Књижевноуметничко дело представља сложену структуру чији је смисао могуће потпуно сазнати тек откривањем и анализом свих његових структурних елемената. Анализа књижевноуметничког дела подразумева:–
– посматрање књижевног дела у контексту књижевног правца у коме је настало и стваралачког опуса аутора,
– одређивање књижевног рода и врсте,
– проучавање грађе и њених извора,
– анализу теме и тематике,
– анализу мотива и мотивације,
– анализу садржине и композиције дела,
– анализу ликова,
– однос приповедача према описаним збивањима,
– уочавање различитих облика казивања и њихове улоге,
– тумачење времена и простора у уметничком делу у вези са карактером ликова,
– анализу језика књижевноуметничког дела и пишчевог стила,
– анализу свеукупног смисла књижевноуметничког текста, његове идеје(поруке).
________________________________________
КЊИЖЕВНИ ПРАВАЦ – одређено раздобље у историји књижевности, које карактерише тематско, идејно и стилско јединство већине писаца (већина писаца показује слична тематска опредељења, користи сличне стилско-изражајне поступке и изражава слична схватања о друштвеним и уметничким питањима.
ЖИВОТ И РАД ПИСЦА
Поетика – скуп књижевних схватања изражених у стварању једног писца, правца или епохе, али и скуп књижевноуметничких карактеристика једног књижевноуметничког дела; може бити: експлицитна (спољашња) поетика и имплицитна (унутрашња) поетика.
БИБЛИОГРАФИЈА – попис свих књига и свих издања једног писца, попис свега онога што је написано о књижевнотеоријском или књижевноисторијском проблему.
КЊИЖЕВНИ РОД – најшира скупина књижевних дела са заједничким суштинским обележјима: лирика, епика и драма (прва теоријска разматрања о трочланој подели књижевности на родове дао је Платон, а затим Аристотел).
КЊИЖЕВНА ВРСТА – скупине књижевних дела са неким заједничким особинама које се код других књижевних дела не јављају.
ГРАЂА И ЊЕНИ ИЗВОРИ
Грађа може бити искуствена (оно што је писац лично доживео), имагинарна (измишљање у равни стварног и имагинарног) и документарна ( документи, писма, новински чланци, архивска истраживања). У књижевноуметничком тексту важан је однос историјског и фиктивног, као и присуство фантастике.
ТЕМА – предмет уметничке обраде у књижевном делу. Тема може бити главна и споредна, стварна ипривидна.
ТЕМАТИКА – 1) низ појединачних тема у ширим приповедним или драмским делима; 2) специфичне теме које се јављају у стварању једног писца; 3) област из које је узета грађа за уметничко обликовање.
МОТИВИ – најужа тематска јединица која се даље не може рашчлањивати. Мотиви могу бити:
– динамични (покрећу збивање и успостављају континуитет у развоју радње) и статични (успоравају или заустављају ток радње; то су описи ситуација, стања, расположења, осећања, атмосфере, амбијента, предмета);
– главни (везани су за главну радњу) и споредни (везани су за споредну радњу);
-општи или вечити мотиви – јављају се у књижевностима разних народа од античких времена до данас: љубав, смрт, слобода, сукоб генерација, мотив мртве драге;
– лајтмотив – мотив који се понавља у једном делу или у више дела једног писца (мост у делу Иве Андрића);
– лутајући мотив – сродан или исти мотив који се јавља у више дела (м. зле маћехе, муж на свадби своје жене).
МОТИВАЦИЈА – оправданост увођења новог мотива у књижевно дело или поређење поступка неког лика.
САДРЖИНА ДЕЛА
– фабула – узрочно-последични след догађаја (1, 2, 3, 4, 5);
– сиже – уметничка организација фабула (3, 2, 1, 5, 4).
КОМПОЗИЦИЈА – начин на који је дело сложено, склопљено, организовано. Може бити:
– спољашња (организовање књижевног дела на делове и поглавља, чинове и сцене, књиге и певања, строфе и стихове);
– унутрашња (подразумева развој радње кроз више фаза; учесталост и преплитање описних, наративних, дијалошких и монолошких сегмената; распоред и развијање мотива у лирској песми; густина статичних и динамичних мотива у приповедном делу; хронолошки и ретроспективни след догађаја; распоред и међусобни однос ликова; ток свести).
ЛИК – носилац радње, за њега је везан смисао и порука дела, расположења и осећања у приказаном свету. Може бити:
– јунак – лик који носи најјачу, најизразитију емоционалну боју; епски јунак – легендарни национални херој; драмски јунак – носилац радње, протагонист;
– карактер – лик продубљен психолошком анализом са посебним и наглашеним карактерним особинама;
– тип – има особине које су карактеристичне за групу људи, друштвену средину или време;
Према улози коју имају ликови могу бити главни и споредни.
Прототип (личност према којој је створен књижевни лик).
Анализа ликова обухвата портрет (физички изглед, карактерне особине приказане у различитим ситуацијама) и психологију ликова.
Карактеризација (поступак уметничког обликовања лика у књижевном делу) може бити: директна – писац износи судове о јунацима, о њиховим поступцима и карактеру; индиректна – остварује се кроз монолог, дијалог, опис психолошког стања, поступак јунака, језик, опис ентеријера и екстеријера; симболичка – поступак откривања карактерних особина или навика именима у чијем лексичком значењу је садржан симболичан смисао; метафоричка – простор у којем јунак живи или се креће, амбијент око њега, предмети који га окружују, збивања у природи – говоре о јунаку, његовом карактеру, навикама, расположењу, култури; вербална карактеризација – језик јунака и начин изражавања откривају друштвено порекло, занимање, образовање, темперамент и карактер.
ПРИПОВЕДАЧ – онај ко излаже радњу књижевноуметничког дела. Може бити:
– ауторс ки (објективни, свезнајући) – изван света књижевног дела, у 3. лицу, објективно приповедање;
– фиктивни (субјективни) – саставни део света у књижевном делу.
ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА (ФОРМЕ ПРИПОВЕДАЊА)
ПРИПОВЕДАЊЕ
– у 1. лицу (ЈА-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): ауторско ја – приповедач је изван света књижевног дела или саставни део света књижевног дела, фиктивно ја – приповедач је саставни део књижевног света, носилац радње, јунак књижевног дела;
– у 3. лицу (ОН-ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА): свезнајући приповедач и доживљени говор.
Приказивање догађаја може бити хронолошко и ретроспективно.
МОНОЛОГ – говор једног лица (своје речи упућује фиктивном слушаоцу или саговорнику, јунаку који је изван говорне ситуације, другом ја).
– УНУТРАШЊИ МОНОЛОГ – нечујан је, неизговорен, налази се у сфери јунакове свести или подсвести и садржи његове мисаоне, моралне и емоционалне преокупације. За разлику од доживљеног говора, унутрашњи монолог тече у првом лицу, из перспективе лика.
– ДОЖИВЉЕНИ ГОВОР – прелаз на изношење мисли и осећања књижевног јунака (унутрашњи монолог у 3. лицу); ово приповедање тече као причање у 3. лицу прошлог времена или у трећем лицу садашњег времена (Нечиста крв, Мрачајски прото).
ДИЈАЛОГ – разговор између два или више лица; у структури дијалога разликују се три елемента:дијалошки низ (заокружена дијалошка целина која се остварује у временском периоду ограниченом неким композиционим елементом – сцена, ситуација, епизодна јединица, епизода), дијалалошка секвенца (чине је две реплике које се налазе у односу садржајно-смисаоне узајамности на релацији пошиљалац – прималац – пошиљалац) и реплика (основна јединица дијалога, један члан дијалошке секвенце).
ПОЛИЛОГ – разговор масе, веће или мање групе људи; полилошке реплике нису усмерене према одређеном саговорнику, јер он обично није уочљив као појединац, већ су подједнако упућене сваком члану групе.
ОПИСИ
– дескрипција (пејзаж, ентеријер, екстеријер);
– наративни (опис збивања, амбијента, ликова и атмосфере);
– психолошки (опис психолошких стања).
ВРЕМЕ И ПРОСТОР
Време може бити приповедно ( време при иповедања) и приповедано (време описаних збивања), а симболика простора и просторних односа значајна је за разумевање ликова и суштине дела.
ЈЕЗИК
У књижевноуметничком тексту треба разликовати језик приповедача и језик ликова. За језик ликова карактеристична је употреба дијалектизама, жаргонизама и архаизама.
Песнички језик одликује конкретност (сликовитост), емоционалност, ритмичност, хармоничност, експресивност, преображавање значења: језгровитост, симболичност, фигуративност, многозначност, изражајност.
ИДЕЈА – основни став или замисао, смисаона суштина.
Lektira 