Šta je ono što čoveka čini čovekom i odvaja ga od bezosećajnog, hladnog čudovišta? Jesu li to njegova osećanja i razmišljanja ili samo način na koji ga društvo vidi?
Roman „Stranac“ Albera Kamija slika portret čoveka koji je stranac ne samo društvu već i samom sebi. Merso ne razume svoja osećanja i u strahu od nepoznatog ih potpuno odbacuje ostajući hladno, racionalno biće koje se u očima drugih umnogome ne razlikuje od monstruma. Delo počinje Mesoovim nezainteresovanim monologom o smrti njegove majke, kojim želi da pokaže da mu gubitak voljene osobe ne znači ništa. Osećanja smatra za slabost i znajući da će se slomiti onog trenutka kada prihvati da njeove majke više nema, radi sve što je u njegovoj moći da svoje misli skrene sa svega što mu se dešava. Odbija da vidi telo svoje pokojne majke, odlazi na plažu dan nakon njene sahrane i isto veče izvodi devojku u bioskop. Ljudi iz okoline, kao i mnogi čitaoci osuđuju njegove postupke i želju da ne pada u očaj potpuno uništen zbog smrti osobe koja mu je bila veoma draga. Trudeći se da ne obraća pažnju na osećanja koja se sve više i više gomilaju u njemu, Merso kroz ceo roman razmišlja o toploti. Na putu do mesta gde će biti sahrana njegove majke analizira ljude oko sebe i razmišlja o vrelini sunca. U njegovim očima bolje je da prizna osećaj nelagodnosti nego bol, tugu ili bes. Zrake sunca koji se odbijaju o nož Arapina koji ga je napao koristi kao izgovor da tu osobu ubije, ne ispaljivanjem jednog već pet hitaca iz pištolja. Iako je prvi metak ubio napadača i Mersou dao priliku da pobegne, on u nepomično telo puca još četiri puta. Dešava se ono čega se najviše plašio, stigla su ga nagomilana osećanja od kojih beži od početka romana. Frustriran podjednako zbog gubitka majke i toga što ne može više da se krije od svega što mu se dogodilo, svoj bes istresa pucanjem u osobu koja je već mrtva, smatrajući tada da je to bolje nego da ubije još nekog nedužnog ili sebe. Nedugo posle ubistva Merso biva uhapšen. U zatvoru provodi vreme razmišljajući o svemu lepom što mu se u životu dešavalo, a najviše o Mariji, devojci koju je nakon smrti majke sreo na plaži izveo u bioskop. Kami kaže da onaj ko je proveo jedan lep dan na slobodi može bez problema da provede i deset godina u ropstvu, živeći samo od sećanja na taj dan. Merso pokazuje da mu je stalo do Marije i da nije bio sa njom samo iz požude kako je to ranije u romanu rekao. Na suđenju Merso ne razmišlja mnogo o zločinu koji je počinio. Razgleda sve oko sebe i razmišlja o ljudima koji su došli da vide suđenje. Kada su došli i novinari, Merso je bio srećan što će njegova propast biti zabeležena. Zbog njegove nezainteresovanosti i ravnodušnosti, advokat nije mogao da mu pomogne i spasi ga smrtne kazne. Videvši kakav je Merso, sudija prestaje da ga napada zbog samog zločina i okreće se ka tome da je on obično čudovište koje zaslužuje smrt jer ne oseća kajanje. Bez obzira na očajničke pokušaje Mersoovih prijatelja da ga odbrane, sudija i svi ljudi koji su došli da gledaju suđenje koncentrišu se samo na njegovu ravnodušnost na sahrani majke. Merso je viđen kao odvratno, hladnokrvno biće koje ne zalužuje da uopšte bude nazvano čovekom. Suočen sa smrću, Merso spušta svoje ledene zidove i dozvoljava osećanjima da ga potpuno obuzmu. Viče sve što mu je na duši i ljude oko sebe naziva povlaščenim. Svi na svetu imaju neka prava sem jadnog, napaćenog Mersoa. Na izvršenju smrtne kazne, Merso je ponovo onaj isti, hladan i bezosećajan monstrum koji je bio u toku celog romana. Stavlja svoja osećanja u drugi plan i ponovo razmišlja samo o suncu i toploti.
Svaki čovek ima tri lica, ono koje pokazuje svetu, ono koje pokazuje onima koji su mu bliski i ono koje čuva samo za sebe. Ljude nije briga kakav je neko zaista, važno im je samo kako se prema njima ophodite. Merso nije bio osuđen samo zbog ubistva već i zbog toga što ga društvo nije razumelo. Ljudi su okrutni prema onima koje ne razumeju jer se plaše nepoznatog i ne prihvataju različitosti. Za Mersoa, stranca u svetu svetu stranaca sve bi bilo drugačije da se nije distancirao od svojih osećanja u želji da se odrekne svega ljudskog i uzdigne kao hladno, racionalno biće.
Lektira 