove vojnike i pobeđuje ih.

„Trže Marko buzdovana svoga,
pak udari Arapina crna:
kako ga je lako udario,
iskide mu iz ramena glavu!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Otsad više nema svadbarine,
Marko za sve svadbarinu plati.
Sve povika malo i veliko:
„Bog da živi Kraljevića Marka,
koji zemlju od zla izbavio,
koji satr zemlju zulumćara!
Prosta m’ bila i duša i telo!“

Marko Kraljević ukida svadbarinu

U pesmi Kraljević Marko i Mina od Kostura narodni pevač je prikazao da je Marko okretan, lukav i obazriv junak. On je nadmudrio i pobedio u boju Minu od Kostura.

U pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin prikazana je Markova ljubav ne samo prema siromašnima, već i prema roditeljima. Kraljević Marko smatra da je velika uvreda kada neko ne poštuje svoje roditelje.

„Treće ti je, beže, nečoveštvo:
ti imadeš i oca i majku,
nijednoga u astalu nema,
da ti pije prvu čašu vina“.

Marko Kraljević i beg Kostadin

KOSOVSKI CIKLUS

Godine 1389. bio je veliki boj na Kosovu između srpske i turske vojske. Turski car Murat bio je ubijen— a srpski knez Lazar zarobljen je i pogubljen.— Oružani poraz od jačeg i spremnijeg osvajača ostavio je velike i duge posledice u istoriji našeg naroda.

Najpoznatije pesme ovog ciklusa jesu: Zidanje Ravanice, Dolazak Muratov na Kosovo, Kneževa večera, Uhođenje turske vojske, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Banović Strahinja, Smrt majke Jugovića, Kosovka devojka i druge.

Pesmom Zidanje Ravanice izraženo je predviđanje o propasti srpske države, tj. da će „Turci carstvo preuzeti“, a u pesmi Kneževa večera istaknuti su teški međusobni razdori feudalaca.

„Zdrav, Milošu, vjero i nevjero!
Prva vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,
i odbeći turskom car-Muratu! …
Jer, tako me vjera ne ubila,
ja nevjera nikad bio nisam,
nit sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim u Kosovu
za rišćansku veru poginuti!
Nevjera ti sedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino“ …

Kneževa večera

U pesmi Car Lazar i carica Milica opevano je rodoljublje svih naših predaka, bez obzira na društveni položaj.

„Al’ govori Boško Jugoviću:
Idi, sestro, na bijelu kulu,
a ja ti se ne bih povratio,
ni iz ruke krstaš barjak dao,
da mi care pokloni Kruševac.“ …

Car Lazar i carica Milica

Pesmom Musić Stevan narodni pevač detaljnije opeva spremnost naših junaka da pođu u boj. Musić Stevan ne želi da na njega ukazuju prstom, da govore da je izdajica. Iako je zakasnio, on odlazi u boj i herojski gine.

U ovom ciklusu pesama pominju se i dva ženska lika — Majka Jugovića i Kosovka devojka. Majka je oličenje mnogih heroja majki koje su svoj porod s ponosom davale za slobodu domovine. Kosovka devojka predstavlja mnoge devojke kojima je rat uništio san o sreći i lepoj budućnosti.

„Kad devojka saslušala reči,
proli suze niz bijelo lice,
ona ode svom bijelu dvoru
kukajući iz bijela grla:
„Jao, jadna, ude ti sam sreće!
Da se, jadna, za zelen bor vatim,
i on bi se zelen osušio!“

Kosovka devojka

U pesmama kosovskog ciklusa opevano je nekoliko junaka: Miloš Obilić, Boško Jugović, Banović Strahinja, Srđa Zlopogleđa i drugi. U svakom od njih narodni pevač našao je opšteljudske vrednosti, odnosno dao osobine koje su se najviše cenile u narodu.

Pesme kosovskog ciklusa vekovima su krepile naš narod da istraje u borbi protiv turskih osvajača i dočeka nacionalnu i socijalnu slobodu.

Iako postoje pesme koje nas upućuju na misao da je Vuk Branković bio izdajnik, istorija to nije potvrdila. Uzroci poraza na Kosovu polju nisu bili u izdajstvu, već u brojnosti neprijateljskih vojnika, boljoj opremljenosti i organizovanosti turskih osvajača.

Ciklusi epskih pesama-pretkosovski

PRETKOSOVSKI CIKLUS

Pretkosovski ciklus epskih pesama odnosi se na istorijski period pre kosovskog boja, tj. na uspon srpske feudalne države. Stevan Nemanja je doprineo objedinjavanju srpskih zemalja i učvršćivanju hrišćanske crkve i vere. Car Dušan je zaslužan za napredak srpske države u društvenom i ekonomskom pogledu. Međutim, zbog borbe oko prestola i prestiža između ondašnje srpske vlastele, srpska država je slabila i bivala razjedinjavana. (U to vreme turski osvajači već su bili na granicama srpske države.)

Narodni pevač vrlo je malo znao za dinastičke borbe oko prestola, za razne zavere i proterivanja— u dinastiji Nemanjića, te ove događaje nije ni opevao u epskim pesmama.—

Vuk Stefanović Karadžić, pišući o epskoj poeziji pre Kosova, kaže: ,“Ja mislim da su Srbi i prije Kosova imali junačkih pesama od starine, no budući da je ona promjena tako silno udarila narod da su gotovo sve zaboravili što je donde bilo, pa smo odande počeli dalje pripovjedati i pjevati.“

Najpoznatije pesme pretkosovskog ciklusa jesu: Sveti Sava, Ženidba Dušanova, Uroš i Mrnjavčevići, Ženidba kralja Vukašina, Zidanje Skadra i dr.

U pesmi Ženidba Dušanova istaknut je ponos narodnog pevača na slobodu i veliku i bogatu srpsku državu. Nosioci ondašnje njene kulture, bogatstva i moći bili su feudalni vladari. Cela pesma je lepa jer pokazuje sjaj i veličinu srpskih vladara i domaće vlastele, uopšte srpske države. Ali je lepa i zato što se ističe čovek iz naroda, Miloš Vojinović, i njegove osobine koje je narod duboko poštovao i voleo. On je i jači, i lepši, i bolji od Latina. Narodnom pevaču je to imponovalo, naročito kasnije, kada, je srpska država potpala pod Turke.

„Je l’ slobodno, care gospodine,
da preskočim tri konja viteza?“
„Jest slobodno, moje drago d’jete!
Nego skini bugar-kabanicu,
bog ubio onog terziju
koji ti je toliku srezao!“
Govori mu Miloš Vojinović:
„Sjedi, care, pak pij rujno vino,
ne brini se mojom kabanicom!
Ako bude srce u junaku,
kabanica neće ništa smesti:
kojoj ovci svoje runo smeta,
onđe nije ni ovce ni runa!“

Ženidba Dušanova

U pesmi Uroš i Mrnjavčevići narodni pevač izrazio je svoje shvatanje o uzrocima propasti srpske feudalne države. U ovoj pesmi nalazimo i njegovo saznanje, stečeno životnim iskustvom, da čovek biva često stavljan pred primamljiva obećanja, da može imati velike lične koristi, ako kaže neistinu. Međutim, junak Kraljević Marko nije se podao ličnim koristima i uživanjima. U njemu je bila jača ljubav prema istini i pravdi, kakvu je voleo i cenio narod.

„Carevi se otimlju o carstvo,
među se se hoće da pomore,
zlaćenima da pobodu noži…
„Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj sine, govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga!
Nemoj, sine, izgubiti duše!
Bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogrešiti dušu.“

Uroš i Mrnjavčevići

U pesmi Zidanje Skadra iskazana je misao da nema velikih dela bez velikih žrtava. Žrtva u ovoj pesmi bila je mlada majka, još nejakog deteta, Gojkovica. U ovoj pesmi ima veoma dirljivih opisa: susret muža i Gojkovice, bol za voljenom ženom, zaziđivanje u temelje grada, materinski bol za detetom.

„Kad je bila na vodu Bojanu,
ugleda je Mrljavčević Gojko,
junaku se srce ražalilo…
pa od lica suze prosipaše.
Ugleda ga tanana nevjesta,
kratko hodi, dok do njega priđe,
kratko hodi, tiho besjeđaše:
„Što je tebe, dobri gospodaru,
te ti roniš suze od obraza?“
Al’ govori Mrrjavčević Gojko:
„Zlo je, moja vijernice Ljubo!
Imao sam od zlata jabuku,
pa mi danas pade u Bojanu,
te je žalim, pregoret ne mogu.“

Zidanje Skadra