Branko Ćopić, Bašta sljezove boje

1. Bašta sljezove boje
Pisac priča o svome dedi koji nije razlikovao boje baš najbolje (jedne noći im je pored kuće rascvetao crni slez za koga je deda rekao da je modar, a nigde ni tragova modre, ali kad deda tako kaže-nema puno rasprave).
Neki dedin rodjak imao je običaj da ga zavitlava oko tih boja, svađaju se da li je lisica crvene ili žute boje.
Jednog dana u školi, pitala učiteljica koje je boje vuk, a Branko se javio i kaže – zelene, jer tako njegov deda kaže. Učiteljica ga ispravila da je vuk siv. kada je došao kući, izjadao se dedi kako ga je učiteljica nagrdila. Sutradan, došao deda u školu i pred svima se izviče na učiteljicu. Otkud ona zna koje je boje vuk, on je odrastao među vucima i rasplakao je učiteljicu. Sledećeg jutra, žandarmi su ga odveli u seoski zatvor gde je ostao nedelju dana, kad je izašao, rekao je svome unuku „A ti, jezičko, nek te ja još jednom čujem da blejiš kakav je ko, pa ću ti ja pokazati!“
Dede odavno više nema na svetu, a on još uvek nije siguran kakve je boje slez.

2. Ti si konj
Deda Radetu u goste je došao neki njegov rođak, Petrak samardžija. Branko prisluškuje njihov razgovor. Prijatelj se raspituje za njihovog konja, kasnije i priča sa konjem, a deda mu kaže da postupa sa njime kao da je čovek, a on mu odgovara da je konj mnogo bolji od svakog čoveka i da ga neki konji podsećaju na ljude. (Kaže da je negde video konja koji ga podseća na njega – deda se uvredio). Kaže da konj u svaki mrak ide sa tobom, kad si tužan, on tvoju tugu oseća i nikada te ne bi prevario, bio pakostan ili zajedljiv – konj je bolji od čoveka
Tek mnogo kasnije, Branko je upitao svog dedu da li je on konj, a deda mu odgovara: „Dobićeš po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori…“

3. Čudesna sprava
Deda Rade se oduvek plašio raznih sprava i mašina, jedino je prema satovima imao neko strahopoštovanje, kao da su živi.
Jedne godine Petrak samardžija ostavi dedi svoj džepni sat da mu čuva, deda ga je zaključao u neki svoj sanduk i nikome ga nije davao.
Kada se slećeg Miholjdana (slava) Petrak nije pojavio, a bio je redovni gost, deda se zabrinuo. Pošto se Branko hvalio dedi da zna na sat i da zna da ga navije, deda ga jednom pozva u sobu i da mu sat.  Kada je sat počeo da kuca, deda se obradovao kao malo dete „Živ je! Moj pobro. Da je on mrtav i njegov bi sat umro.“

4. Pohod na Mjesec
Mladi Branko je veoma radoznao, sve bi da vidi i sazna, jedino kad u kuću dođu gosti, njemu je sve dozvljeno – jer tada niko na njega ne pazi. NJjegova je najveća opsesija – mesec, želi da ga dohvati, da ga pobedi.
Jednom kad se kod njih pekla rakija, sedeli su Petrak i deda (stric Nidža negde spava, mrtav pijan) i Branko je upitao da li se grabljama može dohvatiti mesec.  Petrak mu kaže da uzme grablje i da idu njih dvojica zajedno da provere, deda Rade im govori da ne budale. Nisu uspeli da ga dohvate (taman da ga ugledaju, on se sakrio iza drveća) i Branko je tužan zbog toga, ali ga Petrak teši.
Sutra ujutro, jedino stric Nidžo koji ništa nije znao o tome, onako mamuran, nagazio je na grablje, kaže kako ni „mjesečari“ nisu nešto bolji od pijanica.
Do dana današnjeg pisac kaže da se oseća rastrzano između smirene dedine vatrice i strašnog, blještavog mesečevog požara.
– „Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjedeti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?“

5. Mlin potočar
Oduvek su se po seoskim krajevima vukle priče o tajnovitim mestima, ali u ta mesta su se ubrajali i mlinovi (šta se sve u njima dešava, oko svakog mlina je uvek neki šumarak od kog te hvata jeza).
Mlin je za deda Radeta uvek bio kao neko svetilište, tamo se sklanjao kad mu je bilo teško.
Jednom ih je unajmio jedan Veliki Jovo da kod njih melje u mlinu, međutim poče po selu šaputanje kako se cure, snaše i mlade žene sastaju sa Jovom u mlinu. U prvi mah, deda nije hteo da poveruje u to, ali kasnije otišao je po savet kod svog rođaka Vuka, koji mu je rekao:“Ta nema ti ljepše ugodacije nego povaliti kakvu snašicu na onu slamu u mlinu!“ Deda nije mogao da veruje (Zar u mlinu?!), mlin je svetinja, tamo se melje brašno za česnicu….
Otišao je deda u svoju sobu i zatvorio se sa svojim mislima o mlinu, ali njegove misli je prekinuo njegov unuk ušavši u sobu i popevši se kod dede na krevet. Starac za tren zaboravi na sve brige:“Šta nas briga i za Jovom i za Gnjatijem, neka melju kako im drago. Glavno je da ti svom đedu griješ leđa.“

6. Konjska ikona
Bio neki seoski slikar (slikar bradonja), išao od sela do sela i slikao ikone po porudžbini, najteže mu je od svih svetaca bilo naslikati svetog Đorđa (jer je on bio kao pravi hajduk, ima konja, ubija aždaju, nije običan svetac).Jednom oko Miholjdana, bio im je slikar na slavi i otišao je pred štalu (ili neku livadu) i počeo da slika. Tad se deda Rade zaprepastio kako može da slika svece kod njihove štale, pa još sedeći na nekom koritu, slikar je slikao njihovu kobilu Mimu, pravio je skicu za konja na kome jaše sveti Đorđe, a deda se još više zaprepastio kako to slikar istom rukom može da slika i svece i konje, kako je to sramota (ne daj bože da čuje hodža, pa da pukne bruka). Jedino Petrak samardžija koji je bio zaljubljenik u konje, tražio je od slikara da mu da taj crtež, no deda Rade ga sa tim crtežom nije hteo pustiti u kuću jer je deda je bio zabezeknut – kako svetog Đorđa može da slika na njegovoj bangavoj kobili.
Od toga dana, deda Rade je drugačije gledao Mimu, uvek ju je grdio i izdirao se na nju, neka ide kod Petraka da je on pazi, jer je on i tako prešao u „konjsku veru“.

7. Marijana
Stric Nidža stalno peva pesmu o nekoj Marijani, svaku noć on peva kao blesav. Jadna strina svako veče plače, pokušavala je da prikrije svoju tugu, najviše od deda Radeta, ali ju je on prvi i skontao i, naravno, hoće da joj pomogne.
Prvo se deda obratio svom bratu Savi, Sava zna jednu Marijanu iz tamo nekog sela, ali u tom selu Nidža nikada nije bio. Nikakav koristan savet od Save.
U kuću Ćopića stigli su onaj bradati slikar i neki Veselica prosjak, slikar je rekao dedi da možda to Nidža peva čisto da olakša dušu, možda Marijana i ne postoji, izlečiće ga tako što će pustiti da se rana sama zaceli.
Sledeće večeri, oždrebila im se kobila, svi su se okupili da odaberu ime, Veselica predloži ime  Marijana  jer tako Nidža više sigurno neće pevati o Marijani . Zaista iste te večeri, Nidža je počeo da peva, ali je zastao i zauvek ućutao sa „Marijanom“.
Od ždrebeta Marijane izraste prava, lepa i jaka kobila a Nidža je zamrzeo Veselicu.

8. Slijepi konj
Poslednje godine Prvog svetskog rata, njihov konj je uzet za vojsku, deda ga je ispratio sa suzama u očima.
Pred zimu pojavio se neki lik Zekan i doveo konja, međutim konj je oslepeo, deda ga je prihvati rečima:“Neka, ovo je njegova kuća.“. Stric Nidža se veoma bunio zbog konja, jer šta će im matori, slepi konj, ali deda se osećao krivim zbog svih strahota koje su se desile u ratu i nije hteo da ubije konja.  Nije ga držao besposlenim, konj je dedi nosi neke džakove kad bi mu zatrebalo. Jednog Miholjdana, deda i Petrak su se zdravo napili, pa su još zvali i onog Zekana, pa su sva trojica otišli u štalu kod konja i tamo mu pevali, ljubili ga, na kraju su tamo i zaspali.
U međuvremenu, slepi konj Ćopićevih je postao prilično popularan po kraju i okolnim selima.
Međutim, jednoga dana konj je nestao, nije se vratio kući, deda je išao da ga traži, ali ga nije našao, istog dana deda je legao u postelju bolestan, ležao je danima i stalno je osluškivao da li čuje kopite ili rzanje konja. Tako je deda i umro, čak i mrtav izgledao je kao da nešto osluškuje, samo je Branko znao šta osluškuje i šta bi ga moglo jedino probuditi.
– O zbirci „Bašta sljezove boje“

Knjiga je podeljena tri celine: „Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza“ i ˝Nesmireni raTnik˝. Sadrži ukupno 54 priče (zanimljivo je primetiti analogiju između broja priča i Ćopićevih godina. U vreme kada je knjiga objavljena on je imao 54 godine). Svaka priča iz zbirke je autonomna, ali ipak sve one čine pripovednu celinu, jer ih čvrsto povezuje jedinstvena misao i značenje, isti likovi i ambijent, isti narator i njegova reminiscencija. Ovo delo Ćopić je posvetio svom drugu iz detinjstva i prijatelju iz rata, piscu Ziji Dizdareviću. Posveta ima formu pisma i vrlo je važna za razumevanje dela jer su u njoj dati povodi s kojima je napisana, kao i poruka samoga dela. Inspirisan tragičnim stradanjem svog prijatelja u logoru, Ćopić govori o mračnim i razornim silama koje vladaju u ovom svetu, i da se iz dana u dan još umnožavaju po svetu „crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri“. Pisac se toj zlosutnoj slici sveta suprotstavlja onim čime može: pisanom rečju  o ljudskoj dobroti, pričom o jednoj bašti sljezove boje, pričama o dobrim starcima i zanesenim dečacima iz doba svog detinjstva. Takvo detinjstvo postaje njegovo bekstvo i utočište od nezadovoljstva vremenom u kome živi i od zla koje sluti.

Ciklus „Jutra plavog sljeza“ posvećen je ranom detinjstvu, vremenu kada se mnogo sanja i žudi za nepoznatim i dalekim, kada se život čini kao velika tajna i bajka.

U ciklusu „Dani crvenog sljeza“, koji većim delom čuva raniju Ćopićevu vedrinu, javljaju se tamniji, oporiji, mukliji, razboljeniji tonovi, koji karakterišu Ćopićevu kasniju prozu. Ti tonovi, intenzitetom i kontrastom, postaju vidljiviji. Pogotovo u poslednjoj priči ove zbirke, „Zatočnik“, u tragičnom liku bivšeg mitraljesca Stevana Batića.

Ove dve boje, plava i crvena, označavaju dva perioda čovekovog života.

(Preuzeto sa http://www.gimnazijaso.edu.rs/lektire/iv/basta-sljezove-boje.php)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s