Mit koji je Sofokle dramatizovao u „Antigoni“ pripada krugu tebanskih legendi i ne može se naći u Homerovim epovima; možda ga je Sofokle preuzeo iz nekog epa za koji mi ne znamo. Posle Edipovog odlaska iz Tebe, njegovi sinovi, blizanci Polinik i Eteokle, izabrani su za tebanske vladare. Trebalo je da Tebom upravljaju kao suvladari koji će se svake godine smenjivati. Međutim, Eteokle, koji je prvi stupio na vlast, odbio je da bratu ustupi presto kad je godina istekla. Uz pomoć svog tasta Adrasta, Polinik je sakupio vojsku i krenuo na Tebu…
Opsednuli su grad, ali ih sreća nije poslužila.Videvši da je njegova vojska na gubitku, a da bi spriečio dalje krvoproliće, Polinik je predložio da pitanje vlasti u Tebi odluči dvoboj izmedju njega i Eteokla. U tom dvoboju su, međutim, obojica poginuli. Njihov ujak Kreont je preuzeo komandu nad vojskom i uspeo da odbije napadače. Teba je odbranjena, Kreont je postao novi vladar. On nije dozvolio da se pokopaju mrtvi napadaci-dakle, ni Polinik, Antigonin brat.
Izdavanjem zapovesti da Polinik ostane nesahranjen, Kreont sledi atinski zakon koji ne dozvoljavo pokop neprijatelja države, zatim onih koji skrnave hramove ili kradu žrtvene darove iz njih. Porodica preminulog ima obavezu prema njemu: mrtvi moraju da budu sahranjeni, makar i simbolično, kako to i Antigona čini, pokrivanjem tela tankim slojem zemlje. Mrtvi pripadaju podzemnom svetu i bogovima koji tamo vladaju ,a da bi se duša umrlog smirila u svetu mrtvih, sahrana je neophodna. Duša nasahranjenog ne može da dođe do Hada, carstva mrtvih, nego luta unaokolo kao avet. Otuda je moguće da se gnev takve duše usmeri prema onima koji nisu izvršili svoju obavezu, pa zabrana sahranjivanja ima gore posledice za onoga ko sahranu sprečava nego za onoga kome je uskraćena. Tu obavezu mora da izvrši porodica preminulog.
Tu počinje „Antigona“.
Antigona je, sahranivši mrtvog brata, izvršila svoju dužnost, ali je istovremeno prekršila Kreontovu zapovest i zato biva kažnjena. Kreont je, štiteći interese države, povredio interese porodice. Na kraju drame vidimo kako njegova porodica propada: Hemon i Euridika se ubijaju, a Kreontu ostaje jos samo da priželjkuje sopstvenu smrt.
Pre nego što se razmotre moguća tumačenja Sofoklove tragedije, mora se kao pogrešno odbaciti mišljenje da je Kreont surovi tiranin i potpuno u zabludi, a Antigona hrabra junakinja i apsolutno u pravu. Oboje opravdavaju svoje ponašanje: Kreont pozivajući se na zakon, a Antigona na religiozni običaj, na običajno pravo. Pošto je pravo u sukobu sa samim sobom, to je već dovoljna osnova za gradnju dramskog sukoba; ovaj se, međutim, zaoštrava do tragičkog ličnim motivacijama strana koje su se u njemu našle.
Svoju zagonetnost i privlačnost, kao i nemogućnost da se jasno odgovori na pitanje koje je postavila, „Antigona“ duguje receptu između mita i njegove dvosmislenosti, u kojoj je moguće da i Kreont i Antigona budu ili ne budu u pravu.
Kratko prepričavanje drame „Antigona“
PROLOG- uvodni govor, na sceni su Antigina i Ismena, njena sestra, koje razgovaraju o naredbi kralja Kreonta, koji je zabranio da sahrane brata Polinika;
PRVA EPISODIJA- Kreont govori o svojoj odluci, dolazi stražar i donosi vest o pepelu posutom po Polinikovom telu; hor peva o čoveku i njegovim moćima, te snazi da opstane u prirodi;
DRUGA EPISODIJA- stražar dovodi Antigonu, pa ona sa Kreontom vodi dijalog, dovode i Ismenu, koja želi da podeli krivicu sa sestrom, ali to Antigona odbija;
TREĆA EPISODIJA- nastupa hor, Kreont razgovara sa sinom Hemonom, koji ga odvraća od kazne;
ČETVRTA EPISODIJA- Antigona se oprašta od života, svetlosti, odlazi u večni mrak i žali što ni žena ni majka nije bila;
PETA EPISODIJA- dijalog Kreonta i Tiresija, proroka koji mu savetuje da odustane od kazne; Kreont oseća savest, te narađuje da se Antigona oslobodi, ali odlučio je kasno;
EKSODA- glasnik javlja da se Antigona obesila, a i da se Hemon našavši je probada mačem, a onda se i njegova majka, Kreontova žena, kraljica, srušena tugom, ubija.
HOR peva ‘ulaznu pesmu’ koja se deli na strofe i antistrofe (okret na drugu stranu). Episodije su današnji činovi. Pesme hora kroz dramu su ‘stajaće pesme’. Eksoda je na kraju, a zatim ide ‘izlazna pesma’.
KROZ LEGENDU
Biti Antigona znači biti hrabra i odlučna ličnost. Znala je da se suočava sa smrću, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju će ispaštati, da poštuje Božije odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Izvor: Znanje.org
Lektira 